У савременом српксом друштву муњевито опада ауторитет СПЦ. И не ради се само о троспратним вилама парохијских свештеника или џиповима у њиховом возном парку. Мада ни то не доприноси уважавању црквенослужитеља. И ако раније, у време свјатејшег Патријарха Павла, сав тај луксуз обични људи нису доживљавали као правило него као негативан изузетак, јер је у својству еталона био патријарх-аскета – сада је ситуација другачија.
У материјалу који Вам предлажемо да прочитате, ради се о другоме.
Ружне размирице око владике Артемија изложиле су СПЦ подсмеху и дају повода онима који их траже.
О самом скандалу, његовом персоналу, о заинтересованости србофоба у раскол Цркве и пад ауторитета Православља већ је доста речено, али има и тога о чему не зна много руски читалац.
Код нас у Русији до недавно није био обичај да се свађа износи ван куће, али ето, у друштвима у којима је персестројка и гласност више напредовала, ситуација је другачија.
Али у Србији „не нападају на православног епископа који не може да се брани“ само тамошњи Познери или Невзорови (најистакнутији либерали-пљуватори свега благочестивог у Русији -прим.прев.) него и уважени ауторитетни архипастири.
Најскандалозније јавне изјаве против владике Артемија изречене су од стране бившег епископа Захумско-Херцеговачког Атанасија (Јефтића) и Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија (Радовића).
* * *
Тако је бивши епископ Захумско-Херцеговачки Атанасије 23. новембра на сајту www.spc.rs уз већ познате оптужбе на рачун владике Артемија о крупним проневерама и крађама, истога оптужио и за организацију атентата на свештеника Срђана Станковића.
Бивши епископ Захумско-Херцеговачки Атанасије је утврдио да су 2006. године сарадници владике Артемија „пуцали у ... Срђана Станковића, у његову децу и у попадију“.
Реч је о атентату који је извршио Бојан Дисић, међутим, нема доказа да је тај човек радио по инструкцијама епископа Артемија.
Коментатор сајта „Борба за веру“ овако је прокоментарисао тај испад:
„За тако тешке кривице, као што је организовање атентата (и његово извршење), клирицима према Канонима Цркве следују најтеже казне. Зашто се тај случај није санкционисао још тада, 2006. године? Зашто је допуштено да одговорни за то тобожње недело (Епископ Артемије, Архимандрит Симеон, и други) остану некажњени, и то годинама? Зашто годинама није приложен ниједан доказ, него је само непрестано ”подгревана” атмосфера и стварана клима јавног линча поменутих?
Уосталом, Канони Цркве су јасни и у следећем: уколико неко износи оптужбе против клирика, па затим не може да их докаже, он подлеже казни предвиђеној за тобожњег извршиоца (6. Канон Другог Васељенског Сабора). Сагласно томе, бивши Епископ Атанасије, требало је, још тада 2006, да буде кажњен оном казном, која је предвиђена за недело што је приписивао Епископу Артемију и његовим сарадницима.“
Због тога, писмени архипастири не желе да ризикују да потпадну под дејство канона. Друга је ствар радити на фабрикацији „црног образа у медијима“.
А ево како је на ово реаговала штампа:
„Артемијев клан организовао атентат на попа!“
„Пензионисани владика Атанасије Јефтић оптужио је расчињеног епископа Артемија и његове сараднике да су одговорни за покушај убиства некадашњег секретара епархије Рашко-Призренске о. Срђана Станковића и његове породице 6. маја 2006. године код Звечана...(<...>) (http://www.alo.rs/vesti/33288/Artemijev_klan_naredio_atentat_na_popa)
„Збачени владика Артемије одбио је да коментарише оптужбе које је на његов рачун изнео у писму пензионисани владика Атанасије“ - подвлачи се у саоптењу информативне агенције „Ало“.
Избор материјала посвећеног владици Артемију завршава се жељом да се што пре отворе архиве СПЦ да би се сазнала истина ма каква она била. Само тако се може очистити Црква – каже се на крају овог текста.
* * *
Ипак, још већу резонанцу је изазвао интервју Митрополита Амфилохија дат листу „Курир“ 23. новембра: „Амфилохије: Артемије је као дрогиран“.
У интервју владика Амфилохије посредно потврђује ту чињеницу да прогон Артемија није повезан са проневерама. Тако на питање новинара:
-Да ли је одлука о расчињену донета пребрзо? Уследио је муњевит одговор:
-Па, Синод на ту одлуку чека пуних 10 година! То је само оно последње што је у том процесу урађено.
Као што се каже : “ Уста говоре из обиља срца“
Уздржаћемо се од оцена, тим пре што владика Амфилохије ужива велико уважавање међу руским патриотима, међутим, текст интервјуа налаже да се са њим упознамо и да осетимо ту атмосферу која данас влада у Србији и у СПЦ.
И тако текст интервјуа:
* Хоћете да кажете да се Артемије понаша као да је омађијан?
- Ви сте то добро схватили. Само човек који је изгубио здрав разум може да уради оно што је он урадио. Говорећи црквеним и духовним језиком, његово тело није у складу с духом. Ево, први пут и изговарам ову реч, али као да га је неко дрогирао, као и већину монаха који га слепо следе. Не знам како бих другачије објаснио његово понашање.
* Шта ће бити с њим?
- Он је монах и Црква га таквог једино признаје. Може да буде у неком манастиру. Али све зависи од тога ко ће га од епископа примити. У Шишатовац се више не може вратити.
* Артемије себе и даље сматра епископом рашко-призренским?
- Знате, и Наполеон се осећао као да је царство његово, па је на крају остао и без царства, и без достојанства. То не значи да је био цар.
* Шта уколико се монах Артемије покаје за све што је учинио?
- Покајање је лек за свакога, па и за Артемија. Међутим, бојим се да је за њега духовна заблуда толико јака да ће ипак бити прекасно.
* Да ли је одлука о рашчињавању донета пребрзо?
- Па, Синод на ту одлуку чека пуних десет година! То је само оно последње што је у том процесу урађено.
* Да ли је неко покушао да га убеди да промени мишљење?
- Нисам га звао, али Синод и архијереји су једино то радили последњих девет месеци. Зна и Артемије да су његова браћа архијереји, Сабор и патријарх Иринеј чинили све, али без успеха. Остаје нам само да жалимо. Утицаји на њега су изузетно јаки.
* Ко је конкретно вршио утицај?
- Па, сви ти који су се с њим мотали последњих десет година! А када то кажем, мислим на наше људе, на Србе. Исти ти који су владику Артемија уверавали да треба да се бави политиком. А он за то није имао слуха, него је био и превише наиван.
Теодосије носи велико бреме
* Артемија је, по свему судећи, веома погодила одлука да га на челу Епархије наследи владика Теодосије. Да ли је то последица личних сукоба?
- Теодосије никад није изазивао никакве сукобе. Он је човек који је само испоштовао одлуке Сабора, Синода и Цркве и прихватио да буде епископ Рашко-призренске епархије. Преузео је велико бреме и одговорност на себе. Никад ружне речи није рекао за Артемија, а сетите се само шта је било пре неколико година, када га је јавно оптуживао и хтео да га избаци из Епархије.
Интервју је изазвао жестоке полемике на српском интернету. У огромној већини реплика са различитим степеном тактичности, изражавао се негативан однос према произашлим догађајима у СПЦ.
* * *
„Црквени раскол је за православни народ једна од најопаснијих појава, јер се цепа духовно јединство“ - овим речима је познати српски публициста Владимир Димитријевић задао тон аналитичком материјалу, посвећеном догађањима око владике Артемија.
„Друга Србија“ већ трља руке над отвореном раком у коју желе да ставе сандук са натписом „Светосавска Србија“ и пожурује гробаре одевене у тамноплаве комбинезоне попрскане жутим петокракама“ - продужава Димитријевић.
„Мирко Ђорђевић, познати ватиканољубиви „верски аналитичар“ у „Републици“ је већ неколико пута у име целе „Друге Србије“ хвалио „метлу Патријарха Иринеја“ и обрачун са „непослушним“ Артемијем. (Видети текст Владе Димитријевића на доњем линку)
http://www.pecat.co.rs/2010/11/spc-raskol-ili-pomirenje/
* * *
Данас Србија стоји у можда још опаснијем положају него 1940. године.
Српски национални корпус је ратдробљен по идејно-политичким шавовима. Сам Српски народ живи у 4 државе, настале на рушевинама Југославије. Над српским православним парохијама ван отаџбине надвила се претња потпадања под јурисдикцију Цариграда, што може довести до асимилације.
Без обзира на све то, у Цркви није дошло до помирења, већ је под сумњу стављен ауторитет Српске Цркве – као институције способне да и у трећем хиљадугодишту буде ослонац српског националног идентитета.
И управо тај губитак ауторитета СПЦ у српском друштву, представља једну од најтужнијих последица скандала нзваног „случај владике Артемија“ који траје већ девет месеци.
„Случаја“ који се чекао десет година.
П.С.
У интервјуу агенцији „Вести-онлајн“ Владимир Димитријевић наводи интересантан случај из црквене историје:
„ветог Јована Шангајског су под измишљеним оптужбама за проневеру црквене имовине извесни епископи Руске заграничне цркве, преко својих послушника, чак послали на црквени суд. Кад је доказано да није крив и пошто га је суд ослободио, ко год је светог Јована Шангајског питао шта мисли ко му је од браће епископа сместио судски процес, он је одговорио да они нису криви, него ђаво који је умешао своје прсте“.
Са Руске Народне Линије (a href=http://www.ruskline.ru class=1>www.ruskline.ru) превео:
Ранко Гојковић
