Пре тачно годину дана, 22. јануара 2010. године, изабран је Свјатејшиј Патријарх Српски Иринеј на Патријаршијски Престо. Патријарх је изабран жребом између три кандидата, међу којима су били митрополит Црногорско-Приморски Амфилохије и епископ Бачки Иринеј. Коверту са именом новог Патријарха извукао је архимандрит Гаврило из манастира Лепавина. Пред учесницима Сабора, прочитао је име најстарији архијереј порукоположењу у СПЦ – епископ Шабачки Лаврентије. Избор је протекао на заседању Архијерејског Сабора у Београду. Сваки од три кандидата је за уврштење у списак морао добити више од 50 процената гласова од 44 присутна архијереја.
У вези са годишњицом избора Патријарха Иринеја на Патријаршијски Престо, замолили смо нашег познатог богослова и филолога ђакона Владимира Василика, да изнесе своје мишљење о резултатима прве године патријаршијског служења Предстојатеља СПЦ.
Пре свега бих хтео рећи неколико речи сећања на Свјатејшег Патријарха Српског Павла. Он је био стварно духоносни старац и уистину народни Патријарх, истински молитвеник и подвижник, образац некористољубивости и љубави према Богу и људима. За време његовог управљања СПЦ залечен је раскол између Српске Патријаршије и Српске Цркве у дијспори. Чак и док је тешко болестан лежао у болници, његов ауторитет и молитве су држале Српску Православну Цркву. Он је отишао и ми видимо шта се догађа. А догађају се тужне ствари.
Довољно је сетити се бурне историје са бившим епископом Рашко-Призренским Артемијем. Ја сам боравио на Косову, упознао владику лично и он је на мене оставио веома дубок утисак као молитвеник и човек дубоко забринут за судбину Србије и Косова и Метохије. Мени је тешко да поверујем тим речима и оптужбама које се шире на његов рачун. Његов живот се не уклапа у слику човека корумпираног, који јури за новцем. Тим пре што је грчки суд ослободио кривице о. Симеона, оптуженог за финансијске малверзације у епархији Рашко-Призренској и одбио је да га изручи српском правосуђу. Ми реално не знамо шта се тачно дешава и који су разлози за удаваљавање епископа Артемија. Мислим да ће се сва истина сазнати тек на Страшном Суду. Што се тиче последњих догађаја везаних за његово лишавање сана епископског, можемо само да жалимо поводом тога.
Несумњиво је епископ Артемије учинио неканонски поступак, симболично се вративши на катедру без одлуке Сабора. Са друге стране, процедура самог суђења њему је била апсолутно канонски некоректна, без његовог троструког саслушања, није му дата могућност да се изјасни и оправда. Пресуда је донесена веома исхитрено.
Многи те догађаје објашњавају тиме, да се епископ Рашко-Призренски Артемије чврсто и одлучно залагао за очување Косова и Метохије у саставу Србије и улагао је велике напоре у вези са тим. Он се противио плановима о тесним екуменистичким контактима са римокатолицима и наступао је као конзервативни епископ. Услед тога, по мишљењу присталица те верзије, он је и постао жртва тих процеса у којима је можда било и две стране од којих је једна и провоцирала владику Артемија на непромишене потезе. Нема сумње да се не може поздравити стварање цркве паралелне Српској Патријаршији. Надамо се да код Артемија постоји довољно духовног разума и храбрости да не пође на свеобухватни раскол, који би још више појачао страдања СПЦ која је ионако у великим тешкоћама због Македонског раскола. Премда, на жалост, развој ситуације не даје пуно наде на такав сценарио.
Све то је повезано са тим да Српска Црква данас није самостална. Она се налази под јаким притиском „жутог“ режима Бориса Тадића, који је са своје стране под притиском глобалистичких снага. А тек њима није потребна ни целовита Србија ни самостална и целовита СПЦ.
Управо у том миљеу треба схватити и поступак Патријарха Иринеја, који је на празник Хануке запалио у синагоги јудејски седмосвећњак. Треба рећи да тај поступак потпада под дејство канона, који под претњом лишавања сана или одлучења од Цркве, забрањују хришћанину да се моли са јудејима и да пали свеће у јудејској синагоги. Да наведемо само 70 и 71 апостолско правило:
„Ако који хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко или у синагогу јудејску, или свеће пали кад су празници њихови, нека се одлучи“.
“Ако који епископ или презвитер или ђакон или други из имена клирика буде постио заједно са јудејима или светковао са њима њихове прзнике или примао од њих њихове празничне дарове као пресне хлебове или шта слично, нека буде свргнут. А ако то учини световњак, нека се одлучи“. Аналогне заповести о немогућности заједничког вршења култних дејстава са православнима постоји и у савременом јудејству. Упркос свему, то се догодило“.
Што се тиче политичке стране тога чина, Патријарх Иринеј је овде био апсолутно несамосталан. Акција паљења ханукалних свећа протекла је у више од 180 крупних градова широм света. У САД скоро увек учешће у томе узимају руководиоци држава и градоначелници градова независно од њихове вероисповести. Напомињем да је празник Хануке успостављен у знак сећања на очишћење Јерусалимског храма од стране Јуде Макавејског од Грка, 159 године пре Христа. У складу са тим, Ханука добија семантику не само празника светлости него и дан сећања на победу јудеја над нејудејским светом. Стиче се утисак да се ради о неком систематичном глобалном интернационалном утицају, чија је жртва постала и Српска Православна Црква.
У том контексту можемо посматрати и намеру да се Римски папа позове у Србију на прославу 1700 година Миланског едикта који ће се одржати 2013. године. Никада пре папа није крочио на територију Србије. Тај позив, у случају да се он реализује, јесте акт који за понтифика отвара још једну православну земљу. Такав поступак ће бити, благо речено апсолутно непојмљив, имајући у виду та страшна страдања која су српски народ и СПЦ поднели од стране, пре свега католика и католичких свештенослужитеља који су у великом броју учествовали у масовним убиствима православних Срба у годинама Другог светског рата, поготово узимајући у обзир срамну беатификацију „надбискупа геноцида“ Алојзија Степинца, који је био покровитељ тог геноцида. Морамо приметити и одсуство било каквог покајања римских папа у односу на хрватске злочине у периоду 1941-1945. године. Ватикан је изражавао покајање пред свима – пред Јеврејима, пред слободоумним научницима, чак и пред спаљеним вештицама, само није пред православним хришћанима, мученим једино због тога што су православни. Са друге стране, намера да се Римски папа позове, постаје схватљива само ако се на прави начин оцени улога Римског папе у глобалистичким процесима. У том контексту личне симпатије или антипатије, екуменистички погледи Патријарха Иринеја имају мало значаја. На жалост, Српски Патријарх јеобјекат спољњег политичког утицаја – грубог, циничног и немилосрдног.
Својевремено је Србија избегла саблазни уније захваљујући Светом Сави Српскоме. И ту саблазан су чак успели избећи и Срби на територији Аустро-Угарске у XVIII-XIX века. По свему судећи, одређене силе покушавају да ураде историјски реванш и то покушавају да ураде рукама православних. Пред Србијом и СПЦ поново стоји тај избор који је стајао и 1389. године пред кнезом Лазарем:
„Царе Лазо, честито колено,
коме ћеш се приволети царству?
Или волиш Царству Небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?“
Наравно, живот Срспке Православне Цркве и служење Свјатејшег Патријарха Иринеја се не своди само на те тужне догађаје. У протеклој години дешавале су се и лепе ствари – отварање нових храмова, обнова порушених цркви на Косову и Метохији и борба за очување српског верујућег народа, рад на ликвидацији македонског раскола итд. Упркос свему, нама преостаје да се усрдно молимо за Патријарха Српског Иринеја и сву СПЦ, да би Господ послао нашој сабраћи снаге и храбрости да направе правилан духовни избор и да се супротставе тим саблазнима и притисцима којима су данас подвргнути.
