Пре 357 година, 8. (по новом календару 18.) јануара 1654. године, на главном тргу древног Перејаславља „окупи се велико мноштво људи свих звања, учинише круг пространи“.
Хетман Војске Запорошке Богдан Хмељницки се скупу обратио говором, чији сажетак је на крају гласио овако: „А православни хришћански велики господар цар источни истог је са нама благочашћа грчкога закона, истога исповедања, исто смо тело Цркве православљем Велике Русије, којој је глава Исус Христос. Тај велики господар, цар хришћански, сажаливши се над неиздрживим огорчењем Православне Цркве у нашој Малој Русији, шестогодишње наше молитве непрестане не презревши сада нам милостиво своје царско срце приклони те изволе своје велике ближње људе да нам са царском својом милошћу пошаље, кога ако усрдно заволимо, осим царске високе руке боље и тише пристаниште нећемо стећи. Ако ли се неко са нама не слаже, нек иде куд хоће - пут је слободан“.
Народ је узвратио сложним узвиком: „Волимо под цара источнога, православнога, крепком руком у нашој благочестивој вери умирати него ли да мрзитељу Христовоме, поганину припаднемо!“
Тако се збио историјски чин поновног уједињавања Велике Руске** и Мале Руске. Најважнији датум наше заједничке историје.
Касније је Богдан Хмељницки ономе ко га је наговарао да изневери православног господара изјавио: „По свој прилици је судбина Божја, која људска дела увек набоље сређује, изабрала његово сједињавање с народом истоверним, саплемеником по доброј и обостраној вољи и сагласности без принуде, које да рушим сматрам за смртни грех, и хоћу да с тиме живим и умрем“.
Током векова су те речи, у суштини Богданово завештање, више пута довођене у сумњу, и ево већ Александар Пушкин пита:
Па куд повући грудобран?
За Буг, до Ворскле, до Лимана?
И коме дати Волињ сав?
А коме наслеђе Богдана?
Јер, дамо л` права бунтовнику
Изгубићемо Литванију?
Наш Кијев стари, златоглави,
Тај предак руских градова,
Да л` ближи постаће Варшави
Због светих својих гробова?***
ОТПАДНИШТВО ЕЛИТЕ
Украјинска историја се, почев негде од Лублинске уније 1569. године, може описати као процес менталног отпадништва елите од народа. Народ чува православну вероисповест, док елита себи ствара сасвим другачији систем приоритета и вредности - „одлази на Запад“, прима католичанство, полонизује се, а сада се залаже за вестернизацију земље и њену интеграцију у ЕУ и НАТО.
„У XVI веку су језуити на различите начине током неких тридесет година преиначили читаво руско племство. Његов велики део је прешао у католичанство.
Читаво племство је отпало од вере народности: у Руској је нестајала делатна, слободна класа која је могла законитим и исправним путем да се заузме за светињу своје старине“ писао је Николај Костомаров у свом раду „О узроцима и особеностима уније у Западној Руској“.
Ето и одговора на питање зашто садашња Украјина, за разлику од Русије, нема своје древне племићке лозе - полонизовали се, одрекли руског имена још у XVII веку. Ми много тога чујемо о нужности стварања Украјинца. Али, питање је - може ли се створити пуновредан народ без пуновредног историјског основа утемељеног на непрекидној традицији. Јер, његов највиши сталеж, малоруско племство, трампио је своје првенаштво за „хљеба и скуханога лећа“, и нестало са историјске позорнице; познато је - грана која не даје плода одсеца се.
Земља може пуновредно постојати ако сви њени сталежи имају заједничку самоидентификацију.
Сада је изгубљено сакрално схватање власти као врсте изузетно тешког и одговорног служења. Лишена моралних бивствених ослонаца, власт се неизоставно изопачује у голо насиље.
Када људи на власт долазе кроз бизнис, они и власт појме као још један бизнис пројекат с великим могућностима. Није случајно што пре револуције трговце нису примали у државну службу, јер су они могли и службу претворити у тржницу, почети да продају звања и интересе државе. За то су били потребни људи другачије самосвести, који су названи племићима, и од малих ногу су их учили томе да је власт - бреме одговорности.
Само човек који је схвата као бреме може прићи власти с исправне стране. У супротном случају ће се сваки страствени покушај да се у покрету оседла точак политичке фортуне завршавати грчевима под истим тим точком.
Јер, није задатак власти да опслужује страсти аритметичке већине, већ да стваралачки служи Богу и народу у складу са заповестима, ограничавајући зло - да буде рука која одвраћа. И то је служење често жртвено.
Без тога се испоставља да смо у отаџбини у заробљеништву, и земља се претвара у територију, народ - у становништво, а државна власт - у колонијалну администрацију.
Сви представници не титуларне нације су од распада СССР у унитарној Украјини каква се гради аутоматски доспели у положај талаца.
Од чега је сада обичан човек постао независтан? Можда је постао независтан од заједничких светиња, од могућности да их неометано посећује?
КРУГ ИСТОРИЈЕ
Малорусију су у XVII веку после смрти Богдана Хмељницког потресале смутње. Кандидати за хетманско жезло писали су у Москву верноподаничка писма, оправдавајући себе и оцрњујући супарнике, оптужујући их за неверу. То не би било толико страшно кад исте такве заклетве и уверавања од свих претендената не би добијао и пољски краљ. Различита усмереност вектора, непостојаност постаје црта својствена хетманату. Причало се: „Као што отхрањени вук гледа у шуму, тако и шљахта**** у Пољску“.
Али, народ је другачије мислио, јер идеја „независности“ обичним људима ништа није пружала.
„Нама ће - говораше московском посланику лубенски изборни старешина Котљар - бити драго када нам дођу војводе са ратницима; а хетмана (Виговског) нико од нас не трпи, ни ми ни грађанство ни прост народ…“
Протопоп Филимонов се дописивао са бољаром Ртишчевим и саопштавао му зашто старешина и народ различито мисле: „И ја сам доброхотник господарев, од срца желим да већ знамо господара праведнога себи за савршенога господара и његову пуну власт над собом; и многи од духовника и световњака исто хоће, а неће то хетман са пуковницима и старешинама; и то они чине зарад сопствене лакомости; хтело би им се да само они господују и удовољавају свом самовлашћу, већ им се осладила превласт њихова, и неће им се да је изгубе.
…Изволи, твоја милости, заузми се пред његовим царским величанством да господар неизоставно пошаље војводе и преузме све наше градове; у Украјини се нико неће противити. То ће бити добро, а ми ћемо у сваком погледу људе на то наводити“. (Николај Костомаров „Наследници Богдана Хмељницког“)
СУШТИНА РУСКЕ ЈЕ У БОЖАНСКОМ ЗАДАТКУ
У западном свету се одиграва убрзана девалвација вредности, изгледа да је све релативно и да је сам човек мера свих ствари.
Пред човеком повремено искрсава питање: чему посветити свој једини, пролазан живот, препустити се бескрајном сређивању свакодневице, постати узоран малограђанин-потрошач? Или мучно тражити истину.
Али може ли се насупрот томе ставити Света Руска?
Појам Свете Руске не подразумева да је народ безгрешан. Тиме се само одређује усмереност и снага стремљења културе. Сва човекова култура је плод његове вере.
Друге културе стреме ка другачијим одредницама - велика Немачка, прекрасна Француска и једино је Руска Света.
Руска - то је културни феномен у Божјем врту одгајен Православном Вером.
Током читавог тисућлећа у кризним тренуцима или тачније у раздобљима суда, пошто криза у преводу са грчког значи суд, народ се каје за своје заблуде, и поново се обраћа духовним коренима. У тренутку кризе је и „сам у пољу а ратник“*****, а двојица су већ читава војска. Хоће ли доћи до катастрофе или не, то може зависити од појединаца, али њу многи припремају.
Сада се много говори о томе да Руска носи жиг Богоподобија, али је питање хоће ли јој успети да оправда своје позвање?
Јер, смртоносној раздвојености је супротстављено живоначално јединство, неуморно остваривано духовним подвигом љубави и узајамног разумевања.
Руски религиозни мислилац Иван Иљин је готово први још почетком 1950-их година прорекао распад СССР и потоњи политички хаос.
Али је он оптимистички гледао у будућност, истичући: „У животу читавог народа с десетовековном прошлошћу тај рок „испадања“ или „пропадања“ нема пресудан значај: историја сведочи да на таква искушења и потресе народи одговарају враћањем сопственој духовној супстанци, васпостављањем свог духовног закона, новим процватом својих снага.
Ми у то верујемо не зато што то желимо, него зато што познајемо руску душу, видимо пут који је наш народ превалио и, говорећи о Русији, у мислима се обраћамо Божјој замисли која се налази у темељу руске историје, руског националног бивствовања“. Те речи су нама, потомцима, упућене из страшне 1942. године.
Кнез Жевахов је у својим успоменама истакао: „И, ма како мудријашили с народом, ма какве идеје му калемили, доћи ће време када ће он негодујући збацити са себе туђи јарам и покајничким сузама искупити своје грехе пред Богом и пред Царем, изван Којих нема живота, нема правде“…
Ако сваки пут будемо бирали тај вектор, постепено ће беочузи образовати ланац који ће послужити за превазилажење грешне поделе међу братским народима и објединити људе који немају границе у уму и срцу.
Велики кнез руски Јарослав је још за живота дао упутство шесторици синова, рекавши им: „Ево, напуштам овај свет, синови моји; имајте љубав међу собом, зато што сте сви ви браћа, од једнога оца и од једне матере. И ако будете живели у међусобној љубави, Бог ће бити у вама и покориће вам непријатеље. И мирно ћете живети. Ако пак будете у мржњи живели, у гложењу и свађама, пропашћете сами и упропастићете земљу отаца својих и дедова својих, који је задобише великим напорима; него живите мирно, слушајући један другога“.
Не хтедоше кнежеви руски да живе у слози, навукоше на себе татарски јарам и тек упињући сву снагу - сузама, знојем и крвљу спраше грехе своје. „На Куликово поље пођоше дружине посебних кнежевина североисточне Руске, а вратио се јединствен руски народ“ - говорио је тим поводом историчар Лав Гумиљов.
Сада чујемо охрабрујуће изјаве о успостављању економских веза са Русијом, али је уздање у економске везе кратковидо и јалово, корист је лош цемент. Политичка тврђава је чврста само онда када се држи на моралној снази.
* Рада - Скупштина
** Руска - стари назив Русије
***Део песме „Бородинска годишњица“ (1831)
****Шљахта - пољско ниже племство. Пословици: ма колико вука хранио, он свеједно у шуму гледа одговарају следеће српске: вук длаку мења, а ћуд никад; крсти вука, а вук у гору.
*****Руска пословица гласи: кад си сам у пољу ниси ратник
