„Наша националност је попут везе са женом: исувише је тесно испреплетена са моралом да би се бестидно мењала и исувише случајна да би то вредело чинити“.
Ове речи шпанско-америчког философа Џорџа Сантајане су примењиве на представнике било ког народа, па и на Русе. Често су људи исте националности на генетском плану знатно даљи један од другога него од народа-противника. Свима су познати нимало једноставни односи Пољака и Руса који су генетски међусобно врло блиски, али су на културном плану далеки. А истовремено Руси са Татарима, Башкирцима или Евенкима сасвим лепо проналазе заједнички језик. Националност нема јасне границе, те и људи који уопште нису руског, пољског или башкирског порекла могу себе сматрати Русима (Пољацима, Башкирима итд.).
Реч „Србин“ изазива у Русу јасну асоцијацију с одважним балканским народом који је жестоко настрадао под натовским бомбама, и који данас пати услед наметнутог западног старатељства. Али, не знају сви да су Балкански Срби - јужни Срби, који имају генетски блиског, али не тако блиског културно, северног рођака - Лужичане. Лужичани живе у Лужици (Лужичкој Србији) која данас улази у састав СРН. Лужичани су реликтни и најмалобројнији словенски етнос на свету: сада их има мање од 60.000, премда их је релативно недавно било десетинама пута више. За све је крива асимилација, пошто многи Лужичани, налазећи се у немачком језичком окружењу, прелазе на немачки, заборављајући матерњи језик. Сами Немци Лужичане називају Вендима или Сорбима. Пољаци, Чеси и Руси их такође зову Лужичким Србима или Срболужичанима. У давна времена се део Срболужичана преселио на Балкан, где је основао савремену Србију, док је остали део етноса остао у Лужици која данас заиста има величину територије „не већу од лужице“ руски: лужица - барица стиснуте између Пољске, Чешке и Немачке.
Некада је Лужичка Србија била моћна држава која је вековима ратовала са Германима и Скандинавцима. Данци и Немци су у њима видели озбиљне противнике. „Нападају ли Чеси, уводите трећину војске. Нападају ли Срби - уводите сву војску“. Такву наредбу је својим ратницима издао Карло Велики, који је упорно ратовао са Лужичанима. Немци су се вековима трудили да згњече Лужицу и вековима су Срболужичани с оружјем у руци сатирали армаде немачких ритера. Али су снаге биле исувише неједнаке, и Германи су постепено почели да потискују Лужичане, добијајући битку за битком. Преузевши контролу над већим делом Лужице, Немци су се латили искорењивања срболужичког језика и културе. Забрањивано је да се лужички језик користи чак и у личном општењу и да се прослављају лужички празници. Све више Срба Лужице је прелазило на немачки језик. Чак су се и многе значајне личности немачке културе презриво односиле према Лужичанима. Мартин Лутер, богослов и реформатор XVI века, називао их је „најгорим народом“ и прорицао да ће кроз 100 година њихов језик нетрагом нестати. Али је много пре Лутеровог доба, у XII-XIV веку, власт у Лужичкој Србији усредсређена у рукама немачких феудалаца који су становништво тих земаља подвргли нечувеним репресијама. После тога су Лужичани доспевали у састав час чешких кнежевина, час Пољске краљевине, који су се борили против Германа. Али су војно јачи Немци коначно окупирали срболужичке земље, потиснувши и Пољаке и Чехе у њихове државе.
Од 60.000 савремених Срболужичана ни издалека сви не владају срболужицким језиком. Још пре неких 100 година је њихова бројност достизала пола милиона (!), и садашњих 60.000 представља остатке самобитне словенске културе изгубљене у „немачком мору“. Познато је да је бака „гвозденог канцелара“ Бизмарка говорила срболужички и још није знала ниједну немачку реч. Степен интегрисања младих Лужичана у немачко друштво је врло висок и практично су сви они лутерани и католици, тј. припадају главним вероисповестима Немачке, растварајући се у општој маси верника. И поред тога, многи називи немачких градова имају срболужичко порекло, укључујући престоницу Немачке: Берлин, Лајпциг, Цвикау, Алтенбург, Дрезден некада су се другачије звали (Брљин, Липск, Цвиков, Старград, Дрезна). Сазвучје са руским језиком не треба да чуди, пошто низ истраживача сматра да су Лужички Срби дали своје досељенике на исток, на земље будуће Кијевске Руске. И ту прелазимо на оно најзанимљивије.
Данас је међу онима који себе сматрају Белорусима, Украјинцима и Русима постотак „садржаја“ потомака Срболужичана прилично висок. Кренувши преко Пољске, део Лужичана је стигао до граница савремене Украјине и Белорусије, а одатле се пребацио још даље - на територију савремене Русије. У то време су многи међу њима себе већ сматрали Пољацима. Део њих је променио национални идентитет, претворивши се у Белорусе и Украјинце. Населивши се у Русији, ти људи су после извесног времена почели да себе асоцирају с руским народом, што не чуди ако се има у виду да су међу Лужичанима, као и међу Русима, увек била популарна имена Михаил, Петар, Андреј, Станислав, Павел, Јуриј, Марија. У наше време презимена као што су Гулевич, Мењ, Смољар, Навка указују на срболужичке корене њихових носилаца. Само што се презиме Гулевич сада сматра исконски белоруским, презиме Смољар - исконско украјинским, док се презиме Мењ из незнања убраја у јеврејска презимена. Штавише, многи људи с пољским презименима (Горчински, Лушчински итд.) могу бити Лужичани који су током дуготрајних странствовања по Пољској стекли пољска презимена. Зато нас са Лужицом повезује кудикамо више него што мислимо, и малобројним Словенима Немачке је то сећање крајње важно, пошто тренутно нема никаквих предуслова за промену положаја срболужичке културе у СРН. Стиче се утисак да је осуђена на пропаст.
А сами Лужичани су увек били лојални према Русији и руском народу. Како у свом чланку „Међаши историјског пута Лужичана“ наводи С.Д. Прјамчук, председник „Друштва пријатељства житеља Русије са Лужичанима-Лужичким Србима у Полабској Немачкој“, они су још у XVII в. Библију на срболужичком језику поклонили Петру I, који је путовао по Немачкој, а Михаил Френцељ, лужички филолог, написао је руском цару писмо из кога наводимо следеће редове: „Руска земља је велико и пространо царство, тако да велики цар моћно влада од литванских граница и од Каспијског мора до самог Леденог океана и до граница царства татарског. Нама, Лужичанима, такође је познато из историје да ваше царско величанство са свим својим поданицима припада грчкој православној вери од 989. године. Пошто Руси - Московити говоре на нашем српском - словенском језику, ја покорно дарујем најмилостивијем цару вендске или српске свете књиге које сам превео и издао у корист српског народа, и најпокорније молим да их однесете у вашу Руску, како би Московити из њих сазнали да истинска и апостолско-лутеранска вера цвета у Полабској Србији код Лужичких Срба“.
Јан Смољар, словенофил, идеолог културно-политичког препорода Лужичке Србије и поклоник Русије, допутовао је 1859. г. у Петербург ради сусрета са својим руским истомишљеницима. Затим је још двапут боравио у Русији. Ј. Смољара је руска влада наградила Орденом Свете Ане II степена за научне заслуге, и изабран је за дописног члана Харковског универзитета. Саборци Ј. Смољара су такође с надом гледали на Руско царство, видећи у њему заштитника словенства. У царско доба су се многе дипломате, филолози, историчари и песници живо занимали за културу Лужице и проучавали лужичке језике, којих има два - горњолужички и доњолужички.
Немачке власти се данас труде да подржавају лужичке Србе, како би искупиле историјску кривицу према њима. Исувише много патње су Германи донели западном словенству. У Немачкој се истовремено неколико институција и друштвених организација бави истраживањем историје и културе лужичких Срба, проучавањем њиховог језика и традиција. У местима где Срболужичани компактно живе сви натписи су двојезични - на немачком и срболужичком језику. Имају свој радио, литературу, штампу. Али ти напори не спасавају Лужичане од изумирања, и поред тога што у иностранству, пре свега у Србији, Пољској и Чешкој, постоји неколико истраживачких организација и комитета који се баве проучавањем Срболужичана, њихове историје, традиције и језика. Поједини пољски политичари повремено у пољском Сејму покрећу тему сарадње са Лужичким Србима. Варшава схвата своје потенцијалне користи од такве сарадње.
Класичар срболужичке књижевности, аутор химне Лужичке Србије Хандриј (Андреј) Зејлер (1804-1872), написао је дирљиву песму „Где је Србинов завичај?“ у којој се пита где је отаџбина Срба - да ли у Пруској, Литванији, Чешкој, Пољској, на Балкану или у Русији (на свим тим територијама данас живе потомци Лужичана). На крају сам Х. Зејлер даје одговор на своје питање - да се отаџбина Срба простире од обала Лабе (Елбе) и Дунава па све до Црног мора и Камчатке.
То значи да Лужичкој Србији неће бити лако да без Русије опстане. Али и Лужичани могу помоћи Русији, тим пре што поједини међу њима имају приступ власти. Станислав Тилич и Гајко Козел - посланици скупштине Саксоније – су етнички Лужичани. Овај други је својевремено упутио писмо „Друштву пријатељства житеља Русије са Лужичанима-Лужичким Србима у Полабској Немачкој“, где је изразио протест због планова САД да поставе елементе противракетне одбране на земљи Словена. То значи да се и Русија може поуздати у Лужичке Србе.
Извор:Јединствена Руска
