Војска Русије се у свим вековима састојала не само од регуларних снага. Тако је било и током руско-турских ратова, током рата за ослобођење Словена од османлијског јарма 1877-78. године, и у Првом светском и у Грађанском рату, тако је и дан-данас.
Добровољци су играли посебну улогу током тешких искушења наше отаџбине. Први су одлазили у редове Српске војске 1914. године, последњи држали немачки фронт 1918. г. и први устали за Русију у тренутку кад је власт у земљи преотела међународна терористичка банда, у простом народу позната као бољшевици. Четири тешке године Грађанског рата изнели су на својим леђима славом овенчани пукови Добровољачке армије, али нису положили своје заставе пред непријатељима Отаџбине. И у емиграцији су наставили да непрекидно служе својој дужности. Први су притекли у помоћ националној Шпанији 1936. године, ратовали на Балкану у саставу Руског корпуса, у перипетијама страшних година чувајући име и славу војника Руске војске.
Али ето, отишло је поколење које је познавало Царску Русију. Наизглед заувек су се по свету распршили многи Руси, а са њима и православље. У самој Русији су искорењене славне традиције прошлости, почео је да се мења вековни дух народа, некада веран заветима старине – живот свој давати за другове своје. Али је чак и у најтеже време – 1991. године, када су у Беловешкој шуми територију Свете Руске поделили на делове, било људи који су устали за част руског имена. То су били наши добровољци који су први кренули у рат у Србију. Поново су, као и 1914. године, руски православни ратници без наредбе и молбе, оставили своје породице и кренули да ратују за истоверце.
Стотине руских добровољаца су 1991-1995. г. ратовале на страни Срба у југословенском рату који се проширио. Било је међу њима дојучерашњих официра, истераних из војске смањењем и реформама, било је козака, било и обичних Руса неравнодушних према туђој невољи. Од руских добровољаца је формирано неколико посебних јединица, наша сабраћа су ратовала и у јединицама српских специјалаца, служила као извиђачи и често доспевала на најсложеније делове фронта. Део њих се вратио кући, део је у Србији пронашао нову домовину, а многи су заувек остали да леже у братској словенској земљи. Сада податке о њима и сећање на њих прикупља и чува Отаџбински савез добровољаца. Али вратимо се рату.
У Требињу је још септембра 1992. г. формиран одред од 10 бораца који је постао познат под именом „Руски добровољачки одред-1“ (РДО-1). Управо је у њему ударен темељ многим традицијама добровољаца и њиховој символици. Звезда водиља добровољаца постају црно-жуто-бела застава и двоглави орао бронзане боје с ликом св. Георгија победоносца на грудима. Православни монархизам добровољаца постао је део традиције, историјско наслеђе руске војске. Борбена делатност одреда сводила се на стражарење, супротстављање покушајима извиђачких група противника да пређу линију фронта и извиђање у хрватској позадини. „РДО-1“ је дејствовао до краја 1992. године.
Нови добровољачки одред који је бројао више од двадесетак војника настао је у Вишеграду (Источна Босна), где су стигли крајем октобра - почетком новембра 1992. г. Добио је званичан назив РДО-2, наследивши своју символику од РДО-1. Касније је та јединица постала један од најбољих одреда, што је условљено озбиљним одабиром међу кандидатима. Окосницу јединице су чинили ветерани Придњестровља.
Нешто касније је у Вишеград стигао одред образован на основу једне козачке јединице који је бројао четрдесетак бораца. Попуне су у Вишеград пристизале током прве половине 1993. г. Одреди су после формирања одлазили у оне области Источне Босне где је Србима највише требала помоћ. Својеврсно место сусрета руских добровољаца постала је руска црква Свете Тројице у Београду, где је сахрањен последњи командант Руске војске барон П.Н. Врангељ. Још 1993. г. је на зиду крај његовог гроба постављена плоча с именима погинулих руских добровољаца.
Почетком 1993. г. је још једна козачка јединица од неколико десетина бораца смештена у Скеланима северно од Вишеграда. Двојица козака из ње су се прославила тиме што су, током изненадног напада противника на Скелане и панике до које је дошло у српском гарнизону, заузела положај крај моста преко Дрине и држала га, одбијајући нападе противника све док цивили нису претрчали преко њега на безбедну обалу реке, спасавајући се покоља.
Добровољачки покрет достиже врхунац развоја 1993. године. Али је већ у пролеће наступило његово „стихијско“ раздобље. То се живо одразило на судбини „РДО-2“. Променивши неколико места дислокације у Источној и Средњој Босни, одред се, немајући попуну, самораспустио крајем лета 1993. г. Његова ратна застава је предата на чување руској цркви Свете Тројице у Београду. Међутим, добровољци су у мањим групама и појединачно и даље пристизали у Босну. Једна од таквих група је у јесен 1993. г. створила РДО-3 који је, дејствујући у близини Сарајева, поново подигао стару руску црно-жуто-белу заставу.
Почетак рата у Чеченији крајем 1994. г. смањио је број добровољаца који су одлазили у Југославију. Део њих је учествовао у борбеним дејствима у завршној етапи рата, у јесен 1995. г. пре закључивања примирја. Многи су се окренули догађајима који се одвијају на Кавказу.
Олег Губенко, атаман Минераловодског одељења Терске козачке војске
Почетком 1995. г. је наша армија неприпремљена бачена у осињак локалног сукоба иза кога су стајале светске закулисне силе које су дуго подгревале локални сепаратизам. Рат до исцрпљивања и уништења, пун окрутности и мржње, није изазвао нарочиту популарност у Русији. Ипак је постојао део нашег народа који је тај сукоб схватио као свој лични. То су били руски козаци. Кад је почео рат, многи од њих су отишли као добровољци у војску, појединачно и у саставу борбених одреда. Почеле су да се формирају козачке јединице и у саставу Оружаних снага РФ.
Тако је августа 1993. године од 27 козака Минераловодског одељења Терске козачке војске на челу са ратним атаманом Владимиром Зујевим, формиран вод у саставу 503. моторизованог пешадијског пука, у том тренутку дислоцираног у близини града Грозни. Тромесечно борбено искуство је било успешно - козаци су испољили високи степен дисциплинованости и храбрости. Тај резултат је омогућио покретање питања формирања већих добровољачких јединица. Ускоро су сусрети атамана Терске козачке војске генерал-мајора В.К. Шевцова са представницима команде Севернокавкаског војног округа (СКВО) крунисани успехом.
694. ОМСБ (самостални моторизовани батаљон) који носи име генерала Алексеја Јермолова, са 500 бораца, формиран је фебруара 1996. г. на бази моторизоване пешадијске бригаде у граду Прохладни, а чинили су га већином козаци Терске војске. Било је међу добровољцима и неколико козака са Дона, Урала, из Сибира и других региона Русије, Санкт-Петербурга, а такође Бугарске. Знатан део „јермоловаца“ су чинили козаци с искуством борбених дејстава у Авганистану, Абхазији, Југославији, Нагорном Карабаху, Придњестровљу, Северној Осетији и Таџикистану.
Приликом попуњавања водова узимано је у обзир старо козачко начело окупљања земљака. Тако се у 2. чети Јермоловског батаљона 1. вод састојао углавном од козака Минераловодског одељења, 2. вод - Прохладненског одељења, 3. вод - Павловског одељења. Командири водова су били исто козачки ратни атамани, а командири чета и батаљона - официри Руске војске.
Међусобна повезаност земљака је омогућавала јединицама да најделотворније извршавају борбене задатке. Козаци су се разликовали по томе што су им свакодневно читане јутарње и вечерње молитве пред стројем. Пред сваку борбу је читана молитва „Који живи у помоћи Вишњега“ и „Нека васкрсне Бог и нека се распрше непријатељи Његови“.
Батаљон је после формирања пребачен из станице (козачког села) Червљене у Грозни. Одмах је (8. марта) уследила наредба да се утврди у Фабричком рејону града. Напад је двапут одлаган и почео је тек касно увече. Без могућности да изврши извиђање, батаљон је упао у заседу (спаљена су прва два и последња два возила колоне) - али се извукао и повукао на почетне положаје. Батаљон је 10. марта без наредбе класичним јуришом заузео Фабрички рејон без губитака, избацивши одатле екстремисте, и држао га све до 17. марта, одговарајући ватром на ватру. На упорне захтеве Завгајева, чији су економски интереси били везани за нафтне жиле у Фабричком, уследила је наредба да се рејон напусти.
Затим су козаци пребачени у Шали, где су, лишени могућности да одговарају на минобацачку и снајперску ватру из „мирног насеља“ у коме се у то време сместио Масхадов, и даље вршили своју службу.
Најизразитију и најтрагичнију страницу историје Јермоловског батаљона представља напад на насеље Орехово Ачхој-Мартановског рејона 29-30. марта 1996. године. У тој борбеној операцији је батаљону додељена другостепена улога, а јуриш је планиран снагама двају моторизованих пешадијских пукова, али се на дан поласка ситуација променила. Један од пукова је остао на полазним положајима, други се зауставио на прилазима насељу, и батаљон је бачен у чеони напад на противничке положаје. Борбена операција, за коју је било предвиђено да траје две недеље, извршена је за дан и по, али је извршавање задатка скупо плаћено: 12 погинулих и преко 50 рањених.
После тога је батаљон добио наредбу да запоседне клисуру код Ведена и контролише пут ка њему. Дотле је у четама остало по 12-17 бораца, било је и случајева дезертерства. Али су се старији козаци и млади, који су остали у строју, успели по стенама и извршили наређење - у шта после нису могли да поверују борци Псковске ваздушно-десантне дивизије који су их на том положају заменили.
Козаци су се после тих борби уверили да је њихов батаљон постао утвара, и многим старешинама не одговара да он било где васкрсне. Фактички је прећутно забрањено свако спомињање добровољаца. Тако је, на пример, у званичним извештајима речено да су Орехово заузеле јединице унутрашње војске.
Батаљон је за три месеца изгубио око 300 убијених и рањених козака, њих 96 су награђени Орденом за храброст, од чега 27 посмртно. Честа су била испољавања масовног јунаштва. Било је неколико примера да козаци рањени у борби одбију да напусте јединицу, док се други после краћег лечења у војној болници враћају у строј. Познато је и то да су се бандити плашили сукоба са козацима, знајући за њихову спремност да пре умру него се поколебају. Сем тога, козаци су врло добро знали за шта ратују, будући да су исконски Кавкасци.
Батаљон који је настао по личној наредби генерала Квашњина и ратовао свега три месеца, требало је да буде преформиран и развијен у пук, али је заменик начелника штаба СКВО генерал Скобељев који је био одговоран за то, погинуо „у саобраћајном удесу“. Батаљон је многима у Чеченији сметао - и после смрти Скобељева није уследила наредба да се обнови. Зато је крајем априла шачица козака - остаци батаљона - изведена у Прохладни и у суштини пуштена кућама.
Јединица је фактички расформирана, али су се годину дана касније, прелиставајући у војним одсецима своје личне досијее, козаци зачуђено суочили с нескривеном лажи. Сви борци су, укључујући и носиоце ордена, без изузетка били отпуштени с формулацијом: „због непоштовања услова уговора од стране војног лица“. Тако се команда захвалила добровољцима… И поред тога подвиг јермоловаца није заборављен - пошто је једини те врсте.
Многи преживели козаци и дан-данас живе на Кавказу. Јермоловци се сваке године окупљају у Покровском храму града Минералне Воде, дајући помен свим палим борцима. Жива је и ратна застава јединице која се помно чува у том руском храму. Што значи да није умро ни сам Јермоловски батаљон.
Сећање на руске добровољце на Балкану и у Чеченији живи у вечности. Преживели и погинули ратници постали су узор за подражавање, стварни а не измишљени јунаци Свете Руске. И пример њихове пожртвованости је актуелан управо за нас данас, када је број претњи Русији све већи, а нада у реформисану војску све мања…
По материјалима:
Губенко Олег - „Повлачење од живота“
http://artofwar.ru/g/gubenko_o_w/
http://forum.kazarla.ru
http://stjag.ru/article.php?nid=31686
