Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/7.4.2011/

Сећање на великог српског научника Александра Младеновића

(25.08.1930. – 06.04.2010.)

     

     


     

     У Београду је пре годину дана у осамдесетој години преминуо велики српски научник Александар Младеновић.

     

     Александар Младеновић је рођен у српској породици у Битољу 25. августа 1930. године. Завршио је гимназију у Крушевцу 1949., а затим студирао српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду. Још као студент треће и четврте године добио је награду од Ректората Београдског универзитета за два рада из историје српског језика.

     По завршетку студија Алксандар Младеновић радио је као асистент за историју српског народног и књижевног језика на Филозофском факултету у Новом Саду. Докторску тезу „О народном језику Јована Рајића“ одбранио је 1963. године. Исте године изабран је за доцента, затим за ванредног (1968) и редовног професора (1973). Десет година је био у дужности шефа Катедре за српски језик на Филозофском факултету у Новом Саду. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1997. године, а за редовног 2003. године.

     

     Уз непрекидни професорски рад Александар Младеновић је од 1978. године радио у својству начелника Археографског одељења Народне библиотеке Србије, где је руководио многим научноистраживачким пројектима. Године 1979. покренуо је издање часописа Археографски прилози и био је његов стални уредник.

     

      Поред овог научног часописа Александар Младеновић је био главни и одговорни уредник Српског дијалектолошког зборника (Београд) и Зборника Матице српске за филологију и лингвистику (Нови Сад) и члан уредништва Јужнословенског филолога (Београд).

     

      Научна интересовања Александра Младеновића везанa су за проучавање историје српског народног и књижевног језика. Из те области је за пет деценија плодног рада објавио у земљи и иностранству преко 450 научних радова . Посебну пажњу академика Младеновић је посветио проучавању српског народног и књижевног језика друге половине XVIII и прве половине XIX века. У својим истраживањима о рускословенском језику код Срба и о славеносрпском језику, као саставном делу српског духовног живота, Александар Младеновић је научно обрадио велико писано и штампано наслеђе српске културе предвуковског и вуковског периода.

     

      Стваралаштво Његоша улази у круг научних интересовања Александра Младеновића о чему сведочи и низ радова о језичким питањима везаним за Његошево дело. Александар Младеновић је у више наврата приређивао за штампу „Горски вијенац“, „Луча микрокозма“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Као приређивач учествовао је у издавању и целокупних дела Проте Матије Ненадовића, Павла Ивића, Александра Белића.

     

     Капитална дела Александра Младеновића „Повеље кнеза Лазара“ (2003) и „Повеље и писма деспота Стефана“ (2007) пружају слику Србије до и после Битке на Косову и драгоцене су не само за оне који се баве проучавњем историје српског народног и књижевног језика, већ и за целу нашу земљу. Књига „Повеље и писма деспота Стефана“ у издању београдског издавачког и штампарског предузећа „Чигоја штампа“ проглашена је „издавачким подухватом“ у 2007. години.

     

     Александар Младеновић је учествовао с рефератима на међународним славистичким конгресима у Прагу, Варшави, Загребу, Кијеву и Софији, као и на многим конференцијама и научним скуповима у земљи и иностранству. По позиву држао је предавања на универзитетима у Нишу, Скопљу, Сарајеву, Косовској Митровици, Кракову, Варшави, Софији и Лењинграду.

     

     Академик Младеновић је био активан у Одбору за старословенски језик, Одбору за фототипска издања и Одбору за критичка издања српских писаца.

     За свој научни и наставни рад академик Александар Младеновић добио је у земљи и свету читав низ признања и награда – Октобарску награду Новог Сада за науку, Тринаестојулску награду Републике Црне Горе „за научно стваралаштво из филологије и лингвистике“, Повељу са сребрном плакетом „за изузетан допринос и остварене резултате у раду и развоју Универзитета у Новом Саду“. У децембру 2001. године Александар Младеновић добио је и научни степен почасног доктора наука Софијског универзитета „Свети Климент Охридски“. Исте године изабран је за почасног члана Славистичког друштва Србије.

     Име Александра Младеновића познато је и многим генерацијама руских филолога, тим пре што су његови радови излазили и на руском језику. У Русији се на његова научна дела ослањају и позивају многи истраживачи.

     Поред наведених високих признања академику Александру Младеновићу је у новембру 1990. године за „значајне заслуге у развитку опште словенске науке о језику“ Државни универзитет у Лењинграду доделио научни степен почасног доктора нaука Лењинградског (Санкт-Петербургског) Државног Универзитета.

     

     Александар Младеновић је допринео проучавању српског језика на Универзитету у Санкт-Петербургу , као и успостављању научне и стручне сарадње између Санкт-Петербурга и Београда.

     

     За словенску катедру у Санкт-Петербургу академика Младеновића је везивало и дугогодишње велико пријатељство са чувеним србистима – Петром Андрејевичем Дмитријевом и Германом Ивановичем Сафроновом , као и са многим професорима словенске катедре. Његову су професионалну и пријатељску подршку осећали и на њу се ослањали током низа година посебно професори и студенти српског језика.

     Професор Младеновић је, као и већина Срба, бескрајно волео Русију и неизмерно је у њу веровао. Аутор ових редова се сећа како је професор често, чак и најружније политичке вести из савремене Русије, мирно дочекивао речима: „Велика земља, велики народ! Неће они моћи с’ Русијом тек тако!“

     Академик Младеновић је био врсни познавалац целокупне руске историје, а с посебном пажњом, љубављу и дивљењем читао је о великој руској победи у Другом светском рату. И дан данас многи на словенској катедри памте како је за време последњег боравка у Санкт-Петербургу професор Младеновић скромно одбио припрему богатог културног програма од стране Универзитета, по коме су, како то обично у таквим ситуацијама бива, били предвиђени Ермитаж, Руски музеј, балет у Мариинском театру... Професор је замолио колеге да му покажу оно што неће моћи да види нигде другде - „Лењинградски пут живота“. Заједно са професорм Г.И.Сафроновом, који је у рату против немаца изгубио обе ноге, професор Младеновић је колима дошао до места на Ладошком језеру где је почињао тај пут, обишао „Музеј Блокаде“, Пискарјовско гробље...

     Неколико година касније бивши студент професора Младеновића, а сада наш познати лингвиста професор Предраг Пипер, донео му је на поклон из Петрограда књигу Марије Георгијевне Жукове „Маршал Жуков – мој отац“. Два угледна српска научника превела су ову књигу, а уочи 65 – годишњице Победе над фашизмом и српски су читаоци могли да виде генијалоног руског војсковођу очима његове кћерке.

     У Русији ће, ван сваке сумње, и убудуће проучавати богато научно наслеђе академика Александра Младеновић, а колеге и пријатељи који су га познавали, увек ће у мислима и сећањима памтити овог великог српског научника и човека широке словенске душе.

     

     Фото - Три словенска великана - академик А.Младеновић, професор Г.И.Сафронов и професор П.А.Дмитријев

     

     

      Најпотпунија библиографија радова професора Александра Младеновића објављена је у Годишњаку Српске академије наука и уметности за 2003. годину. Београд, 2004, књ. СХ, 305-340.