Дрвено неимарство и израз народне душе
Сеоце Агарково се, изгледа, сасвим изгубило међу шумама и пољима даљег Подмосковља. Ипак је путања овамо чврсто утрта не само из Москве, него и многих других руских, и не само руских градова. Ствар је у томе што у Агаркову живи надарени човек, уметник, мислилац, вешти тесар, председник клуба мајстора „Сена“ - Александар Билецки.
- Александре Владимировичу, најпознатији сте као врхунски стручњак дрвеног градитељства. И Ваша специјализација је посебна, Ви сте творац цркава… Реците, на којим начелима је засновано црквено дрвено неимарство? Како се, од чега и у ком року може саградити дрвена црква?
- У првом реду ћу се захвалити Богу за велику радост обнављања и грађења капела и храмова за нашу Цркву. Изградња сваког храма, било зиданог, било дрвеног, слична је сликању иконе, што није ништа друго до делатна молитва Господу. А молитва не трпи таштину, ужурбаност и лицемерје. Градитељ цркве мора свој посао обавити тако да се душе поколења радују храму стотинама, а можда и тисућама година. На пример, најстарији древни хришћански дрвени храм је сачуван у Норвешкој. Саграђен је лета Господњег 920.
Изградња дрвеног дела храма попут „клети“ са дрвеним кровом траје девет месеци. Али, када је сама грађевина подигнута, у њој се још током три године обављају разни радови. Кад прође пола године - треба отворити кров и зидове натопити куваним воском. Још пола године касније - „затегнути“ подове, шуперити зидове, и тако даље. Дрво дише, одвија се слегање. Храм је немогуће подићи одједном и заувек некуда отићи. Морамо још неких пет година радити са тим храмом. У храму могу и треба да се одржавају службе, али ће отприлике током прве две године у цркви бити хладњикаво, зато што се пукотине не смеју одмах затварати кучином - то се ради кроз годину дана. Девет месеци је потребно за стварање, као и код човека, а потом и њу такође треба „однеговати“. Прави руски храм се гради од калибрисаних брвана, то јест одабраних по величини. Брвна се довозе са Севера где је дрво збијеније. Задатак градитеља је да тако отворе дрво, да храм попут магнета привлачи људе - како вернике тако и атеисте. А још сложенији је задатак свештеника који ће тамо служити - помоћи човеку да отвори душу Богу. Ту су очити различити ступњеви истог процеса. Али да би храм привлачио, он мора бити саграђен „како Бог заповеда“, то јест уз поштовање свих мера и сразмера. Староруски систем мера је заснован на простој идеји - човеку. Кад је већ Господ у таквим сразмерама и таквом мером створио човека, онда и људи треба да свет преображавају по Божјој мери. И када се то начело има у виду, онда све испада велелепно. Човека по природи привлачи лепота, али ако она садржи и топлину, посебно је привлачна… Дрвене цркве су врло блиске човеку. И оне су попут њега рањиве и осетљиве. Дрвени храм не подноси ватру и воду, и као и свима нама, потребни су му брига и љубав. У последње време због брзине све више дижу грађевине од бетона, некако налик на Хитлеров бункер… Свакако да током службе и у таквим храмовима пребива благодат Божја, али би се човеку хтело другачијег окружења, ближег нашем духу, нашем светоназору…
- Али, данас ни дрвена црквена архитектура не одговара увек високим стандардима божанске и људске лепоте…
- Нажалост, тако је. Има много на брзу руку подигнутих храмова у стилу „а ла рус“. Жеља да се гради тако да „изгледа старински“, а при томе су култура изградње и мајсторске тајне заборављене, ничем добром не води. Каткад архитекта, без искуства у изградњи цркава, покушава да у стварању храма или капеле изрази себе самог. А сви смо ми далеки од идеала…
Други проблем: према дрвеним храмовима се често погрешно односе као према „привременим“. Али, нема привремених храмова, јер они нису наши него Божји! Чак и ако се у близини планира изградња великог зиданог храма, и онда у дизању малене капеле треба имати у виду да јој предстоји дугогодишње служење.
Што се тиче питања „од чега“? Намеравајући изградњу, јако је важно пажљиво бирати материјал. На пример, резана грађа је у суштини „мртав“ материјал. Током њене израде машина из дрвета избија сву лепоту и целовитост. И свакако да је боље градити од камена или бетона, него од измученог, обогаљеног дрвета. У Цркви све мора бити само изворно, право, исправно. Као што никако не смемо одступати од старословенског језика у богослужењу, тако не смемо ни модернизовати, „исправљати“ начине изградње храмова… Треба градити тако да човек пожели да додирне храм, да он буде топао. А то је немогуће постићи уз коришћење само савремених материјала који су прошли хемијску и машинску обраду. Јер, од њих душа одскаче…
- То јест, хемијска обрада дрвне грађе је непожељна?
- Погубна је, рекао бих. Ми користимо технологију руског терпентина - то је одварак на основу пчелињег воска који чува дрво од влаге, киселине и многих других шкодљивих утицаја.
- А какав је грађевински колектив? На којим начелима је организован?
- Јако је добро кад се занатлије удруже током изградње храмова. Ствар је у томе што је круг тесара врло узак, и сви знају једни за друге. Када се појави занимљива поруџбина, сви тренутно за то сазнају. Занимање нагло порасте. И људи пристижу из читаве Русије, из земаља ближег и даљег иностранства. Чак и у Новом Зеланду има наших мајстора. Да, и тамо стоји руски дрвени храм.
- Откуд црпете знања? Откуд сазнајете тајне дрвеног неимарства?
- Знања црпемо из древности. Узгред, реч „дрво“ и реч „древност“ су истог корена. Са становишта културе је непроцењиво наслеђе рестауратора, истраживача руске дрвене архитектуре Александра Викторовича Ополовњикова, човека који нам је у суштини открио Кижи. Узгред, сада се његова кћерка Јелена Александровна бави научном, књижевном и издавачком делатношћу, ширећи област знања о руској дрвеној архитектури.
Током осамнаестог столећа је потпуно уништена читава категорија грађевина. Ниједан дрвени дворац, ниједно бољарско подворје није стигло до нас. То је читав слој културе… Авај, немогуће је обновити све у пуном обиму. Упечатљиви су напори наших научника у том смеру. Али, чак и ако су вам при руци научна достигнућа, ако постоји новац и присутна је жеља да се свим тим позабавите - изузетно је тешко практично остварити такве пројекте.
Свакако да је добро дело представљало подизање реконструкције Осмог светског чуда - дрвеног дворца Алексеја Михајловича у музеју предела у Коломенском. Али, како се то завршило? После скупих петогодишњих радова у којима је учествовао огроман број људи, на излазу се појавило нешто што сада скромно зову „макета“. А још се тој макети сме ни прићи на мање од двеста метара. Пошто је опасно. Може брвно испасти и опалити неког по глави…
Данас у Русији нема ниједне школе тесара! А ви ме питате за тајне. Сада је у Русији преостао један једини мајстор који уме да прави кижанку, дубљенку и шњаку.
- Знам отприлике шта је то дубљенка и кижанка, док за шњаку чак нисам ни чуо.
- Шњака - то је велики чун Поморјана који се помоћу јеловог корења повезује од посебно одабраних брвана. Таквим чуном се може испловити на море, пошто има величину крстарице - 16 метара дужине и три-четири метра ширине.
- Ко је тај мајстор? Колико има година?
- Зове се Теодосије Травин. Богу хвала, још је млад. Он није само изванредан тесар, већ и зналац језика, калиграф, уметник и историчар. На читавом свету има тек неколико мајстора попут њега. И потребни су посебни механизми, некакве државне институције за подршку таквим људима, стварање услова за то да своја знања преносе младом нараштају. Иначе ће се све око нас претворити у посуђе за једнократну употребу, у један велики „Мекдоналдс“, и нестаћемо као народ и као личности.
- Сада почињем да схватам смисао узречице: „У Руској се избе тешу, чизме шију, пећи ударају, а чунови плету…“ Премда ово за пећи засад није сасвим јасно. Зашто их заправо ударају?
- Пећи - зато што су биле набијене, то јест сасвим керамичке. На руском Северу се још може на такве наићи. Дрвена оплата се набијала глином, и уз помоћ технологије постепеног печења је стварана дуготрајна, лака пећ огромног топлотног капацитета уз минималну прождрљивост.
Такве пећи сада не умеју да направе. Теоретски, наравно, знају како, али практичног искуства нема. А за то да се такво искуство појави потребни су слободно време, средства, експериментални рад методом покушаја и грешака. Који мајстор за пећи у Русији може то себи да дозволи?
Узгред, традиционалну руску пећ од опеке је у ХХ веку усавршио инжењер Подгородњиков који је готово трипут повећао њен степен корисног дејства. Таква пећ данима задржава топлоту и не треба је много ложити.
- О да, руска пећ, то је велика тема. Аутономни мини-реактор породичне врсте…
- Управо тако! У Руској је најважнија делотворност у домаћинству. Јер, и поред свег нашег природног богатства, слободних ресурса нема тако много. Не ради се о исплативости нити о корисности, већ управо о делотворности. Када минимална количина утрошеног ресурса на излазу даје максималан резултат. Наши монаси на Соловјецким острвима су имали технологију која им је омогућавала да у приполарним условима добијају 100 тона поврћа на хектар. Она је заснована на методу природног грејања тла помоћу сена стављеног под плодоносан слој. И таквих технологија има много. Оне нису везане само за пољопривреду, него и за занате, медицину. Али те технологије не функционишу ако се ишчупају из општег контекста. Јер, говорим о начину живота, о устројству. Такво устројство је еколошко, ништа се не баца и све има вишеструку сферу примене.
- Засићени савременим градом, многи Руси сада управо теже таквом устројству.
- Сада има много покушаја стварања заједница. Али ми се чини да на територији Русије засад нема позитивног искуства стварања нове сеоске заједнице. Има покушаја који не успевају, али и не престају. У сваком случају, интелектуалци који су покушавали да подижу село, већином нису издржали и бежали су натраг у град.
Познато ми је да се у унутрашњости уз цркве и манастире насељавају заједнице које чине бивши криминалци, алкохоличари, наркомани. Али, то су пре рехабилитациони центри, васпитно-радни логори. А нова сеоска заједница засад није створена.
- Шта мислите, зашто?
- Мислим да ту има неколико основних разлога. Пре него што крену у село, требало би да имају сасвим добру представу о томе какав ће то живот бити, то јест на који начин ће се све дешавати…
Многи су романтично настројени: „Набавићу краву па ћу пити млеко…“ И не мисле како ће морати да устају у 4 ујутру и музу ту краву.
Савремени градски човек услед своје немоћи не издржава такав ритам живота. Сем тога, има проблема који се решавају само скупа. Као што постоје дела која се изводе само с оркестром. Када је обавезно потребан оркестар и диригент. Традиционална сељачка породица је оркестар. И старци и дечица имају своје обавезе. Људи средњег узраста обављају главне послове, а сви остали помажу. Управо зато је и потребна велика породица. Данас нам је на располагању техника, електрика. Али нам достигнућа цивилизације могу једино олакшати рад. А организовати га морамо сами.
Људи одлазе из града у село и не знају оно најосновније. На пример, да залиху дрва треба спремати зими. Јесења дрва су мокра. За њихово цепање треба утрошити десетоструко већу снагу. Трупац се тешко цепа, секира се у дрвету заглављује. А како је сељак радио: зими нацепа, у пролеће наслаже. И за читаву наредну зиму има залиху. А ако то не учиниш, онда за трупце који се не дају цепати мораш користити електричну тестеру. А у томе нема ни здравља, ни задовољства. То је само један мали пример. Тако да је бесмислено упадати у тај свет с својим градским искуством, неприпремљен. То јест, треба се озбиљно припремати. Површан, лакомислен прилаз доводи до разочарења. Многи људи су се тако разочарали. А то је врло лоше.
Али, главно је да заједница не постоји ради себе саме. Људи морају имати заједнички задатак, заједнички прилаз животу, заједничку бит.
Засад још нисмо дозрели, нешто ту нисмо домислили. Није тако лако посељачити се. Посељачити се није нимало једноставно. Потребно је море стрпљења, сијасет напора и знања.
- То јест, треба бити свестан да постоји висока технологија живота на земљи. И захтева те технологије се треба неизоставно придржавати.
- Једноставно речено, све мора бити учињено промућурно и исправно. Али, то се тиче не само села.
- А шта је то по вама Руски стил? Како се он изражава у Вашој струци и не само у њој?
- Руски стил, то је када нема ниједне дашчице без своје посебне функције. Јер, сваки изрезбарени испуст, прозорски рам и довратак је строго функционалан. Нема украса који не би имао функционално задужење. То јест, ништа сувишно, све мора бити делотворно и лаконски. Сређено - то јест, да сваки елемент има своје задужење строго на свом месту. И никаквих декорација и стилизација - Боже сачувај! Ето шта је то Руски стил. Свакако, то је још и сразмера. И није важно шта радиш: градиш ли храмове, везеш ли или пројектујеш бране или авионе. Руски стил - то је тачан овоземаљски израз небеске сразмере.
С Александром Билецким
разговарао Андреј Фефелов