Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/13.4.2011/

Најава тешких дана или шта је био најважније Путинов цат у Београду



     На свом старом послу, који га је уосталом избацио у политичку орбиту, Владимир Владимирович је вежбао како се учи на туђим грешкама. Зато је уочи пута у Београд анализирао посету Србији Дмитрија Анатолијевича, који му је ономад причао како је у балканском Нјујорку упознао гомилу пријатних људи, који су на сваки његов пословни и политички предлог тапшали рукама и одушевљено узвикивали - „Да, да!“ - а онда су, чим је он отишао, разлабавили кравате и нису радили баш ништа, као да није ни био тамо. Срео је, причао му је Дмитриј Анатолиојевич, дивне људе, домаћински забринуте за његову безбедност. Посебно су се забринули и узбудили када им је рекао како би волео да се испред зграде парламента обрати српском народу, који се веома обрадовао његовом доласку. Причали су му да је српски народ чудан свет који уме да убије и човека кога воли и да се (тај народ) још није спасао проклетства да сваки непарни светски рат почне пошто се Срби превише одушеве неким државником. Зато ће бити боље да они њему организују лепу приредбу у неком затвореном простору (мисли да се то звало Сава Центар). Тамо је видео српски народ који му се страшно обрадовао и једино му се учинило да су се сви Срби који су напунили салу међусобно познавали, али није веровао када су га касније агенти ФСБ обавестили да су сви били из једне странке.

     Распитујући се како је могуће да Срби нису урадили ништа од онога што су се договорили са Дмитријем Анатолијевичем, да нису чак ни повукли новац од кредита који им је Дмитриј Анатољевич обећао, Владимир Владимирович је дошао до занимљивих открића. На пример, српски политичари су свет који напросто обожава Русе, али избегавају да ишта раде с њима, из чега је морао да закључи да Срби часно одвајају љубав од посла и не воле да их мешају. У то га је уверило и то што Срби највише воле да раде, и привредно и политички, са земљама које су их бомбардовале, које су им одузеле територију на Косову и које ни политичари ни народ у Београду не воле. Сазнао је и да Срби имају министра инфраструктуре, који, попут музичких генија који не познају ноте, уопште не уме да гради по пројектима, али, чим пројеката нема, може пре рока да изгради и Таџ Махал, ако треба. Сазнао је да би Срби веома радо купили руске „мигове“, али имају чудан захтев да ти „мигови“ буду маскирани у амбулантна кола, да би чак и ушли и у НАТО, али нема никога међу Србима ко би то потписао, а да левицу не би држао у џепу са прекрштеним прстима.

     НОЋ НА МАРАКАНИ Сазнао је Владимир Владимирович још много тога и кренуо на пут. Уверио се да је Дмитриј Анатолијевич био потпуно у праву: пријатнијег света у животу није видео. Шта год да им је предложио, одмах су прихватали. А онда је пожелео да оде на утакмицу подмладака Црвене звезде и Зенита из Петера, и тада је међу домаћинима настала паника. Опет проблем безбедности? Гаврило Принцип? Трећи светски рат?

     На овом месту треба уозбиљити причу и закључити како је Владимир Владимирович много научио из грешака Дмитрија Анатолијевича. Зато је раније договорио утакмицу Звезде и Зенита. Првих тимова? Не већ подмладака јер, само ако играју подмладци, знаће да ће сви Срби који те вечери буду на стадиону ту бити због њега, а не да би гледали фудбал. Осим тога, Срби не играју утакмице у затвореним просторима и тешко да ће његови љубазни домаћини успети да на трибине доведу само људе који се међусобно добро познају, још мање да то буду људи из једне једине странке.

     И ту долазимо до најдраматичнијег тренутка. Мора да је у неком моменту Владимир Владимирович питао Бориса Љубомировича хоће ли и он на утакмицу. Будући да његов домаћин на утакмици није био, хајде да вас видим шта је могао да му каже? Можда да је он председник и да не иде на утакмице са некаквим премијерима? Хмм, сумњам! Можда му је рекао да исте вечери има неодложан и важан пут у Букурешт? Не верујем да би то опет тражио од Басескуа, па да му пргави Румун каже да он није никаква сигурна председничка кућа. Зато мислим да је Борис Љубомирович рекао Владимиру Владимировичу да га боли глава. Што је негде у реду.

     Са Владимиром Владимировичем кренуо је српски премијер, што је Владимира Владимировича бацило у мали проблем. На длану је написао његово име „Мирко“, за сваки случај, било би глупо да га ослови погрешним именом сад кад треба да постану блиски. А на утакмици...

     Срби су одушевљено клицали Владимиру Владимировичу. Наравно, у њему они су видели све оно што им у њиховој земљи недостаје, све оно без чега су остали, све оно што би желели, а ви их сад колико год хоћете оптужите да су глупави и нереални и да су и Руси и Владимир Владимирович ту само да би за себе завршили посао и да им за Србе пуца прслук. Истовремено, све што су о Владимиру Владимировичу мислили Срби - навијачи Звезде мислили су двоструко. Питајте их и они ће вам под заклетвом рећи како власт фаворизује Партизан, како су их за срце ујели кад су им ухапсили Џају, како им лично Борис Љубомирович не да у Европу све док не почну да женске навијаче свог клуба зову највијачкиње. А Владимир Владимирович... Он ће им саградити нови стадион, мада, искрено, шта ће им; он ће их увести у Европу и он ће их пустити да певају шта год хоће. Зато су певали „Спаси Србију из луднице, Путине!“ и зато су певали „Спаси Србију и убиј се, Борисе!“ Владимир Владимирович је бистар човек и одмах је схватио природу главобоље свог одсутног домаћина разумевајући да ће бити добро ако остане на томе, уосталом Снежанина маћеха је попиздела и за много мању ствар.

     Истовремено, Владимир Владимирович отворио је длан и био импресиониран човеком по имену Мирко. Рекли су му да се у Србији живи лоше, Мирко је председник владе, рекло би се човек задужен за њихове животе. Али њему нико погрдно не скандира, невином као Бамби, повремено чак уплашеном јер му се чинило да га човек са изгледом насилника који је седео десно од Владимира Владимировича гледа чудно. Али убрзо је одагнао ружне мисли приписујући то склоности Владимира Владимировича да се окружује чудним људима и помишљајући да је можда проблем у њему и да би убудуће морао мање да се дружи са борцима за људска права. Док му је Владимир Владимирович одговорио на питање - зашто на терену сваки фудбалер нема своју лопту јер би онда могли мање да трче - већ је био сасвим миран.

     

     * * *

     

     Дакле, пустите ме са милијардама долара које је нудио Путин, са „миговима“ и Косовом - о томе сада читајте на другим местима - управо сам вам описао најважнији део Путинове посете Београду. Руски премијер је, наравно, донео пакет својих понуда Борису Тадићу. Тај пакет, ако би се остварио само половично, значио би економско оживљавање Србије. Да би Борис зграбио тај спасоносни пакет, постоји само један мали услов - да политички устане, подигне Србију и помири се с тим да би сутра уочи избора Филе и Дежер могли да издају саопштење како ће ЕУ завести санкције Србима ако победе антиевропске снаге, где при томе ниједан неће мислити на Тому Николића, већ на њега, који им је дао све и своје и народно, и коме је још за давање остала још само сопствена и народна кожа.

     Е сад, октобра претпрошле године Борис је исто онакво „да“ какво је дао Путину у среду дао и Медведеву, па није било ништа од тога. Прво, то му је било најопортуније, са Русом се у свему разумео, са Западом се у свему сложио, зашто тако не би било и овај пут? Не може овај пут, јер је сада, осим Бориса, Путину на Маракани „да“ рекла и Србија. А то ће рећи да се ова ствар не може отезати јер је Борису остављено веома мало времена да одлучи: руске радне групе су у Београду већ следећег месеца, ако од тога нешто буде, стратешки споразум две земље - у коме војни део игра важну улогу - биће потписан већ у мају или јуну.

     А шта ако не буде ништа од тога? Ништа, осим што ће све српске Маракане које су се у среду договориле са Путином питати Бориса да ли му је дража Србија од његове коже и, не чекајући га да било шта каже, одговориће му да њима јесте. И што ће сваки онај који дође да га то пита личити на оног мотоциклисту који је, седећи на Путиновој десници, плашио Мирка.

     ЕУ ИЛИ ЖИВОТ Заборавите при томе, ако већ нисте, причу о четири стуба. Нема тога. Одавно знате да не може и ЕУ и Косово, знате и да не може ЕУ без НАТО, а сада не може двапут откако НАТО масакрира Либију под заставама (и) европских земаља, од којих је водећа заборавила да је некада на њеном челу био Де Гол, истог оног дана кад је изгубила осећај части.

     Један део света данас је решио да свој пут из кризе пронађе пљачкајући нафтна поља Либије, али и ви и ја знамо да је либијских 70 милијарди годишње у нафти мало за толике земље, толике ракете и толику кризу, и да се то на томе неће зауставити. А то ће рећи да - пошто смо сазнали да не може, ни четири стуба, ни ЕУ и Косово, да не може ни ЕУ без НАТО - сада више не може и ЕУ и живот. Јер није ствар у томе што нико осим Србије није платио толику цену да би ушао у ЕУ, што је платио својим државним сломом и економсикм пустошењем; ради се о томе да нико није платио толико да не уђе, да проведе толике године у чекаоници.

     А све то опет значи да су, онога тренутка када је Путинов авион узлетео са сурчинске писте, почела два рата. Један је рат за Србију: њега ће водити две велике силе од којих једна у руци држи само батину, а друга само шаргарепу. Ако загриземо батину, умрећемо од сваке пустоши која нам се данас дешава; ако загриземо шаргарепу добићемо батином по глави, бићемо земља у дубини непријатељске територије, нацртана да страда. Зато ће почети још један рат - рат саме Србије да преживи, и он ће се водити или унутар наше политичке класе (ако Борисово да Путину буде стварно да), што је, ако ћемо право, мање зло, или између политичке класе и народа (ако његово да у среду постане не у наредним данима). И неће нам бити никаква утеха што ћемо бити мали део једног великог рата.

     За двадесет година пропадања, које би могле да се фокусирају у наредних неколико месеци, имали смо на свом челу храбре, а затим мудре. Можда је време да се сада определимо за часне, јер с том заборављеном вредности можда ћемо се најмање кајати у годинама искушења које долазе.

     


Комментарии (2)