На рушевинама бивше Југославије градиле су се тоне и тоне разне писане грађе. На жалост, оно што се зове, а у суштини и представља – медијски рат, нисмо добили, напротив.. Последице тог и таквог рата још увек осећамо. Разлози су многобројни, а основни је циљна сатанизација српског народа и мистификација готово свих догађаја од стране моћних медијских лобија под патронатом политичких. Реч наших савременика не иде далеко и није презентована у мери која би побољшала слику о узроцима, дешавањима и последицама ратова на Балкану 1990-1999. Ретки страни историчари, геополитичари и новинари, који су желели и покушали истином разбити стереотип искључиво „српских злочинаца“ могу се на прсте једне руке избројати. Један од таквих је Александер Дорин (уметничко име), пореклом са наших простора, рођен у Швајцарској где живи и ради. Домаћој, али и светској јавности је постао познат објављивањем своје две књиге са једном другом истином, различитом од „официјелне“- случај Сребреница.Интернет редакција „Патриотског фронта“ замолила је г. Дорина за ексклузивни интервју.
- Можете ли нам рећи нешто више о Вама као новинару, писцу, Вашем досадашњем публицистичком раду. Где сте до сада били ангажовани и за које медије сте писали текстове или колумне?
Објавио сам 1999. у Швајцарској моју прву књигу, која се бави медијским ратом, манипулацијама запада усмерених против Срба. Књига је писана на немачком језику и зове се "In unseren Himmeln kreuzt der fremde Gott". Навео сам примере антисрпских лажи у току ратова у Хрватској, БиХ и Косову и Метохији. 2001. године је немачка издавачка кућа "Ahriman" преузела књигу и објавила други тираж, којем смо додали још, новог материјала.
После тога сам сарађивао са немачким тиражним листом "Junge Welt", где су објављиване моје анализе о балканским ратовима 90-тих. Паралелно сам писао и у магазину "Ketzerbriefe", у власништву издавачке куће "Ahriman"(двомесечно издање). Такође, држао сам предавања и учествовао на многим трибинама са темом балканских ратова, по читавој Немачкој.
2008. године, преко једне познанице, појавила се немачка издавачка кућа "Kai Holilius", са питањем – да ли бих желео да објавим књигу са истином о Сребреници? Наиме, исти издавач је чуо да поседујем многе доказе супротне дотадашњим официјелним подацима. Наравно, пристао сам и крајем 2009.године у Берлину је објављена књига "Srebrenica - die Geschichte eines salonfähigen Rassismus". У њој смо објавили многе чињенице и документе, који обарају „официјелну“истину о догађајима у Сребреници. На жалост, због недостатка новца и непостојања воље српских организација и политичких партија, ова књига није преведена на српски и енглески језик. Крајем прошле године сам код издавача "Ahriman" објавио моју другу књигу о Сребреници, где су документовани муслимански злочини од 1992-1995.под командом Насера Орића у регији Бирач, којој и припада Сребреница. Коментари у тој књизи су писани на три језика: српском, енглеском и немачком. Захваљујући неким људима из Италије, ускоро ће бити издање и на том језику.Уз штампану документацију, додали смо и један филм који су уредили бивши логораши Милан Кнежевић и Далибор Јосиповић из Бања Луке.Та документација је на недавном сајму књига у Лајпцигу изазвала велику пажњу јавности. Тренутно се у БиХ штампа и један тираж за Републику Српску и Србију.
- Шта Вас је мотивисало да објавите своје две књиге о Сребреници? Какве су реакције биле по објављивању, ове „друге“ истине?
Мотивисала ме је , као прво неправда према Србима у вези „случаја“ Сребреница, зато што су Сарајево и Вашингтон истину о Сребреници изокренули 100% натрашке! Са друге стране, била би велика штета да сви подаци и документи, које сам годинама сакупљао заврше у неком подруму, а да их нико није ни погледао ни прочитао. Пробао сам да сачувам чињенице, које су за будућност српског народа веома важне. Штета и необјашњиво је, што са српске стране није било никога да бар мало помогне.
- На основу којих података, докумената сте базирали доказе о манипулацији бројем жртава?
Бројни су документи,а и подаци из разних извора. Постоји на пример, једна муслиманска статистика из 1994.године , у којој се наводи колико људи живи у Сребреници. Пишу да тамо има нешто више од 37 000 становника. Документ је потписао Фахрудин Салиховић, који је тада био председник Председништва Сребренице. Салиховић у истом документу наглашава, да се тај акт не треба давати међународној заједници на увид, јер они имају податке да у Сребреници живи око 45 000 људи. Можда је вама познато, да је после пада Сребренице у Тузли регистровано 35 000 и неколико стотина особа, евакуисаних из Сребренице или оних који су преживели маршруту између тог града и Тузле. Математички је лако израчунати, да је после пада Сребренице могло на муслиманској страни да погине нешто мање од 2000 људи. Узгред, постоје изјаве више од 30 сведока, муслиманске вероисповести, који су се после напуштања Сребренице пробијали до Тузле. Они су били у колонама од 8000 бораца и 4000 цивила (већим делом под оружјем). Ти сведоци потврђују, да су у току борбених дејстава са српском армијом изгубили најмање 2000 људи. Ову цифру је потврдио и командир муслиманских снага Несиб Бурић. Јасно је да жртва борбених дејстава не може истовремено бити и жртва стрељања!? Трибуналу у Хагу у сваком случају недостају оних 7-8000 „стрељаних жртви“, јер ову огромну манипулацију треба вешто покрити и замаскирати дилему.
Муслимани су у Поточарима сахранили свих 2000 жртава војног сукоба. Насер Орић је у својој књизи, у термину пре пада Сребренице навео списак својих бораца који су до 1994. страдали у нападима на српска села. Међу њима је око 1000 људи, чија имена су такође на списку „несталих“ после пада Сребренице. А где су ти људи сахрањени? Можете да пођете од тога , да су и њих пребацивали у Поточаре. Анализе др Љубише Симића показују, да су изведене и друге манипулације мртвима.Од мање од 2000 лешева покушано је да се прикаже око 3500, на начин да су патолози од једне особе и неколико узорака костију правили више различитих патолошких извештаја, иако је јасно кроз ДНК , да се ради о истој особи. Сахрањивани су сандуци са само неколико костију у њима. Такође, постоји велики број мртвих са лажним идентитетом. 1996 је гласало на босанским изборима око 3000 људи, чија су имена такође на списку "несталих". Један део њих је гласао у БиХ, а један део у неким европским земљама, где су живели као избеглице. Од тих 3000 имена гласача су употребили најмање 900, да би лешевима дали лажни идентитет! Како неко може 1996. да гласа, ако је 1995. погинуо и сахрањен? Ово поткрепљује и изјава Мирсада Токаче и његове организације ( Истраживачко-документациони центар-Сарајево, прим.редакције) из прошле године, да тренутно у околини Сребренице живи још око 500 људи , који су декларисани као мртви из 1995. Још има много таквих случајева, које сам описао у својим књигама. Све наведено је доказ, да је идентификација „више од 6000 жртава сребреничког масакра“ обична фарса.
- Шта је циљ и из којих центара моћи су фалсификовани досадашњи подаци о масакру у Сребреници?
Америка и Немачка су планирали и организовали ратове у бившој Југославији, и то много година раније него је испаљен први метак на Балкану. То су већ бивши амерички и немачки политичари, аналитичари и експерти потврдили у својим анализама и књигама. Њима је требао један „кривац“ за те ратове, како би сакрили своју прљаву улогу у изазивању и крвавом исходу сукоба.То је био и начин , да оправдају своју интервенцију у истим тим ратовима, како у БиХ, Хрватској , тако касније на Косову и Метохији. Њихови медији су се непрестано служили лажима, али им је требао као врхунац антисрпске пропаганде и један посебан, монструозни случај. То се управо десило са лажном верзијом о догађајима у Сребреници и на тај начин су успели да сатанизују Србе за сва времена. Ово се може упоредити са нападом на „World Trade Center“ ( Светски трговински центар у Њујорку, прим.редакције) 11.септембра, који је тада приписан Бин Ладену. Очигледно је да је и тај догађај режиран у круговима моћника, да би касније имали алиби за интервенционизам у разним другим земљама. Уосталом, видите шта се данас дешава са Гадафијем у Либији. Механизам је увек исти.
- Поред читалачке јавности, да ли су Ваше књиге успеле да дођу у руке оних који утичу на креирање „истине“ о догађајима у бившој СФРЈ? Конкретно мислимо на Европски парламент, институције ЕУ, САД, Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу? Да ли је било реакција и каквих са те стране?
Није ми познато да ли су моје књиге успеле да стигну до тих кругова. Ако и јесу, они ће свакако да ћуте о томе и праве се невешти. Неким људима из тих кругова, истина о Сребреници је веома добро позната, али им наравно, није у интересу да дође до шире јавности. Дизање прашине није пожељно, зато радије ћуте и не нападају. Али зато постоје агресивне лоби – организације, навешћу пример само једне: немачка "Gesellschaft für bedrohte Völker", која наводно заступа „људска права“, а у суштини је класична србомрзачка организација. На сајму књига у Лајпцигу, покушали су да спрече промоцију и издејствују забрану моје публикације, зато што ја наводно „негирам један геноцид“. А како се може нешто негирати што се није десило? Наравно, нису били успешни, промоција је одржана, а њихов једини успех је био тај, да је још већи број људи дошао на наша предавања о Сребреници. Било је скоро 200 људи, што је много више у односу на просек промоција на сајму у Лајпцигу. Својом акцијом су само пробудили пажњу јавности и подстакли људе да се више заинтересују за нашу књигу. На крају предавања у својој немоћи су нас и вербално напали, покушавајући пред публиком да нас прикажу као неке злочинце. Ипак, аргументима, необоривим чињеницама, успели смо да их брзо ућуткамо.
Ако су већ светски центри моћи креирали своју „истину“, како протумачити прихватање исте у нашој земљи, без обзира на свест о манипулацији и последицама исте?
Јасно је, да креатори „официјелне истине“ притисцима и уценама желе да утемеље званичну верзију догађаја у Сребреници и да као таква остане у историји. То покушавају на све могуће начине. Подсетио бих на први извештај истражних органа Републике Српске, који је , ако се не варам, објављен 2001. У том извештају се јасно каже да није било 7-8000 хиљада мртвих, него око 2000, да је највећи број њих погинуо у оружаним сукобима. После тога је Pady Ashdown буквално полудео и кренуо у жестоки напад на све оне који су повезани са тим извештајем. Многи људи су добили отказ или су смењени са дотадашњих положаја. Након тога је формирана нова комисија, која је морала да потпише и нову, лажну верзију о Сребреници. Тако они долазе до њихових „доказа“и официјелне „истине“.
- Писати о истини, која оповргава нечије већ „утврђено чињенично стање“, представља сигурно и одређене проблеме. Да ли се суочавате са претњама и осећате ли се угроженим у средини где живите и радите?
Примао сам доста претњи, већим делом од стране муслиманских организација и појединаца. Ширење лажних вести о мени и мом раду, увреде и напади путем интернета су свакодневна појава....али то другачије и не може да буде. Свако ко се бави темама које у јавности нису пожељне, мора да рачуна на исто. Видите шта се десило, на пример са господином Julian Assange власником сајта „Wikileaks“. Њему пребацују да је силовао две жене. Можда ће мене сутра да терете, да сам изазвао земљотрес у Јапану и да је мој покојни деда ишао са Адолфом Хитлером на пецање!
- Планирате ли наставити свој публицистички рад на ову и теме из ратова на Балкану? Постоји ли разумевање и конкретна подршка Вашем раду?
Конкретну подршку у мом раду, никада нисам добио. Био сам у Србији и Републици Српској много пута, разговарао са представницима владе и опозиције, а помоћ сам потражио и код приватника који добро послују и поседују велики капитал.Посећивао сам и универзитете и друге утицајне људе, али осим моралне подршке, ниакву финансијску потпору нисам имао. Чак ни за кафу! То је огромна штета, зато јер би било сјајно да се те књиге преведу на више језика, да се направи некаква интернет презентација где бих могао да објавим сва документа. Извесно је, да без финансијске помоћи нећу моћи да реализујем планирано, а сва своја средства сам утрошио на дугогодишње истраживање, путовања и прикупљање документације.
- Шта као савет и поруку можете пренети домаћим истраживачима и публицистима, како да истина допре до оних који креирају светску позорницу?
Тешко је нешто препоручити из следећих разлога: неки појединци се боре за истину, али немају пара и могућности да је шире.Они који то могу, имају финансијска средства, обично су заинтересовани само за лични профит, а истина им није важна. Има и људи којима смета неистина, али им фали храброст да нешто конкретно ураде, зато што сматрају да је боље чути, него улазити у неки ризик.
( 17.04.2011, Интернет редакција ПФ )