Бавећи се око двадесет година феноменом части, посебно војничке и официрске, са научног, историјског, националног и професионалног аспекта, и објављене три књиге из ове области, сматрам се позваним да У ИМЕ ВОЈНИЧКЕ ЧАСТИ на ову тему дам једно кратко и стручно мишљење, са искреном жељом да допринесем бољем расветљавању случаја генерала Ратка Младића пре свега код нашег народа и његових политичких представника, али и других часних, честитих, поштених или добронамерних људи. Уосталом, овај чланак пре свега ПИШЕ ЧАСТ по свом култу, законима и заветној вредности у Српству, а не ја као Раде Рајић. Ја само дајем њено виђење проблема.
О догађајима око Сребренице
Све око Сребренице је слика велике трагедије Срба и Муслимана. У суштини, она је обележена с једне стране прво геноцидом против Срба, а с друге: политичко-пропагадном режијом да се кроз страдање Муслимана које је делом истинито, нађу поводи и оправдања за агресију НАТО на војску и Републику Српску у „контексту“ решавања питања у БиХ. Мотиви су слични као у случају „Маркале“. Дакле, упрошћена и тенденциозно једнострана опција тумачења случаја Сребренице, плански и директно прикрива њене инспираторе и покретаче, а без дубље анализе искључиву кривицу пребацује на Србе, оличавајући то кроз случај генерала Ратка Младића.
Упрошћена, прва слика, делује симболично овако. Син Хасо, иначе наоружан и борбено активан уз присуство лица из УН, одлази код комшије Милоша јер он није кући; напада и везује његову жену Јелену, убија му оца, а потом силује и масакрира ћерку. Његова мајка Везира, чује шта се код комшија дешава, али не реагује већ наставља да плете чарапе. Док се Хасо враћа окрвављен кући да би се опрао и средио, Јелена некако телефоном јавља свом Милошу шта је учинио Хасо. Милош избезумљен хита кући. На улици затиче онога из УН који чита новине, и Хасу који негде жури. Он га зауставља да га ухвати, а Хасо се даде у бег. Милош потеже пиштољ и уби га на лицу места. Дође све пред међународни суд који констатује да је Милош убио ненаоружаног Хасу на улици, те да суд неинтересују никакви узроци и претходна злостављања супруге, убиства оца и силовање ћерке у његовој кући. На основу таквог једностраног и парадоксалног става суд доноси пресуду. Милош је крив, додајем- што је Србин и жив, и што се и он није нашао у кући да буде убијен. Ова слика даје јасан повод да се случај Сребреница, мора са аспекта части решавати као целовит проблем уз пуно уважавање узрока, мотива, истине, правде и трагичних последица по обе стране.
Она друга, сложенија, слика случаја Сребренице је комплекснија и заслужује посебну пажњу. Наиме, уз присуство међународних представника УН, наоружане муслиманске формације су по српским селима око Сребренице и шире, починиле велике злочине над незаштићеним српским становништвом и имовином, побивши око 3200 Срба. На преклињања преосталог српског становништва, формиран је Дрински копрус и предузета операције око Сребренице. Циљ је био да се муслиманска војска порази, Сребреница заузме, наш народ спаси од тоталног геноцида и пљачке, а ратни злочинци и њихови саучесници изведу пред суд и лице правде, те да се њихова злодела обелодане и представе нашој и светској јавности. Када су окружене муслиманске снаге око Сребренице, позване су на предају. Њихова команда то није хтела или није смела учинити. Предаја је значила да ће сви њихови злочини и недела изаћи свету и српском народу на видело и бити заслужно кажњена. Споља им је наређено да нема предаје, већ да се покушају пробојима извући на друге сигурне просторе. Боље је да сви изгину, него да као заробљеници признају шта су све чинили над оних 3200 Срба. Овде се ваља напоменути да је режирана цифра од 8.000 убијених муслимана већ била унапред припремљена за општу медијску западну кампању против Срба у БиХ када се борбене дејства око Сребренице заврше, а да би се имало опрадвање за напад снага НАТО на Републику Српску.
С друге стране, мора се имати у виду да би сведочења муслиманских заробљеника и преживелих Срба, обелоданила друго лице медање ратних догађања, не само око Сребренице, већ и у целој БиХ, што муслиманском руководсвтву никако није одговарало. Поред тога, што је још важније и представља суштину случај Сребренице; не би било повода да се режираном пропагандом окриве и сатанизују Срби, а потом оправда и изведе напад на РС и њену војску. У покушајима пробоја изгинуло је и старадало око 2800 Муслимана, а не наводних 8000 који су из пропагандног лонца наметани нама и светској јавности. За случај „Сребреница“ окривљени су Срби, њена војска и генерал Ратко Младић користећи за оптужницу само догађаје који су уследили као последица неуспелог пробоја муслимана и разрачунавање две војске, при чему је вероватно било жара освете и непримерених поступака појединих наших војника или група.
Осуђују генерала Ратка Младића за наводне злочине у Сребреници, за војничку победу над муслиманском војском и злочинцима који су у претходним офанзивама побили споменутих 3200 Срба. Морамо се запитати, пре свега: где су тада биле муслиманске мајке да своје острвљене синове обуздају од убистава, паљевина, пљачки и клања? Уједно, оне ни једном не изјавише било какву захвалност што их генерал Младић пред камерама храбри да им се неће учинити ништа, те је свим женама, старим и деци обезбедио аутобусе да се пребаце безбедно до Брчког.
Да би се реалније сагледала Сребреничка трагична истина: мора се такође у духу части, поставити и следеће хипотетичко питање: Да су којим случајем Срби били окружени од муслиманске војске, да ли би се њихов командант сетио да учини такав поступак? Или: Да ли би Срби сви од реда били побијени и поклани по оном истом принципу како су са Козаре сви Срби из обруча од реда: жене, деца и старци депортовани а затим поклани у Јасеновцу? Све су то неопходна питања која поставља част и тражи одговоре од стране сребреничких муслимана. Да ли ћемо их икада добити, остаје на њима.
Коначно, накнадни случај предаје муслиманскле војске из Жепе, потрвђује коректне војничке односе две - у рату сукобљених страна, где су избегнути губици обе стране, а посебно муслиманске војске. Дакле, таква се предаја муслиманске војске у Сребреници могла извести, без трагичних последица и опаке политизације целог случаја, те замлаћивања истине и правих мотива страдања свих на том простору.
О генералу Ратку Младићу са аспекта предаје Хашком суду
Чињеница је ипак, да готово и нема Срба који су индиференти према случају генерала Ратка Младића. С намером да се потпуније расветли прилично сложена проблематика око, како се то често истиче „најтраженијег хашког бегунца“, неопходно је имати потребна сазнања и на основу њих исправније вредновати и оцењивати случај генерала Ратка Младића.
Као бивши генерал и командант Српске Војске Крајине, а потом и Војске Републике Српске, поред изванредних заслуга у њиховом организовању и ангажовању ради одбране српског народа од поновног погрома и геноцида, као и неких грешака које му се приписују, са аспекта официрске части, Младићево привођење у Хаг је незамисливо из неколико разлога и то: 1. Због двоструких мерила Хашког трибунала и његовог осведоченог изполитизованог и антисрпског става; 2. Због веома спорног случаја Сребренице при чему се уопште не узимају претходна страдања Срба на том простору; и 3. Посебно, због његове дужности коју је обављао и опасних последица по Републику Српску и Србе у њој које им будуће режирано и једнострано Хашко осуђивање и пресуде доносе.
МЕЂУТИМ, ДА ЈЕ ХАШКИ ТРИБУНАЛ ПРИНЦИПИЈЕЛАН И ЈЕДНАК ЗА СВЕ ОСУМЊИЧЕНЕ И СТРАНЕ У СУКОБУ, УВЕРЕН САМ ДА БИ СЕ ГЕНЕРАЛ РАТКО МЛАДИЋ ПО ПОКРЕТАЊУ ОПТУЖНИЦЕ ПРИЈАВИО И ОТИШАО У ХАГ.
Случај генерала Ратка Младића има посебну тежину.
Наиме, мора се у пуном смислу значења схватити да је он био командант Војске РС. То подразумева да се он не може посматрати као прост војник или официр, а поготово не као обичан грађанин, новинар, занатлија, економиста, и тд. То је и због тога што је генерал Ратко Младић као начелник Генералштаба Војске Републике Српске уједно и главни представник те војске - што нико други није. С друге стране, како је војска представник витешке снаге државе и нације, он је по том основу, уједно и врховни представник витешке части РС. Имајући у виду да се част нације у принципу састоји од две основне врсте части: витешке и грађанске, то је он индиректно и преставник националне части Срба у РС. Према томе, с аспекта части, случај генерала Ратка Младића се не може посматрати изван тог контекста, јер он није, као што је истакнуто, обичан грађанин или војник, што му се неоправдано, тенденциозно, потцењивачки и редовно пребацује. Отуда и делује бесмислено уверавање гледалаца преко ТВ екрана од стране појединаца када они истичу неку своју савест поруком: „...да сам ја Ратко Младић, ја би се предао Трибуналу.“ Управо у таквим и сличним реченицама и уверавањима је основна заблуда и погрешка у неразумевању службене, посебно официрске части. Дакле, такви поједници ни по чему нису ни издалека војнопрофесионално оспособљавани, ратним успесима потврђени, у српском народу за живота слављени, те достојни таквом рангу и позицији генерала Ратка Младића ма како то неки оспоравали.
Из напред наведеног следи да његова улога у погледу не само војничке части, већ и части нације превазилази оквире значаја било ког министра па чак и председника владе, а поготово обичног грађанина или војника из Републике Српске, односно Србије, с обзиром да се притисци на нашу државу врше по основу претпоставки да се генерал Ратко Младић крије у Србији..
Случај генерала Ратка Младића са аспекта официрске части и нашег народа
По природи неписаних закона части која захтева хијерархију и рангирања у складу са способностима и одговорностима с једне, и да призна за валидне само оцене вредности истих или виших по рангу с друге стране; генерал Ратко Младић уопште не мора да узима уобзир шта о њему суде, говоре, мисле или захтевају други, па било то изражено и у масама нашег народа. Сви такви, без обзира на занимање, професију, пол и доби, нису му равни ни по функцији коју је имао, ни по знању, ни по позиву, ни по рангу. У принципу, за њега морају бити валидне оцене наших генерала који су били начелници генералштаба, затим министара одбране, председника влада и председника државе. Ипак, за њега би морала да буде најважнија оцена суда части генералског кора. Међутим, како ми после Другог светског рата нисмо имали, нити сада имамо официре корпоративно организоване у официрски кор, то немамо ни инстуцију официрског суда части. Додуше, иако нема официрског кора па ни официрског суда части ни у Војсци РС ни у Војсци Србије, постоји код нас Срба по завету дух официрске части који је генерал Ратко Младић по функцији коју је обављао морао да осећа и поштује.
Уз наведено, битно је истаћи да за официре у Српству по завету постоји отаџбински идеал. То није карактеристично ни за једну другу професију, службу или занимање у држави и друштву, јер њихови идеали службених части нису тако узвишени као отаџбински идеал официрске службе. По том основу, предаја генерала Ратка Младића Хашком трибуналу који осведочено носи антисрпске карактеристике, представљала би деградацију овог идеала на које он нема право.
Често се чују изјаве које дају појединци у име нашег народа да се генерал Ратко Младић мора предати или ухапсити па предату Хагу. Међутим, у контексту претходно наведног, неопходно је имати у виду да се појам народа у вези са генералом Ратком Младићем доста усложава. Наиме, народ је једна велика историјска целина која обухвата не само овај сада живи део народа, већ многа и многа поколења старих и предака наших од којих су многи страдали у систематском геноциду који је над њим вршен. Управо ми, живи део, чинимо један мали - незнатан део Српског народа. Због тога, уколико немамо патриотски осећај историјске целине и искуства нашег народа, немамо ни право да себи приписујемо и у његово име доносимо суд о било којим крупним националним питањима, па ни о случају генерала Ратка Младића. То се поготово односи на неке невладине организације финансиране из инострантсва, најчешће са запада.
Дакле, када је у питању народ схватан у споменутом контексту, онда би право питање у вези са генералом Ратком Младићем било: Шта о њему мисли и како суди душа српског народа схваћена у свом историјском контексту вековних борби и опстајања од израбљивања, сатирања, погрома и геноцида? (То се нарочито односи на део нашег народа који је живео и живи западно од Дрине.) Да ли га она осуђује или хвали? Шта о њему мисле душе измасакрираних, мучених, закланих, дављених и спаљених Срба из Јасеновца, Пребиловаца, Доње Градине, Јадовна, Коритске и других јама и безбројних стратишта? Шта о њему мисле и да ли га осуђују душе оних 3200 побијених, кланих, мућених и пострадалих Срба из Сребренице, Скелана и Братунца? Шта о њему мисле душе и наравно шта поручују тих скоро четири милиона у ратовима, погромима и геноциду сатрвених и пострадалих Срба у 20. веку? Како на случај генерала Ратка Младића гледају очи са Нове Ћеле-куле Српства високе један километар, широке у основи око 200 метара, са по један милион глава и по два милиона очију на свакој страни света, како то истиче и њу у нашим мислима представља и објашњава Свети Николај Велимировић?
Сведоци смо такође, да се из опште халабуке неких трендова савременог света све јаче чују обешчашћени узвици: „Све је на продају“, „Само једном се живи“, „Удри бригу навесеље“ и „Ма брига ме за прошлост, важна ми је будућност“. Поставља се неминовно питање: Ко су ти који душе уморених Срба заборављају и множе са нулом; да њихове поруке одбацују као неважне, да њихове муке и боли изругавају ништавилу; да њихове неме али тајанствене и громовите завете игноришу, да на себе па и на многе друге у будућности њихову клетву навлаче? Уколико се из таквих средина јављају захтеви за хапшење генерала Ратка Младића, онда такви захтеви делују крајње бедно, егоистично и лицемерно.
Обавеза државних органа за хапшењем и предајом генерала Ратка Младића је легитимна иако морално тешка.
Мора се имати у виду да апели и став званичних органа Републике Србије за потребом предаје хашких оптуженика имају државни легитимитет. Притисак на Србију је велики. Инсистира се да се ухапси и преда суду генерал Ратко Младић. То је обавеза која је претешка али је на жалост реална. Овде у основи постоје четири могућности.
Прва, мање вероватна, да се генерал Ратко Младић ухапси, односно ухвати жив или мртав. Што се тиче органа задужених за ову обавезу, они морају чинити све да се он пронађе и ухапси. На њему је да одлучи да ниуком случају не оде у Хаг. Решење које му наређује официрска част је да изврши самоубиство.
Друга је у ствари и највероватнија: Наиме, да је генерал Ратко Младић дуже време мртав; односно, да је прошло доста времена од како је извршио самоубиство. О овој могућности се мало говори, јер је као таква од неких унутрашњих, а поготово спољних структура и центара моћи непожељна и неприхватљива, поред осталог што би се знатно умањио обим и жестина уцена и притисака. Ова могућност се истински и суштински неразматра јер је нарочито за Хашки трибунал то најгора варијанта и крај оптужбе против генерала Ратка Младића.
Међутим, заиста се мора имати у виду могућност да је генерал Ратко Младић извршио самоубиство, да је тајно сахрањен, да о томе нико незна, или можда зна неколико особа. Као врло интелигентан, храбар и частан официр, свестан ситуације у којој се налази и величине терета који носи лично, али и цео наш народ, а да би сачувао своју част од предаје или рекламног хапшења, срамних представа одвођења у Хашки затвор, уз бројне и сваковрсне злурадости и исмејавања које би биле реалност; те тешких последица по РС и српски народ у целини изазван политичким пресудама Хашког трибунала, САМОУБИСТВО ЈЕ ЧАСТАН ИЗБОР. Таквим чином би отишао у ВЕЧНУ СЛАВУ приклањајући се ПЛЕЈАДИ ВЕЛИКАНА СРПСТВА ма како то неки оспоравали или критиковали.
Поред наведеног, мора се имати у виду његов последњи опроштај са сином Дарком када му је са очинском љубављу и сетом рекао да се више никад неће видети. Уз ово, имајући у виду да је много волео своју кћи која је на трагичан начин страдала (причају чак да је убијена), то се опредељењем за самоубиство, својом душом и телом потпуно приклања њој, кад јој већ није могао ни гроб обилазити.
Треће, са малим изгледима, могућа је варијанта да се никад више о њему ништа не сазна, те да ће се потрага за њим настављати у недоглед.
Четрврто, готово невероватна могућност да се преда и нађе у Хагу. У том случају, он би срозао своју част, част Српског народа у републици Српској, част војске којом је командовао и част својих ратних другова. Из славе и поштовања, отишао би да постане предмет аброва, срама и поруге. И што је најважније, нанео би огромну штету РС и српском народу и његовој војсци.
Ваљало би имати у виду и могућност да се о случају нашег генерала Ратка Младића, у контексту ратних догађања на просторима бивше СФРЈ, али и историјског геноцида над српским народом посебно током два светска рата, уз констатације да је на пример ратни злочинац над Србима у околини Сребренице, Скелана и Братунца, Насер Орић само формално осуђен са две године затвора; тражи одговор и мишљење од РУСКИХ ВИСОКИХ ОФИЦИРА о том како би морао да се понаша генерал Ратко Младић и шта би морао да учини. Сигуран сам да би и њихов одговор био да би морао као частан официр да изврши самоубиство.
Још нешто, као одбијање могућности да је он извршио самоубиство јер оно по духу није хришћанско, онда се мора рећи следеће. Констатације и објашњавања да нико као хришћанин нема право да себи одузме живот, важи само онда када такав чин нема узвишену етичку, националну и заветну основу. Како је за официре (што опет за друге службе није случај), част важнија од живота - јер то захтева и наређује отаџбински идеал официрског позива-, а у условима када се овај идеал може компромитовати, професионална част официра тражи само частан избор кроз самоубиство. То се уосталом јасно види на једној од наших најпознатијих слика „Косовка девојка“. Косовка девојка је симбол Србије, односно Отаџбине. Орловић Павле је њену част у боју одбранио. Његов мач је у борби пребијен, али му витешки бодеж као симбол његовог достојанства и части, и даље стоји у позлаћеној канији. Како ова слика има заветну и култну поруку управо за професионалне официре, то тај бодеж, опомиње да се никад не сме издати Отаџбина; односно, њена част увек мора бити изнад живота витеза, односно официра; а уколико се дође у безизлазну ситуацију, онда се мора извршити самоубиство. Ово наређење официрске части је јаче уколико је дужност која се обавља већег ранга.
Из свега наведеног следи да је потребна шира и транспарентнија активност на уверљивим објашњењима случаја генерала Ратка Младића истичући потпуно реалну, односно, са аспекта официрске части НАЈВЕРОВАТНИЈУ могућност која указује ДА ОН ВИШЕ НИЈЕ ЖИВ.
Уједно, на тим основама тражити да се растерете политички притисци на нашу државу, с тим да би њена обавеза била да преко наших органа предузме све потребне мере да се за њим, односно посмртним остацима и даље трага.