„Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг“
„Благо оном ко довијек живи – имао се рашта и родити“
Драги мој ђенерале!
Поносим се што сам Твоја савременица, што припадам Твом народу, који си не само јуначки бранио и одбранио, него нам и указао пут чојства! У ово смутно доба наметнутог безнађа и разједања свих вредности својим животом си нам пружио драгоцен путоказ. Ти си огледало у коме свако види своје право лице… Никад није било лако Србин бити. Могао си и Ти попут толиких подвити реп, пронаћи стотине изговора да изврдаш, препустиш народ зацртаној судбини – „где ће шут с рогатим“… Али, Теби је то било испод части, пошто знаш: „земаљско је за малена царство“ – и име Ти је уписано у Вечну књигу! А сви ови црви што одасвуд покуљаше изазивају једино гадљиво сажаљење кад их гледам онако ситне како се трсе, завидљиво жељни да штрпну нешто туђе славе, у јаловом покушају да се како било узвисе, а знају, јадни, кад остану насамо са собом ко су и какви су! Могу они до миле воље бацати прашину у очи – кад-тад ће зажалити што се у једином вредном тренутку свога таворења не усправише, већ поклекоше. И поправног испита нема, такви остају довека.
Ђенерале, опрости нам! Окупирани смо, обогаљени, заблудели, обевућени, слуђени, разједињени, немоћни… али и такви поуздано знамо ко си! Народ Те је за живота опевао, а веће награде нема! Шта би црви дали за то… али то се парама не плаћа, већ једино заслужује! Они у Историји остају забележени само као небитни гадови из доба Јунака.
Сада одлазиш на место где случајних Срба нема – тамо су само најзаслужнији! Поздрави их! Осветласте нам образ! Огрејасте нас на овој зими! Твоја жртва и жртва Твоје породице остају као узор поколењима: „где ја стадох – ти продужи“!
Срећан Ти пут, ђенерале! Све си дао што се могло дати – и више од тога! Зато, када се једног дана упутиш у Небеску Отаџбину, где Срби спадају међу највеће народе, нећеш обарати поглед, пошто знаш „су чим ћеш пред Милоша“! Какав ће то дочек бити!!!
Сава Росић
