Виђење духовног смисла догађаја који се око нас дешавају, тј. живота у светлу Апокалипсе, гледајући на њу кроз призму светог Јеванђеља.
Преко десет векова живи наша Отаџбина Русија. Русија - то су Руси, и то је необичан, непоновљив и странцима несхватљив народ. Несхватљив и чудан - зато што је православац - носилац духа Христовог, а не европског, протестантског, псеудохришћанског. Православан - значи благородан, милостив и добродушан народ. Народ је етнос који стоји на духовном врху људског рода. Добродушан је зато што је над њим раширена харизма - позитивна енергетска копрена - сила Божија која штити и богољубив велики руски народ - народ који поседује Истину - свето Православље - недирнуту богооткривену веру у Спаситеља нашега Исуса Христа и у Пресвету Тројицу што већ ево преко 1000 година помаже Русима да носе за душу спасоносно бреме - Крст Христов. Бранио је Отаџбину, са страхом Божијим чувао веру Православну, славио Бога и молио Му се, и Господ се смиловао нашем народу, помагао му да у зноју лица свог стиче хлеб наш насушни и ширио поседе Руса.
Русија - то није царство од овога света.
И ето, проживевши преко 9 векова под благодатним покровом Христа Бога нашега, Богородице и богобојажљивих владара, и Богом толико обасут доброчинствима као ниједан други народ света, исти тај наш руски народ је 1917. године устао против Свога Творца, предавши убицама Његовога посланика, Цара Николаја II, заменио Свето Благовествовање - Јеванђеље и свето Православље другим „вествовањем“ - вером у безверје, вером у окултно-политичке шарлатане марксисте-лењинисте и остале диверзанте, искрцане у Русији априла 1917. године у пломбираном „тројанском коњу“ - вагону. Добивши такав „васкршњи“ поклон Запада, народ је кренуо за другим „боговима“ - злодусима и њиховим „апостолима“: сатанистима и масонима, поверовавши у њихове бајке о изградњи „земаљског раја“ уместо Небеског раја што га створи Бог. Сличан „поклон“ је Запад за Васкрс уручио и Србији 1999. године.
Тако се реализовала замисао светских масонских закулисних чинилаца - да се Русија изнутра упропасти. Тај план сачињен од непријатеља наше Отаџбине огласио је један од главешина светског масонства Гершуни на тајном скупу 1892. г. у Мон Пелеу, престоници острва Мартиника: „Чиме ћемо постићи победу над Русима? Безверјем! - изјавио је. - Сејаћемо у Русији разврат и безверје“. И 1917. г. су победили. При томе је Гершуни био терориста и један од организатора прве револуције у Русији.
Из истог масонског гнезда - из Минхена - и на друга места су развозили возове са „птићима“ попут Лењина - Хитлером, Далесом, онима који су са Хитлером шуровали 1938. г. и осталима.
А капију руске „Троје“ су том изузетно опасном пиратском десанту из непријатељског Минхена отворили руска аристократија и генералитет, задојени духовним млеком гувернанти из антихристове револуционарне Француске, где се та руска елита у време непрестаних путовања још и „надисала“ тамо у њеним ложама масонског „тамјана“.
А пре 11,5 векова су нас, предајући Православну веру словенским народима, св. равноапостолски учитељи словенски Ћирило и Методије упозоравали: „Примили сте непроцењив дар - свето Православље. Чувајте га. Ако ослабите у Православној вери, савладаће вас ваши непријатељи и постаћете њихови робови“.
Ево, остварило се Русији у ХХ веку то пророчанство, када је по Божијем допуштењу тај антируски и антихристов „десант“ изнутра разнео нашу Отаџбину - Руско Царство и Совјетски Савез - уз помоћ три револуције, пет ратова, поготово невиђеног и неописивог трагичног Великог Отаџбинског рата, три глади, прогањања због вере и логора који су однели преко 100 милиона руских живота и на крају крајева претворили нашу земљу у Алајбегову сламу. Народ-домаћин се обрео крај „разбијеног корита“ и као туђин у сопственој Отаџбини, али не жури с молбеницом ка Њему.
Рекло би се, преживевши у крвавом ХХ веку те апокалиптичне буре, време би нам било да се опаметимо и обратимо Ономе Који нам Једини може олакшати толико тешко бреме садашњег живота - Богу, нашем Творцу и Даваоцу живота. Али, хоће ли се обратити Богу они припадници разних племена који су препустили пљачкању, разарању и скрнављењу вековне тековине наших дичних предака - Свету Русију, претворивши је у богоборачки Вавилон.
Негде крајем ХХ века неки немачки генерал рече како су виновници за отпочињање ратова слабе државе које својом слабошћу изазивају оружани напад на њих, а „моћном је увек немоћан крив“. Ето зашто нам данас и прети Запад - ако не и читав свет - зато што смо ослабљени, а ослабљени смо зато што нам је ослабила вера у Бога, а уз њу воља, дух и морал.
Тако је, вративши се својевремено у духовну бљувотину - латинство, православни Први Рим постао хибрид хришћанства и многобоштва - католичанство. Пошто је на тај начин издала Христа, и услед тога ослабила, Римску империју су у рано средњовековље коначно сатрли Лангобарди и варвари. А касније је и Други Рим - Византијска империја, склопивши унију с католицима, пала под ударима крсташа и Турака. Руску пак империју је 1917. године упропастила аристократија, духовно се изродивши западним „вредностима“ и окултизмом, а богоборачку Совјетску - августа 1991. године.
Готово вековна крвава апокалиптичка поука коју је наш народ доживео није нам користила: многи Руси се још увек нису обратили Богу с покајањем и молитвом за опроштај наших грехова и спасење наше Отаџбине. А како видимо, имамо за шта да се кајемо.
Али, авај! Скапаћу, али Ти се нећу покорити, Боже! Каква ограниченост само на те „изме“ (марксизам, материјализам, либерализам, глобализам)?! Какав стоицизам?! Колико смо свега и свачега преживели у ХХ веку - и никако! Никако да скренемо с пута у нигде, тачније, с пута у пакао на „Пут, Истину и Живот“, тј. ка Христу Богу. Колико ћемо више тумарати за опсеном тих „изама“ који нас одводе у виртуелни свет неостваривих жеља, угасивши у нама православни дух, нашкодивши етничкој свести нашег народа, а с њом сасвим истиснувши из руске свакодневице хришћанску лексику.
Докле ћемо, попут дојенчади, „сисати“ духовне „цуцле“, тј. хранити своје душе истовремено их варајући суманутим идејама и легендама које је „из прста исисала“ болесна уобразиља хипнотизера и окултних говорника разноразних странака и осталих гомила?! Докле се више може веровати митовима и утопијама тих безбожних „старатеља“ који нам већ готово 100 година обећавају живот на бајковитом „острву с благом“?!
Наденувши после револуције 1917. године на духовне очи руског народа марксистичко-лењинске идеолошке „наочњаке“, непријатељи Русије и Христа су самим тим лишили наш народ критеријума за схватање и исправну оцену историјских збивања у Русији и око ње, а која имају духовну, мистичну суштину, скривену од малограђана. А та суштина је борба, рат ђаволов преко антихриста са Христом Богом и Његовом Црквом. Према томе, земаљска Црква је Ратоборна Црква. Русија је царство Православља, бастион Истине.
Земаљски свет нити је једнополаран нити вишеполаран. Он је двополаран. Један пол је пол доброте и љубави. То је Христос Бог наш и Његова Црква. Други пол је пол зла. То је ђаво с антихристом и његовим помагачима на челу са САД који ратује против Христа и Његове Цркве.
Православље - то је више но хиљадугодишњи савез Бога с руским народом. То је узвишени начин човековог земаљског живота, дат му Богом на крају историје човечанства. То је „пупчана врпца“ између Русије и Христа Бога. То је одгајалиште руске нације и колевка становника неба.
Православље - то је најоптималнија и најсавршенија духовно-морална институција дата нам Богом за изражавање и реализацију дарова Духа Светога у његовом лику - човеку - кроз веру у Бога и богоопштење. Руски народ није просто етнос: Он је у свом оцрковљеном делу чувар истине и хришћанског морала.
Православље - то је духовна енергија, кумулација идеје Вечности кроз хармонију људског духа с Вољом Божијом, која припрема, подстиче и покреће руски народ ка жуђеном блаженству Вечнога Царства Небескога.
Вера - то је смисао, садржај нашег живота, предворје Вечности, то је наша сила, то је наше оружје. Ако Руска Православна Црква, руско Православље представља за наше непријатеље сметњу, препреку, што значи силу, онда смо и ми дужни да се обратимо тој сили, искористимо је - нашу веру. А по вери вашој нека вам буде - речено је у Јеванђељу.
Руско православље - то је трећа и последња линија одбране Истинске вере - Васељенскога Православља, спремишта те вере. Православље - то је „посетница“ руског народа.
Православље - то је основ суверенитета и битисања Русије, врста животног обезбеђења руског народа, то је наш духовни „кисеоник“, те зато онај Рус који не исповеда Православље и не верује у Бога себе супротставља народу и Богу, препушта погибељи себе и своју Православну Отаџбину.
Изгубивши веру, изгубили смо разум, и духовно виђење стварности.
Штета што многи Руси још не схватају какво то непроцењиво духовно благо - Православље - газе већ готово 100 последњих година, као што су пре колонизовања од стране Европљана Индијанци Латинске Америке ходали по злату што је прекривало дно њихових река, не знајући његову вредност.
Обешчовечивање и аморализација друштва, спровођени псеудокултурним средствима, имају за циљ ликвидацију вере у човеку, а с тим и лика Божијег у њему с потоњом ликвидацијом Цркве Христове као главне препреке доласку антихриста у свет.
Користећи друштвене неустројености у историји наше Отаџбине, до којих је дошло услед преступа, а у последња времена због неверовања и духовне неупућености многих Руса, непријатељи Христа и наше вере - злодуси и њихови „прекогрански“ саборци-окултисти су под разним изговорима сваког трећег дана наше историје изводили антиправославне војне походе на нашу Отаџбину. Ево и сада неки ресори, како би га ослабили, хране руски народ духовним сурогатима, страним природи његовог православног духа. Знатан део нашег народа, попут јеванђелског блудног сина, задовољава се „шипком“, тј. духовно-моралном храном припремљеном по рецептима антихришћанских, окултних сила и њихових помагача. Одгајени на таквом „хлебу“, а не на хлебу нашем насушном, тј. благотворној сили Божијој, што нам се даје кроз веру и кроз молитве у православним храмовима и манастирима, многи наши људи су изгубили животне оријентире, смисао и циљ људског битисања. А ми се морамо хранити хлебом нашим насушним, тј. благодаћу Духа Светога - животворном и умирујућом силом Божијом, коју морамо свакодневно стицати, тражећи је молитвом од Бога.
Уз попустљивост појединих такозваних демократских институција у постсовјетско доба су се такође активирале свакојаке секте и покрети антиправославног усмерења што очито одишу сатанизмом и државним штеточинством, које плоде и узгајају емисари страних обавештајних служби и светских окултних сила, увлачећи у своје мреже посрнуле Русе, дезоријентисане интелектуалце па чак и резервне официре, подривајући самим тим духовну, а скупа с њом државну и војну моћ наше земље.
Секташтво и иноверје - то је „вера“ непослушника Христових, што значи и Његове Цркве - Цркве Православне и православаца. Зато они, секташи, минирају јединство нације и целовитост Православне Отаџбине.
Данас смо већ готово неспособни да „филтрирамо“ мутну и отровну бујицу антихришћанске и антируске идеологије изливану на нас „мисионарством“ јавних гласила, антикултуре итд. Зато нас такав живот и води од рата до рата.
Користећи то, антиправославан и данас већ готово сасвим осатањен Запад, на челу са главним терористом света - Сједињеним Америчким Државама - империјом светског зла, метрополом антихриста, апокалиптичком „блудницом која сједи на водама многим“ (Апок. 17, 1), што је својим залагањем поткопао духовну моћ Русије, разјапљених раља сада покушава да извиканом глобализацијом и агресијом прогута Русију, како би уништио Православље, толико мрско ђаволу што му не дозвољава да савлада Цркву Христову која му смета, тачније антихристу, да завлада читавим светом. Ради чега и слаби Русију, обескрвљујући је у локалним оружаним сукобима уз помоћ терора, абортуса (само у ХХ веку извршена 1 милијарда), алкохола, наркоманије, модификованих намирница, инфицирања вакцинама. Пробудимо се, најзад, браћо и сестре, из зимског сна безбожности, обратимо се вери и завапимо Богу да спаси наше душе и Отаџбину.
„Сада имамо само једног непријатеља - Руску Православну Цркву“ - изјавио је пре 12 година најљући непријатељ наше Отаџбине познати амерички масон Збигњев Бжежински. Зато данас Запад већ отворено звецка оружјем, а „Русија нема пријатеља, осим војске и морнарице“, како својевремено рече руски цар Александар III. И над Русијом се већ опет згушњавају олујни облаци.
Зарад хватања сопственог агента кога су сами одгајали - терористе Бин Ладена - већ су опколили Русију од Средње Азије па све до Баренцовог мора и дуж тихоокеанских обала, чиме су створили војно-политичку ситуацију опаснију од оне коју су створили немачки фашисти у пролеће 1941. године?! Па како да се бранимо од наших непријатеља, непријатеља Отаџбине, и пре свега непријатеља Православља - а значи Христових непријатеља?
„Овим побеђуј“ - било је исписано под крстом приказаном на јави византијском цару Константину Великом 306. године пред битку са његовим супарником - многобошцем Максентијем, у којој је цар однео блиставу победу. Тим оружјем - крстом и молитвом - и наши преци су побеђивали непријатеље наше Отаџбине и Православља. То су Иља Муромец, Андреј Богољубски, Александар Невски, Дмитриј Донски и Александар Пересвет, Мињин и Пожарски, Суворов и Ушаков, Жуков и Чујков, Шапошњиков и Стаљин и многи други. Добивши благослов отаца Цркве и с иконама на грудима, они су смело одлазили у бој.
Извршавајући борбени задатак, морате се молити Богу и Пресветој Богородици да вам пруже вишњу помоћ и по њеном добијању захвалити Богу, да не испадне онако како се десило по завршетку Великог Отаџбинског рата, коме нема сличног у светској историји, а у коме су Господ и Богородица помогли нашем народу да извојује светски историјску победу над изузетно опасним непријатељем - немачким фашизмом. Ни Совјетска, сада ни Руска влада, ни совјетска, ни садашња јавност, ни штампа, ни војни мемоаристи, ни аналитичари све досад ни зуцнули нису о пресудном чиниоцу Велике Победе - о Богу, Његовој помоћи и заступништву за наш народ у Другом светском рату, о чему сведочи историја Руске Православне Цркве. И та незахвалност Богу за Његову помоћ у том Великом Отаџбинском рату и потоње послератно раздобље богоборства и отпадништва од вере доведоше до садашњих жалосних последица у којима се данас обрела наша земља.
Дакле, драги војници, потомци наших великих предака и славних ратника! Наоружајмо се и ми најстрашнијим оружјем, оружјем Победе - вером великог руског народа - вером у Господа нашега Исуса Христа и у Свемогућу Свесвету Тројицу.
С тим оружјем, драги војници, и сада ћемо заштитити нашу драгу Отаџбину Русију. Као што су то чинили на бојним пољима велики Суворов, Жуков, Чујков, Стаљин и многи други ратни анђели-чувари наше Отаџбине који су се молили Богу пре војних окршаја да нашој војсци буде дата победа.
Драги руски војници! Сви смо ми полагали заклетву верности нашој Отаџбини и нашем народу. А руски је народ православан, што значи да смо заклетву полагали и његовој вери - Православљу. А народ и армија су јединствени. А ако је то тако, онда се и ви, руски војници, морате обраћати вери наших отаца - Православљу.
Ако је са нама Бог, ко ће на нас?! Дакле, војници, обратимо се Богу - Изворишту духа, воље, одважности, пожртвовања и љубави према Отаџбини и својим ближњима.
Боже, храни (чувај) нашу православну Отаџбину и њено славно руско војништво!
Архмандрит Никандр Иванов
