Мој сусед из студентског дома је увече 24. марта 1999. године свратио код мене и рекао ми: “Знаш ли да Американци бомбардују Југославију?” У то доба сам већ неколико недеља живео у информационом вакууму великог поста и нисам чуо за нову етапу кризе. Јурнуо сам према прашњавом радио-апарату и сазнао и за окретање авиона Примакова, и за први талас удара. Већина радио-станица је до дубоко у ноћ малтене непрекидно преносила хронику догађаја; рекли су и да је за сутра предвиђен митинг код америчке амбасаде. Из именика сам сазнао где се налази та цитадела демократије, и у десет сати ујутру био на лицу места.
Неколико десетина људи, малтене само мушкарци, стајали су са заставама, плакатима и једноставно с рукама у џеповима. Један човечуљак је повремено почињао да скандира, и сви су се прикључивали: “Србијо, ми смо с тобом!”, ”Срамота!”, ”Даље руке!” и томе слично. Туце милиционера се стисло са стране и одобравајуће нам климало.
Не могу да се сетим ко је и с којим речима бацио прву каменицу у прозор. Пукотина је прошарала стакло. Зграда је ћутала, милиција такође. И онда је кренуло. С повицима “Ура!”, ”За Србију!” и тако даље. Пракса бацања каменица на амбасаде већ је постојала: тиме су се бавили активисти ЛДПР
(Либерално-демократске партије Русије) и лимоновци
(присталице Едуарда Лимонова), праксирајући се већином на представништвима балтичких република.
Ново је било то што се испоставило да опсада америчке амбасаде није била “акција”. Она није имала сценарио ни руководиоце. Треба рећи да је одсуство вође (старац с мегафоном је покретао узвике очито само захваљујући томе што је донео справу) лишавало збивање динамизма, а учеснике - подстрека за активне радње: на делу је била схема “дошли - стајали - викали - отишли”. Зато је свако ко је дошао то учинио од срца, и свачије се срце радовало откривши толике истомишљенике. Увереност да је читав народ уз нас појачавало је непрестано трубљење: сваки возач је, пролазећи Баштенским прстеном, изражавао солидарност. Из тролејбуса у пролазу људи су махали рукама.
Пошто није било јединоственог плана деловања, свако се понашао на свој начин: једни су извикивали пароле, други слушали музику (стигло је неколико Срба, пустили су народне песме и чак направили игранку), трећи су се молили, четврти претили песницама... Све нас је обједињавало једно: осећање да смо у праву. Ми смо сведочили о истини која је јача од царева, па чак и од председника САД.
...У међувремену на доњим спратовима више није остало читавих стакала. С унутрашње стране су према прозорима почеле да допузавају (људи се нису видели) картонске плоче. Не би ме чудило да су их у очекивању јуриша подупирали столовима и орманима. Међу прозорима су се један у друга уливали језици разних боја. Дуго и безуспешно је покушавано да се онеспособи камера изнад врата која се безосећајно окретала из једне стране на другу, разгледајући демонстранте. У гомили се причало да наводно свако забележено лице скенирају и уносе у компјутер да не би никад добило америчку визу. Сумњам да је тако; уосталом, нисам ни покушавао. Најзад је успешним поготком крпа покрила читаву камеру. “Време је за спавање!” људи су радосно узвикнули.
Гомила је постепено расла, али када сам ја одлазио (било је око три поподне) прилази згради већ су били блокирани, а у бочним уличицама стајали су аутобуси са специјалцима. У те аутобусе су већ утеривали прве приведене. Међутим, милиција је у целини била расположена сасвим благонаклоно: по прећутном споразуму, ми нисмо покушавали да прескочимо онижу оградицу и јуришамо на територију амбасаде, али смо стојећи изван ње могли да чинимо шта год хоћемо.
У том првом таласу демонстраната било је најразличитијих људи: студената, пензионера, радника, ситних предузетника. Разговарао сам са групом баркашоваца који су Американце узели на зуб још од 1993. године: иза зидова амбасаде пуцано је на момке - браниоце Белог дома - док су се растрчавали. Људи су се распитивали како да пошаљу лекове у Југославију, како да оду као добровољци. Авај, већ сам много пре 1999. године чврсто схватио да добровољци могу пружити само символичку помоћ браћи. Срби су имали довољно пешадије и артиљераца, али су им катастрофално мањкали ловачки авиони, ПВО и моћни ракетни системи. С-300 се могло послати у Југославију само уз лично одобрење Јељцина. Сада је јасно да је било у најмању руку наивно очекивати тако нешто. Међутим, тада се чинило да ће јединство народа, по свој прилици први пут постигнуто после Великог Отаџбинског рата, опет створити чудо. До тога није дошло. Очито да су за победу у политичким играма воља и јединство недовољни; потребан је такође прорачун и руководилац. Уместо да се снага троши на проклињање Американаца, требало је шчепати Кремљ за гушу.
Лако је и пријатно указати на то да наш протест није помогао, а није ни могао помоћи пониженом српском народу. Ипак, да ли је био узалудан? Уверен сам да није. Опет смо потврдили да су Срби наша браћа; да је њихова невоља - наша невоља, њихов рат - наш рат. Изванредно је и јединство односа према непријатељу. Флаше и каменице које су летеле у прозоре америчке амбасаде биле су, у првом реду, знак презира. Исти такав презир изнедрио је у Југославији капе у виду обореног “Стелса” и символ који је обишао читав свет: мета с натписом NATO TARGET.
...Ми у том рату нисмо могли победити. Ни постојаност, ни одважност, ни спремност за жртве нису у стању да одоле ракетним ударима, као што је безнадежан и двобој боксера и тенка. Али, ми знамо ко је наш непријатељ. Нисмо се помирили с поразом. Ми имамо највернијег савезника: истину. Будућност је у магли, али ми верујемо - не, просто знамо: непријатељ ће бити потучен. Разбијени прозори амбасаде залог су рушевина Беле куће.
