Споменик Мињину и Пожарском био је први споменик у Москви подигнут не у част господара, већ у част народних јунака. Ево како, по речима савременика, споменик у свом програму описује сам аутор - Иван Петрович Мартос: “Грци и Римљани су како у наукама и уметностима, тако и у успесима оружја, дизали својим људима споменике, и преневши потомству њихове подвиге у величанственим ликовима, самим тим овековечили и сопствену славу. И наша Отаџбина диже доста споменика таквим изузетним људима, таквим бесмртним јунацима чија би љубав према Отаџбини задивила Рим и Грчку”.
И када је 1803. године искрсло питање прикупљања прилога за споменик Мињину и Пожарском, Мартос је сместа приступио стварању споменика.
Покретачи постављања споменика били су чланови напредног Слободног друштва љубитеља словесности, наука и уметности. Исто друштво је предложило да се на челу композиције будућег споменика постави народни јунак Кузма Мињин. У часопису “Лицеј” за 1803. г. читамо: “Природа, повинујући се свевишњем и не обазирући се на родослове, успламти крв за племените подвиге како у простом сељанину или пастиру, тако и у првостепеноме царства. Рекло би се да је могла удахнути родољубиву снагу у Пожарског; међутим, њен одабрани суд беше Мињин... такорећи руски плебејац... Ту је он био прва делатна снага, а Пожарски... беше само оруђе његовог генија”. Та идеја је била блиска Мартосу, а Мињинов лик заузима главно место у његовој композицији.
Гравира првог модела споменика објављена је 1807. г. Мартос, као ни Козловски, није одмах постигао своју коначну композицију, али њене основне црте, основно решење, изражено је већ у првом нацрту. За рад на споменику Мартос сачињава програм у коме су Мињин и Пожарски приказани као ослободиоци Отаџбине од страног јарма: “... наша отаџбина диже доста споменика таквим изузетним људима, таквим бесмртним јунацима чија би љубав према Отаџбини задивила Рим и Грчку. Ко је од стародревних славних јунака одважношћу превазишао Мињина и Пожарског? Петар Велики је посетио Мињинов гроб и одао пошту праху тог великог човека, назвавши га ослободиоцем Русије. У то злосрећно доба када су вероломни Пољаци провалили у руску државу и чак овладали самим Кремљом, када су сви напори да се земља ослободи тог срамотног јарма остајали узалудни и када су све снаге биле спутане успесима страних насилника, тада је Козма Мињин разбуктао велику намеру спасавања Отаџбине на самом рубу погибељи. Превазишао је све препреке, жртвовао за свеопшту добробит сву своју имовину, моћним позивом свога срца тргао клонули дух својих суграђана, сликовито им приказао невоље Отаџбине и својим неодољивим примером запалио у свима срчану жудњу за ослобођењем. Прилози су убрзо почели да пристижу, сви су драге воље прилагали све, чак и одећу, само да се сопствена војска што пре одупре дрском непријатељу. Тада је Русија опет уздигла своју дотле оборену главу, њени синови се пробудише после дуге обамрлости, са свих страна почеше да се окупљају ратници да би пали славном смрћу за Отаџбину, и Мињин је на чело те неустрашиве војске поставио Пожарског. Димитрије Пожарски, још увек у ранама које је нешто раније задобио у боју са Пољацима и побуњеницима, заборави своју немоћ, потисну своје телесне патње снагом свога јуначкога духа, устаде на челу суграђана што се са свих страна слегоше у његову војску, крете на Москву, потуче непријатеља, ишчупа своју несрећну Отаџбину из његових окрвављених руку...” Тако је замишљао Мартос приступајући раду на споменику. Да видимо како је изгледао први пројекат.
На строгом правоугаоном постољу приказане су стојеће фигуре Мињина и Пожарског. Мињин је у опасаном хитону (врста одеће старих Грка), у огртачу, испруженом левом руком показује на Москву. Пожарски је у хитону, у снажно узлепршаном огртачу, у римском шлему, високо подигавши штит, у силовитом покрету хрли напред, демонстрирајући своју спремност да се бори са непријатељима. Обе фигуре композиционо обједињава мач који јунаци држе. Мињин је у тој композицији смиренији и статичнији од Пожарског чија је фигура нагнута напред у динамичном пориву. Огртач који се отпозади вијори истиче покрет. На постољу је смештен барељеф на коме су приказани Новгорођани који “приносе отаџбини свој иметак”. Са десне стране мушкарци се повијају под тежином прилога, слева жене на коленима прилажу украсе. На другом барељефу смештеном на задњој страни постоља приказана је сцена победе кнеза Пожарског над непријатељима.
Без обзира на видну разлику тог пројекта од коначне варијанте, у њему су већ назначене основне црте опште замисли. Премда је ту Мињинова фигура решена статично, ипак му је у композицији дата главна улога, улога онога ко позива на подвиг. Обе фигуре су међусобно повезане као и у коначном пројекту. Та веза је одмах запажена и у штампи је истицано да “мач спаја групу и показује јединство великих осећања и намера”. Идеја заједништва свих слојева становништва када је реч о спасавању Домовине у то доба је била посебно блиска напредном делу друштва, и Мартос је у својој композицији одразио.
Теме барељефа су сачуване и у потоњем пројекту, али ће, видећемо, даља поставка фигура бити другачија. Ту је композиција још увек претрпана сувишним ликовима, није обједињена заједничком радњом. Важно је истаћи да је барељеф са прилозима Новгорођана смештен управо на предњој страни, а барељеф посвећен Пожарском на задњој. Тиме је Мартос подвукао не само Мињинов значај, већ и улогу у ослобађању Москве. У наредним решењима је задржан и првобитни облик постоља.
Тако је нацрт споменика саздан. Међутим, разговори о његовом постављању су затихнули. Најзад Новгорођани 1808. г. опет постављају питање подизања споменика “на истом месту где је Мињин предао народу сву своју имовину и тиме подстакао надметање својих суграђана”. И онда другог маја 1808. године председник Академије уметности даје налог “за израду неколико пројеката за споменик којим племство и грађанство Нижегородске губерније жели да обележи подвиге грађанина Козме Мињина и бољарина кнеза Пожарског и подношење у краћем временском року”. У конкурсу учествују скулптори Мартос, Прокофјев, Демут-Малиновски, Пиминов-старији, архитекте Томон и Михајлов.
Новембра 1808. г. одобрен је Мартосов пројекат пошто је “... Мартосов гениј најсрећније и истанчаним делом својим најбоље од свих извео споменик Спасиоцима Русије”.
Првог јануара 1809. г. обзнањено је свенародно прикупљање прилога и по читавој Русији су разаслате гравире с приказом одобреног пројекта “да дотични буде познат свим житељима Русије”. Тај гравирани цртеж се знатно разликује од првог пројекта и по својој композицији се малтене подудара с коначним решењем споменика.
Мужевна Мињинова фигура доминира у споменику. Енергичан је гест десне руке којом показује на Кремљ. Мињинова одећа се поједностављује, огртач је одбачен, хитон подсећа на руску кошуљу. Још није пронађен лик Пожарског: његови покрети нису уверени, уместо силовите устремљености појавила се извесна пасивност. Заборавивши “своју немоћ”, Пожарски се придиже с постеље да би се одазвао Мињиновом позиву. Одећа Пожарског остаје античка, али је његов штит са приказом нерукотвореног Спаса већ ближи руском. Средиште композиције као и у претходном пројекту представља мач на који се ослањају и Мињин и Пожарски. Постоље остаје пређашње, а композиција барељефа се знатно преиначује. Она постаје лаконичнија, поједини ликови нестају, појављује се нова скупина отац са двојицом синова. Читав споменик стиче снажније и јасније родољубиво звучање. Касније, током рада на моделу, долази до нових измена, нових тражења ликова, али је композиција углавном заснована на том пројекту из 1809. г.
До 1811. г. већ је прикупљен довољан износ за почетак рада на споменику. До тог времена већ је одлучено да се споменик постави у Москви на Црвеном (тачније: Красном) тргу, а у Нижњем Новгороду да се постави обелиск.
Израда малог модела започела је 1812. г. “у оно време кад је предстојала велика ствар - поновно спасавање отаџбине слично ономе кад су Мињин и Пожарски пре равно двеста година спасавали Русију”. Природно је што је посао на изради споменика одмицао прилично полако, и тек 1815. г. је завршен велики модел који је Мартос јавно изложио.
Занимање за стварање споменика било је јако велико, али је после ослобађања Москве од Наполеонове војске немерљиво порасло. Периодична штампа није само објављивала белешке о току рада на споменику, већ му је посвећивала посебне велике чланке. Тако часопис “Весник Европе” специјалан чланак посвећује изливању споменика у бронзи што је поверено чувеном ливцу Академије уметности В.П. Јекимову. У чланку се подробно говори о начину ливења, о окупљању великог броја гледалаца, о сјајном завршетку изливања, при чему се истиче да је Јекимов био међу првима који су почели да фигуре изливају исцела а не у деловима.
Изузетан догађај представљало је превожење споменика воденим путем из Петербурга, где је изливен, у Москву преко Нижњег Новгорода које је потрајало од 21. маја до 6. септембра 1817. г. Због претовара споменика начињен је предах од неколико дана у Нижњем Новгороду. Тим поводом је часопис “Син Отаџбине” писао: “Никакво перо не може дочарати какво је одушевљење настало међу житељима не само Нижњег Новгорода него и читаве тамошње покрајине с појавом чувеног споменика у тамошњим водама... грађани Нижњег Новгорода оба пола и свих узраста слегали су се од јутра до вечери код бродова да виде овај споменик чувен по предмету, вештини израде и величини својој”.
До фебруара се радило на постављању споменика који је најзад 20. фебруара 1818. г. био свечано отворен. Све новине и часописи извештавали су о том догађају.
Орила се музика, парадним маршом пролазиле су гардијске јединице. Не само кровови околних зграда, већ су чак и Кремаљске зидине биле начичкане људима. Свеопште одушевљење и свечана атмосфера приликом отварања споменика објашњавају се не само темом сродном општем родољубивом расположењу, већ и мајсторством скулптора коме је успело да то расположење оваплоти у ликовима својих јунака.
Споменик је постављен насред Црвеног трга окренут према Кремљу и унеколико ближе ка низовима дућана који су постали његова позадина (1931. г. споменик је премештен код саборне цркве Василија Блаженог).
У својој коначној варијанти споменик је постао идејно садржајнији и композиционо јаснији и строжи.
Мињинова фигура потпуно преовладава у композицији. Заувек се памти његов позивајући гест. Подигнута рука не толико позива Пожарског, она као да је испружена читавом народу, диже га на борбу. Мужевном лицу, премда својим цртама подсећа на Зевсово лице, ипак коса ошишана у облику печурке придаје обележје руског сељака. Хитон с везом по ивици подсећа на руску кошуљу. Енергично обликован торзо и широки корак читавој Мињиновој фигури придају снагу и поуздање. Пожарски који се још увек није опоравио од рана, седи на постељи. Његова је фигура у античкој одећи унеколико неодлучна, она је уопште Мартосу мање успела, али је основни покрет јасно изражен: он се Мињиновом позиву одазвао. Пожарски у једној руци држи штит на коме је приказан Спас, а друга му је на мачу који му Мињин пружа. Као и на гравири, мач је средиште композиције и повезује обе фигуре, символички успостављајући њихово јединство. Предњи барељеф је унеколико измењен: постао је лаконичнији, фигура је мање и њихово тумачење изражајније. Барељеф је подељен на два дела. Здесна скупина мушкараца приноси обилате прилоге, а слева су жене. Скупина жена је у поређењу са првом варијантом постала још изражајнија. Клечећи, жене не само просто пружају своје драгоцености, већ као да их складним покретом руку полажу на олтар Отаџбине. Позе жена су значајне и свечане. Њихова одећа је античка, али Мартос уводи и руски мотив украсивши им главе кокошњиком (народни украс попут дијадеме).
Пажњу скреће скупина иза женских фигура у којој је приказан отац са двојицом синова. Омиљени Мартосов ученик С.И. Гаљберг који је вајао главу оца дао јој је црте сличне портрету свога учитеља. Изгледа да је то учинио зато што се Мартосов син 1812. г. борио у Кутузовљевој војсци. Средиште барељефа попуњавају прилози сложени на земљи. Над барељефом је натпис: “Грађанину Мињину и кнезу Пожарском благодарна Русија лета 1818. г.”. На другој страни постоља је барељеф посвећен победи Пожарског над непријатељима. Барељеф је такође подељен на два дела - на једном су приказани руски ратници, смирени и мужевни, на челу са Пожарским чији коњ гази непријатеља, а на другом - група Пољака бежи, ужаснуто се осврћући на победнике. Ипак, тај барељеф је Мартосу мање успео од предњег, мањка му напетости и изражајности толико својствених његовом стваралаштву.
Споменик Мињину и Пожарском спада у она дела која приликом разгледања с разних тачака гледишта постепено откривају свој идејни смисао. Још издалека јасно се оцртава обрис споменика, и прво на шта обраћамо пажњу је високо подигнута Мињинова рука, његов позивајући гест. Када прилазимо ближе, пред нама у пуној висини израста мужевна фигура Мињина који позива Пожарског да устане с постеље и стави се на чело народне војске. Узбуђеним погледом устремљеним напред и покретом руке која узима мач, Пожарски као да се одазива позиву. Ако се споменик обиђе са друге стране, може се видети да Пожарски, ослањајући се руком на штит, као да се придиже у сусрет Мињину. Са задње стране се јасно виде на мачу укрштене руке Мињина и Пожарског символ чврстог јединства обојице јунака. Дакле, изванредно композиционо решење читаве скупине чини је изражајном са сваке тачке гледишта.
Велика је Мартосова заслуга у томе што је језиком класицизма успео да упечатљиво изрази одважност и снагу Руса.
