Космет, децембар 2011.- Сурова стварност живота људи на почетку 21. века, који су присиљени да просту егзистенцију, своју и имовину својих предака буквално бране голим животима....од летос на барикадама. Вољом свих других, осим њих самих. Разапети између Београда, Приштине, Вашингтона , Брисела и ко зна којег града, државе или силе покушавају да докажу и покажу, да је Отаџбина тамо где су рођени, где им је живео отац, деда, прадеда, где им је црква, земља и школа, где су гробља и Косовски завет предака... Глас поносних, исто колико и очајних се чује у ушима оних који то желе да чују.Они други, јачи и бројнији, који одлучују о судбини света, немају слуха..имају силу, а сила Бога не моли. КФОР, ЕУЛЕКС, УНМИК, КЗП и многи други скраћени називи за туторе, углавном недобронамерне, не дају много наде преосталом српском народу за боље сутра. Без прошлости нема ни садашњости, а прошлост попут ове, више мање, траје последњих сто година...данас се некима жури да проблеме реше преко ноћи. Информације са терена стижу селективно, исполитизоване, углавном полуистините или циљно пласиране. Косметска стварност се може сагледати само непосредним боравком међу народом, на терену, на Космету.
Ова једина истина је нагнала „Патриотски фронт“ да личним присуством сагледа стање и процени збивања. Члан Генералне скупштине, председник надзорног одбора „ПФ“ Вања Кнежевић - Вук је прихватио ову улогу и као двадесетак година раније, као добровољац пошао на „фамозне“ барикаде, овај пут, наоружан вољом, вером и жељом, да бар симболично помогне сабраћи. Са тридесетак пријатеља, који су уз помоћ дијаспоре прикупили извесну количину хуманитарне помоћи, отпутовао је на простор, где је дан раније КФОР „изашао из статуса неутралности“, употребио силу и „у самоодбрани“ ранио или повредио 107 људи.
У ситуацији која је сваког часа могла да прерасте у најгоре, губитке људских живота, Вања је са сабраћом делио дане и ноћи неизвесности, страха, али и поноса и невиђене снаге да се остане и опстане.
Интернет редакција „ПФ“ је по повратку са Космета резимирала утиске заједно са Вањом.
-Какви су први утисци, шта си затекао и какво стање по доласку?
Сам пут, одлазак у Зубин Поток, преко алтернативних шумских путева, избегавање КФОР-а и ЕУЛЕКС-а је говорио колико је ситуација „врућа“ на КиМ-у, посебно у местима где су биле барикаде, где је само дан раније дошло до великог сукоба до зуба наоружаних војника КФОР-а и голоруког српског народа, „наоружаног“ само срчаношћу и спремношћу, да сложно на барикадама пружи отпор до последњег уз помоћ пристигле браће из свих српских крајева. Заједно су нон-стоп дежурали по сменама. Иначе, по самом доласку у Зубин Поток прилазили су нам људи са питањем :“Имате ли и треба ли вам смештај?“, не знајући да смо то већ раније договорили са домаћином у локалном студентском дому. Ово говори о самом, искреном домаћинском односу буквално свих становника према нама. Исти третман смо имали и на барикадама, при дежурству. Народ је спонтано прилазио и нудио храну, топлу одећу....
-Медији у Србији, а посебно владајуће партије потенцирају политизацију читаве ситуације са барикадама, присуство криминалних структура. Какав је твој утисак? Има ли страначког деловања?
Што се тиче политике, народ је огорчен на скоро све политичке организације, а посебно владајуће структуре из Београда, односно Тадићев послушнички режим. Доста им је било лажних обећања из „тамо далеко-г“ Београда, који није имао истински заштитнички однос према њима. Странке које су имале слуха за народ на КиМ-у, су пружале више симболичну помоћ надајући се којем политичком поену, лидери истих су проводили по сат-два, таман толико да се „јуначки“фотографишу са „својим народом“ и у позадини КФОР-ом. Највеће разумевање и помоћ људи су добили од разних патриотских организација и појединаца из земље и дијаспоре, углавном у храни и одећи, али и у добровољцима за дежурство. Овде морам да истакнем Равногорски покрет, чији су чланови већином бивши ветерани ратова 90., али и неке руске организације. Народ на барикадама није помињао странке нити очекивао значајну помоћ, само се ослањао и надао, како сами кажу: „помоћи сабраће из Србије и других српских крајева“. Што се тиче криминала и криминалаца такви дефинитивно нису на барикадама, али да их има је чињеница, као и истина , ни више ни мање него у другим крајевима Србије. Шверц дефицитарних производа, продаја дела хуманитарне помоћи на пијацама је реалност, али у условима у каквим овај народ живи, готово ратним, уобичајена појава са којом ће се локалне власти и народ свакако изборити.
-Ко су људи који дежурају, какав је морал?
Обичан народ, жене, деца..ноћу би их мењали мушкарци и ми, добровољци. Морам напоменути и присуство оспораваног, али у овој ситуацији заједно са народом монаштва Владике Артемија., који су читаво време делили добро и зло са осталима, мада реч „добро“ у оваквој ситуацији је симболична...Морал је задивљујући.Народ је решен да остане на својим огњиштима до „последњег“, без изузетака. Иако, голорук, поносно брани своју земљу, Отаџбину, трпећи бруталне нападе војника КФОР-а, без икаквог повода. Председник општине, руководиоци..сви су били са осталима, а највеће разочарење су били притисци од стране онога од кога се највише очекивало - званичног Београда и матице.
-Опиши нам сам концепт „барикада“, њихову сврху, начин организовања, чувања и боравка?
Сам појам „барикада“ су разни облици путних препрека, намењених спречавању проласка , како сам народ каже „окупатора“, јер је у летошњим дешавањима исти тај КФОР и ЕУЛЕКС својим превозним средствима, довозио припаднике шиптарских паравојних формација са циљем успоставе контроле и стварања некаквих „граничних“прелаза тзв. „Косова“. Јасно је да је однос снага несразмеран, да КФОР ваздушним путем може врло лако да учини исто, што је и раније чинио копненим трасама. Барикаде на путевима су више симболика отпора и показале су се као делотворно средство, јер и поред медијске блокаде, слике народа насупрот, до зуба наоружаних војника КФОР-а су обишле свет. Што се тиче самог дежурства, поред већ поменутог, важно је рећи да су дању уз препреке боравили сви..жене,деца, старо и младо, док би ноћу остајали уз логорске ватре мушкарци, локални становници и добровољци. Дежурали смо по 10-12 сати, док су се војници КФОР-а мењали на сваких сат времена. Разумећете како је бити на отвореном, ноћу на – 5, 6 степени. Ипак, сви су стоички подносили и ниске температуре и неизвесност следећег дана.
-Реакција КФОР-а је била више пута испољена кроз силу. Која средства силе су примењена и какве су последице?
Читали сте у медијима, нешто је и објављено, али тек када човек види каквом опремом располажу, јасно му је да су ти војници дошли са врло лошим намерама. У сукобима које су изазивали, с времена на време, перфидно, без најаве, повода, бирали су тренутке када су на баракидама жене и деца, исцрпљени људи од ноћног дежурства, користећи класичну полицијску опрему за разбијање демонстрација (пендреци, штитови, сузавци, бибер- спрејеви). Оно што не спада у голу „одбрану“, а употребљено је, су гумени меци разних калибара; бојевом муницијом су дејствовали изнад барикада, огромне рефлекторе би уперили директно у очи бранилаца....У само једном сукобу рањено је или повређено 107 Срба, а након употребе посебне врсте сузавца, чије дејство је продужено, људи чије су куће у непосредној близини нису могли данима да бораве у истим, без испирања зидова, подова и дворишта шмрковима. Школа се налази само 500 метара од положаја КФОР-а, деца нису могла тај дан на наставу.
-Ко чини контигент КФОР-а, да ли постоји „статусна неутралност“ или нешто друго?
Док сам ја био, мењали су се у контигенту јачине 150-250 људи, Немци, Аустријанци, Мађари, Португалци, Французи. Међу њима је било и Шиптара у својству преводилаца, али очигледно и обавештајаца, јер су често фотографисали и људе и барикаде, док су изнад кружили хеликоптери по истом задатку. „Статусна неутралност“ је нешто што на терену није видљиво, нити постоји. Ови војници су се понашали као најкласичнији окупатор.У разговору међу собом, често смо могли да их чујемо како с погрдним називима ословљавају наш народ, државу. Не могу да не поменем отворене гестове мржње посебно припадника немачког и аустријског КФОР-а који су користили сваку прилику за провокације.
- Руководство општине или кризни штаб вероватно има некакав план одбране. Јавно су промовисани „гандијевски методи“. Да ли је могуће одбранити и барикаде и голе животе на овакав начин?
Планови вероватно постоје, ми нисмо учествовали на неким битним састанцима, наше је било да заједно са домаћим становништвом дежурамо уз барикаде и пружимо баш такав, како кажете „гандијевски отпор“. Упозорени смо да не изазивамо први, да се КФОР-у не даје повод за напад, на крају крајева, тако смо се и понашали. Лично мислим, а и у разговору са домаћим становништвом, да оваква ситуација не може да потраје дуго, али оно што ме је фасцинирало је решеност овог народа да истраје. Није им више битан ни став Београда ни Брисела, нити било кога са стране..они имају своју земљу, своја огњишта, држављани су Србије, без намере да то напусте по цену живота. Сви други, који не деле такав став, већ су поодавно отишли из Покрајине.
-Има ли помоћи из других делова Србије или је она само симболична?
Помоћи има, већ сам навео од кога и на који начин, али је она ипак симболична. Највећа помоћ би била разумевање званичника и истинска, искрена подршка власти из Београда. Све остало је мање битно.
-Верује ли народ Космета у нечију помоћ која би им обезбедила и остварење јединог циља: останка и опстанка , како на својим огњиштима , тако и у матичној земљи?
Жалосно али истинито...народ је изгубио поверење у своју власт. Једино коме се још верује је Бог и Русија. Захтев становника овог краја за добијањем руског држављанства, иако симболичан, говори о очају и погледу према једином истинском пријатељу Срба са Космета, а то су Руси.
-На крају, твоја процена..има ли опстанка народу у оваквим условима или следи нека нова „Олуја“?
Бојим се да ако помињемо, конкретно ове или овакве услове, који могу да потрају, али и да ситуација измакне контроли, да се здружене снаге тзв. „Међународних статусно неутралних“ јединица и Шиптара окоме на незаштићени српски народ, нема много шансе за опстанак и останак. Имамо искуства из бивше РСК где је народ гледао и чекао реакцију званичног Београда, а дочекао „Олују“. Молимо Бога да је овај пут ситуација другачија и да ће се нешто десити, некаква свест моћника у позитивном смислу превладати и наћи ће се решење за ових 150 000 наших држављана, пре свега људи. Такође сам Бог нека је у помоћи Србима преосталим јужно од р. Ибар, који се тренутно налазе у гетоу, под класичним стањем шиптарске окупације.
.
