Пре неки дан сам кренуо на Косово и Метохију са српским песником и новинаром Момиром Лазићем. Пошао сам по зову срца и у складу са свим што пишем и говорим од својих студентских дана, а своди се на непрестану причу о слободи или зазивање слободе. За мене је слобода темељна категорија, категорија изнад свих вредности, чак важнија и од државе и од народа и од вере. Ако нема слободе, онда нема ничега. Памтим време социјалистичког режима у Југославији, када се живело у тзв. материјалном изобиљу па су људи имали послове, викендице, били срећни и задовољни. Узимали кредите, правили велике куће у којима, додуше, данас нико не живи, али није било слободе говора, није било слободе мишљења, И, наравно, само због недостатка слободе говора и слободе, као филозофског појма и уопште идеје слободе, због тога је пропао социјализам, а не због тога што је капитализам јачи у неком материјалном смислу. Сада смо дошли у друштво у коме ипак има више слободе, што је у сваком случају добро.
Космет је „горе“
Добро је да се данас може слободно мислити и деловати и у том смислу је и мој одлазак на Косово и Метохију, на коме сам био као војник и као студент неколико пута. Али, сви ти одласци почињали су причом да ми идемо „доле“, када идемо на Космет. Тако сам ја и овај пут кренуо „доле“, али сам стигао „горе“ јер сам схватио да је Космет и те како „горе“. Тим више што смо кренули путевима од Фрушке Горе до Горњег Милановца са нашим писцима, па онда са нашим монасима на пут за Зубин Поток. Намерно не кажем административну линију, јер сматрам да нема административних линија између наше земље: Косова и Метохије и уже Србије. Попели смо се уз брдо неким пртеним путевима, нису то алтернативни путеви, јер таквих нема. Све су то наши путеви. И онда смо се попели, заобишли пункт КФОР-а односно НАТО-а, (ту је смештена 3. регимента ''Легије странаца'') јер нисмо желели да нас легитимишу на нашој земљи, сматрамо да то просто није пристојно, јер се то не ради ни у њиховим државама - у Француској, Немачкој, Аустрији, Америци или било којој другој земљи. Међу своје смо кренули из Бачке Паланке негде око пола пет, а стигли смо око пола два у Зубин Поток. Ту су нас прихватили наши пријатељи са којима смо били у контакту и онда смо кренули на Барикаде слободе. Занимљиво је да су ноћу на барикадама, наравно, мушкарци а дању жене. Ту су монаси непрестано са њима и осети се просто да ти људи немају више шта да изгубе. Све илузије о бољем животу, о разним европским, светским или било каквим благостањима они су одавно изгубили. Они су, након 125 дана на барикадама осетили, након саопштења предсеника државе, да су преварени и изневерени и да је то уствари била само игра, да не кажем фарса.
Међутим, ја сам са тим људима и даље у контакту - јер једном ко на Космет оде, он се тамо и причести, у духовном а не само у религиозном смислу - тај и осети да вреди живети за свој народ. Ја не говорим у овим својим импресијама ирационално, емоционално, него обично, смирено, говорим рационално да живот заиста има једну другу димензију, има смисла уколико се проведе усправно, ако човек верује у идеале слободе, правде и једнакости.
Ми смо са вама
Идеали слободе на целој територији Србије су нешто за шта вреди живети и за шта се вреди борити и зато сматрам да свако према својој савести треба да чини оно што може, јер сваки човек који осећа припадност свом народу може нешто да учини за наше људе. И да оде тамо, нешто да понесе иако, не треба њима ништа материјално. Њима треба заиста само топла реч и подршка и да неко каже: „Ми смо са вама“. Не мора се ићи на барикаде, али се може отићи и помоћи у неком другом смислу. Ко год мисли да треба и хоће да помогне нашем народу, може да се јави легитимним органима власти, а то су председници општина који су изабрани на легалним изборима 2008. године. Затим ту је Српско национално веће, ту су Марко Јакшић и Милан Ивановић. То су лекари и угледни људи, а има још неколико људи који воде све акције које су везане за опстанак нашег народа.
Много људи је потписало захтев за добијање руског држављансттва. И сам сам то урадио, не само симболички, будући да ми је Марко Јакшић рекао да се тако шаље јасана порука како нашој влади у Београду тако и руској влади у Москви. Тако им се јасно каже шта српски народ очекује и од своје државе и од своје владе и од руске државе и њене владе. То нису никакве заблудем јер сматрам да је живот превише кратак да би се провео у заблудама и преварама. Смрт блиских људи то веома јасно показује. Тек када се то деси, схватимо да је живот прекратак, а ја мислим да не треба чекати да нам се дешавају смрти, него треба устати против смрти, насиља, окупације у сваком тренутку.
Српско национално веће на Косову и Метохији је кроз свој проглас и обзнанило да је Косово и Метохија окупирано инсистирајући баш на том термину. Дакле, Срби на Космету у северном делу се не слажу са било каквим обликом независности Косова. Они знају и желе да покажу да Србија живи на Косову и да Косово живи у Србији. Увек подсећам да сви ми потичемо са Косова и Метохије или из Црне Горе. Сеобе из 1690. године су, наравно, најупечатљивије. Људи кажу да се историја завршава овим временом, али не, историја се не завршава! Шта мислите како су наши људи који су пали под Турке у петнаестом веку мислили да то никада неће проћи. Окупација је трајала пет векова али ипак је прошла. Дошао је Карађарђе, подигао устанак и почела се стварати обновљена српска држава, а пре Карађорђевог устанка било је око 150 устанака који нису успели и за које ми у главном не знамо. Међутим они су били хумуса ѕа Карађорђев устанак и обнављање српске државности.
Испирање мозга
Говорим о томе да сваки припадник нашег народа који Косово и Метохију осећа као своју територију а Србе оданде као свој народ треба да уложи оно што може да би остало онако како јесте. Не требају нама резолуције, не требају нама устави, не трбају нама уставне преамбуле да бисмо знали и осећали да ми припадамо тамо и да та земља припада нама. Понекад је довољан један човек да помери планину и ти људи тамо управо то раде и ја верујем да они чувајући своју слободу чувају слободу свих нас. Ја сам са Космета послао један мали проглас својим пријатељима под насловом „Пробуди се - сви на барикаде“, јер цео живот сам учио и читао о интербригадистима, о Шпанији, о борби за Каталонију, за одбрану Републике против фашизма и видим да су наше барикаде на Јагњеници наша Каталонија, наша Република. Зато горе непрестано пише „Стоп НАТО“, ''Стоп ЕУЛЕКС''. Ја непрестано вичем: “No pasaran“, сећајући се шпанских интербригадиста који су дали своје животе у борби против фашизма. Ово што се нама дешава има наравно нове облике поробљавања - некада је постојао колонијализам, па онда нешто што се звало неоколонијализам, па се другим средствима вршила доминација над људима. Овде се, такође, ради о неким таквим облицима, прерађеним формама тоталитаризма, могу га назвати и фашизам. Довољно је погледати изјаве немачког амбасадора који је, пролазећи Београдом рекао: „Како ви то своју децу учите да вас је НАТО-пакт бомбардовао и зашто употребљавате термине НАТО бомбардовање? Морате употребљавати друге термине, морате учити своју децу да је Слободан Милошевић одговоран за бомбардовање“. Покушава се створити прича да смо ми криви за њихове грехе. Они желе да ми сами себе сажаљевамо и да убедимо себе да смо ми криви за сва зла која су нам се догодила. Што је својеврсно самокажњавање – autodafé. Пажљиво сам слушао Савет безбедности и извештај о Косову и Метохији и почео да осећам страх. А онда излази амбасадор Русије и каже: „Не, Косово и Метохија је део Србије по резолуцији 1244.“ Ако цео свет каже да си луд и нема баш нико да потврди да ниси, онда си вероватно луд. Али ако бар неко, у овом случају једна држава, каже да смо у праву - онда треба веровати да су истина и правда на нашој страни. Слобода се мора освајати сваки дан. И ово је један од корака. Наш народ мора на Космету то да чини сваки дан. Већ 150 дана они живе своје животе на барикадама, а ја се бојим да ће несрећа, како је то Војисалв Шешељ пророковао још оре двадесет година, закуцати и на наша врата - пре него што ми то очекујемо. Кад то кажем, мислим на сентралну и северну Србију, односно Војводину и Санџак.
Српски песници на ''Барикадама слободе''
Тридесетак грађана из Северне Србије су викенд, од 9. до 11. децембра, провели са својом браћом на Косову и Метохији. Идеја је потекла од др Небојше Кузмановића, који је организовао посету нашим суграђанима у Јужној Србији. Наиме, на позив Културног центра ''Стари Колашин'' из Зубиног Потока да српски песници посете Србе на Космету и одрже књижевне сусрете - одазвали су се песници и наше жене из Бачке Паланке. Пут Космета кренули су велики српски песници Милан Ненадић и Благоје Баковић. Поред њих пут српских барикада су кренуле и чланице хуманитарне организације ''Мајчино крило'' из Бачке Планке. Чим су стигли у Зубин Поток, у суботу 10. децембра око 7 часова ујутро дочекала их је узбуна и заустављање ЕУЛЕКСА на Барикади на Зубчу. Пошто је ЕУЛЕКС заустављен, песнички конвој је кренуо на српски Зид плача – на Барикаду на Јагњеници. Ту су их дочекали народ са барикада, председник Општине Зубин Поток Славиша Ристић, и Горан Обрадовић директор Културног центра. По старом добром српском обичају наши суграђани су донели милоште и предали их Србима са Барикаде.
Потом је Небојша Кузмановић отворио књижевни сусрет на ''Барикади слободе'', а затим су Благоје Баковић и Милан Ненадић говорили потресне стихове о Слободи и о Косову. Поред наших грађана публику су, у позадини, чинили и војници КФОРА, односно НАТО пакта у којем су у већини били немачки војници, али су у близини стајали и турски. Баковић је говорио ''Посланица отимачу'' и песму ''Косовском јунаку'' (која је посвећена прваку света - који долази са Космета, а то је Новак Ђоковић). Баковић је овом приликом рекао да је ово место где се Србија спаја са Србијом. Милан Ненадић је певао совје омиљене песме о Гаврилу Принципу и ''Писмо ћерки Марији''.
Током дана одражан је још један књижевни сусрет. Наиме, Баковић, Ненадић и Кузмановић су били гости председника СО Звечан господина Добросава Добрића, који их је повео на неколико барикада, а током предвечерја су одржали књижевни сусрет на ''Мосту слободе'' у Митровици. У шатору, поред пећи бубњаре, као у Витлејемској пећини, српским женама које чувају барикаду наши песници су говорили родољубиве стихове. Кузмановић који је водио и ово књижевно предвечерје предложио је Баковићу да у овом светом трену говори и љубавну поезију, штo је наишло на одушевљене присутних жена.
Председник Добросав Добрић је потом повео песнике на ''Барикаду код крста'' у Општини Звечан. Ту барикаду чине велики крст који је висок преко три метра убетониран у цесту, слика Владимира Путина и руска и српска застава. Председник Добрић је поводом ове барикаде рекао: ''Када све прође овај крст нећемо уклањати већ ћемо око њега направити кружни ток. На тај начин ће овај крст да сведочи о борби сропског народа за слободу.
Српски песници и жене из ''Мајчиног крила'' су провели вече са нашим народом на Барикади на Јагњеници, а потом су испраћени с љубављу и са новим позивом да православни Божић проведу на светој српској земљи Косову и Метохији у Зубином Потоку.
Проглас који је Небојша Кузмановић послао са Космета својим пријатељима:
ПРОБУДИ СЕ!
Драги Брате/Сестро,
Срби на Космету бране слободу свих нас. На барикадама слободе данас у момци, девојке, жене, деца, монаси... Ови људи више требају нама него ми њима. Они нам показују да Слобода још нију умрла, иако смо окупирани. Док Србија игра и пева Космет плаче.
Покрени се и дођи у своје срце-на Косово и Метохију.
Ћутиш мајко Србијо, ћутиш када ти децу пребијају, када ти пале конаке и гасе огњишта! Мислиш ли мајко да ће те туђа деца више волети? Мислиш ли мајко да ће те европско сунце више грејати? А не знаш мајко да ни мајка без деце своје не може бити и да те нико као маћеху неће ценити ни волети.
Барикада на Јагњеници,
26/27. 11. 2011. Зубин Поток, Косово и Метохија, Србија
