О јунаштву народа
Прави Руси готово никад се не исељавају из Русије, ако не рачунамо мали број студената и пословних људи.
Имиграциони биро САД, ХIХ век
***
Наполеон је рачунао на то да ће међу Русима у Русији наћи много присталица, па чак и помагача своје инвазије на Русију. Надао се да ће сви они који су из било ког разлога незадовољни руском владом, сви племићи у немилости, држати страну Французима. Рачунао је на незадовољство сељака које је мислио да ће придобити за себе обећањем скорог ослобођења.
Али, опасност која запрети читавој Руској држави, уједини све умове за националну ствар, а честито држање Александра, његова непоколебивост, великодушност и доброта приковаше за њега срца свих његових поданика. Сељаци почеше да лове Французе. Наоружавајући се оним што имаху, често нападаху чак и одреде који одлазе у набавку сточне хране. Тај непријатељски однос становништва поготово осећаху јединице у околини Москве - оне буквално умираху од глади, а нарочито пострада коњица. Преко десет хиљада коња липса због помањкања хране...
Газо, начелник коморе Наполеонове армије, ХIХ век
***
Када шведски бродови упловише у Бело море, почеше да траже пељара који би их пратио на даљем путу кроз те опасне воде. Двојица руских рибара понудише им своје услуге и узеше их. Али, ти рибари усмерише бродове Швеђана право у погибељ, тако да се две фрегате насукаше у пешчаном плићаку. Због тога разбеснела посада премлати обојицу спроводника. Један од њих би убијен, док други побеже.
Швеђани дигоше у ваздух обе фрегате и вратише се у Готенбург. Цар Петар одмах затим похита у Архангелск, дарива како новцем тако и сопственом одећом рибара који угрозивши сопствени живот насука шведске бродове.
А. Фриксел, шведски историчар, ХIХ век
О поштовању Цара
Прост народ презире све инострано, а све своје сматра изврсним.
Руси јако држе до свога Цара, током скупова помињу његово име с највећим штовањем.
Своју децу од малих ногу уче како треба да га штују. Зато често говоре: „За то знају само Бог и Велики кнез“.
Адам Олеарије (1599-1671), немачки научник и путописац
***
Једини циљ које једнодушно стреме Руси искључиво представља слава Цара и његово благостање.
Јаков Рејтенфелс, курландски племић, XVII век
***
Сматрајући верност Господару подједнако обавезном као и верност Богу, они до неба уздижу оне људе који до последњег даха одржаше заклетву своме кнезу.
Гејденштејн (1556-1620), пољски историчар
***
Сваки Царев поданик сматра највећом срећом да за њега жртвује живот и крв, а о имовини да и не говорим. Они у њему виде извршиоца Божанске Воље и зато без роптања извршавају све његове заповести. Онима које шаљу у друге државе наређују да свугде помно држе до Царског достојанства и значаја.
Јохан Кобенцел, аустријски дипломата, XVI век
***
Када ожалошћени народ спази погребну поворку (сахрана Цара Алексеја Михајловича Најтишег), разлегоше се тако ужасни вапаји, препуни општенародне уцвељености, да се чињаше као да ти уши пробија некаква продорна звоњава. Уистину га оплакиваху сасвим искрено и заслужено, пошто никада пре не имађаху толико благочестивога и милостивога Господара. Управо у томе и јесте срећа добрих Господара што им се сузама и јауцима поданика подиже споменик раскошнији од било каквог надгробног споменика.
Рејтенфелс
О вери и благочашћу
...Током молебна отворише се Царске двери иза којих беху свештеници у златним одеждама, на којима се величанствено истицаху њихове сребрнастобеле браде, код неких и до појаса. Сви присутни беху подједнако блистави као и свештеници. Овај двор је велелепан! Задивљено гледах како овде штују Господа, са свим тим сјајем и са свим тим драгоценостима.
А. Кистин (1790-1857), француски писац
***
У читавој земљи Руској обичај је да у углу собе, окренутом према светлу, неизоставно виси једна или неколико икона, на које се онај који улази, не обраћајући пажњу на присутне, ма колико виђени они били, трипут крсти и клања, па тек онда поздравља и клања се прво најугледнијем међу присутнима, па онда осталима, сваком посебно.
Јул, дански амбасадор у Русији, XVIII век
***
Сељаци почеше да изражавају незадовољство, говорећи како нису више у стању да служе код пуковниковице Лесли: она им у посне дане, супротно руској вери, даје месо, тешким радом их спречава да одлазе у цркву, туче их, и што је најмрскије, узела је икону са зида и бацила у ватру у пећи, где је и изгорела. За Русе последња оптужба беше велика и страшна.
Армфелт, шведски дипломата
***
Током разгледања манастира највише бејах запрепашћен побожношћу мог пратиоца. Он изненађујуће горљиво додириваше челом и уснама све предмете изложене на штовање верницима. Заврши се тиме што ми понуди да следим његов пример и целивам мошти свеца. Стиже да се педесетак пута прекрсти и целива двадесетак икона и осталих реликвија. Код нас ниједном монаху не би било ни на крај памети да се толико пута до земље поклони, толико пута прекрсти колико тај руски кнез, бивши ађутант Императора Александра.
А. Кистин
***
Сутрадан ме Суворов позва на ручак. Стигавши, затекох га током богослужења. Читајући велику књигу, он падаше на земљу, а потом узе ноте те дуго полугласно појаше. Походна црква код њега беше савршено устројена. Увераваху ме како у њој ништа не недостаје и све се превози на шест коња. То је једина комора кнеза-генералисимуса.
Армфелт
***
Добар обичај и срећа народна су - присуствовати на светим бденијима, обавезно присуствовати на светој литургији, мало спавати, рано устајати, касно јести, кротити тело мноштвом клањања и постова. То је најважнији узрок очувања рускога краљевства. То је уистину право и највише упориште.
Јуриј Крижанић (1618-1683), хрватски писац
