Питате - има ли симптома наранџасте револуције у Русији? Симптома нема - наранаџста револуција је почела. Она заредом пролази кроз класичне стадијуме, прикупљајући у свој ток све веће масе незадовољника. Већ је прошла кроз прву етапу, када је интернет одиграо улогу окидача. Искористила је изборе за Думу као повод да започне фронталну офанзиву на Кремљ. Она одржава митинге и маршеве, и сваки од њих превазилази претходни по броју учесника, енергији и устремљености ка циљу. У недрима наранџастих уходава се све више оригиналних и стваралачких технологија које намргођеном људском отпору придају обличје политичког позоришта. Умножава се број наранџастих активиста. У њихове редове уливају се посленици културе, писци, музичари, даровити ликовни критичари и дизајнери. У наранџастој стихији има све више рационалних политичара који у етапама појачавају притисак на власт. Испрва су захтевали „Поштене изборе!“ „Доле фалсификатора Чурова!“ Затим „Ниједан глас Владимиру Путину“, „Изнећемо Путина из Кремља“.
Гомиле које у хиљадама преплављују Болотни (мочварни) трг или Проспект Сахарова, марширајући од француске амбасаде - то је многолики многоструки народ, исцрпљен, пун гнева, који захтева правду и поштење. Има у тој гомили очитих хушкача и бесребреника, либералних интелектуалаца и руских националиста, представника радикалне левице и монархиста, ветерана чеченских ратова и активиста геј-парада. И свако од њих на свој начин износи на трг сопствени гнев, негодовање, у свакоме је стрпљење већ на измаку.
Свеопшти лоповлук чиновника који поткрадају државу и народ, ударају неподношљиви намет на бизнис. Безочни корупционаши у влади, у судовима, у тужилаштву, који унутрашњу политику претварају у свеопшти нелегални казино. Тај разнолики, гневни народ увучен у наранџасту револуцију има сопствену правду, савест и истину. Ту правду, савест и истину у наранџасти омот пакују паметни и спретни лидери, од којих су многи искрсли на таласу чудовишних деведесетих година. Они су жонглери и акробате јељцинизма, када је пљачкано и развлачено дивовско совјетско наслеђе. Када је русофобија представљала садржај јељцинске идеологије.
Ти људи завладали су говорницом митинга, њих ће разбеснели народ на раменима уносити у Кремљ. И по други пут ће засести у Грановитој палати и притегнуће земљу таквим ужасним гвозденим шрафом да испод њега неће допирати ни вика ни цика.
Злодуси деведесетих придају наранџастој револуцији изглед „овна“ који проваљује кремаљску тврђаву. И кад почну да се осипају црвене цигле, заједно са њима ће почети да се осипа крхка, снебивљива, готово ефемерна руска држава, једина која скупа држи притивречности што су се накупиле у земљи.
Чим се та брана сруши, чудовишно разарање запљуснуће велике руске просторе између трију океана, и тада ће сви устати против свих: Татарин против Башкирца, Кабардинац против Балкарца, Аварац против Лака, Рус против Руса. И колутови крвавог дима почеће да се издижу из руских градова, а небо ће се ознојити од руске крви.
Тако је било фебруара 1917. године, када је немоћан и усамљен цар препуштен мрцварењу либералне пропаганде, а Гучков из бледе цареве руке истргао абдикацију. И онда се разулари, зафијука крвава мећава руских простора, започе невиђен покољ, распад империје, језиви руски хаос, из кога је Стаљин својом окрутном окрвављеном руком ишчупао руску цивилизацију, поставио је на ноге, извојевавши мистичну победу четрдесет пете године.
Исто тако било је и у августу деведесет прве године, када су усхићене ликујуће гомиле, уставши „за нашу и вашу слободу“, надахнуте идејом нове слободне Русије, обарале бољшевичке споменике, ловиле кано зечеве последње бољшевичке владаре и трпале их у затворске крлетке. А потом је започело чудовино одроњавање територије, непрекидни крвави ратови, вапијућа немаштина, избацивање Русије из историјског простора.
И ево опет је зашкрипао, покренуо се језиви точак руске историје, који већ по ко зна који пут врти све један те исти ђаволски разорни сиже, претварајући руски живот у крваво месиво. Уз повике о праведности и поштеним изборима одиграва се набијање Русије на точак.
Како спречити окретање тог језивог точка? То крцкање руских костију? Ту наранџасту киселину у којој се, као у царској води, раствара руска држава? Отишао сам на митинг на Поклону гору и са говорнице, гушећи се од огњеног мразног ваздуха, викао у непрегледну гомилу речи које ми је дошаптавао мој изнемогли разум, који не може да се помири с историјском коби. Викао сам да је наранџасто - боја псеће мокраће на снегу који ће неминовно постати крваво црвен. Хтео сам да кажем како наранџасту најезду на Кремљ неће зауставити специјалци ни челични шлемови унутрашње војске, неће ни митраљези нити тенкови кремаљског пука. Ту наранџасту навалу у стању је да заустави само власт која ће се - не сутра или за сат времена - већ овог трена одазвати очекивањима људи окупљених на Болотном тргу, одбацити од себе олигархе који владају земљом, претварајући руски народ у робове, а руска богатства у извор сопствених неизмерних офшорних прихода. Нека се власт позабави пресађивањем политичких органа: уместо Кудриновог црева које усисава из Русије сваку рубљу коју народ заради и пребацује у америчке банке, у хартије од вредности, нека се уместо тог чудовишног канцерогеног тумора појаве руски финансијери који руске приходе усмеравају у развој, а офшорне паре враћају у руску привреду, у руске фабрике, дечје домове, универзитете и звездолете.
Власт је потчинила телевизију која 20 година квари народ, слама дубинске националне кодове, проповеда идеале подлости и себичности, разврата и неизмерног просташтва. Нека телевизија постане оруђе националног васпитавања, исповедник националних светиња и вредности, оруђе руског развоја.
И наравно, исти тај развој, који се постепено, годину за годином, одлаже, замењује се блефовима, беспомоћним мрмљањем о модернизацији. Тај развој започеће сместа и увући у своје редове народ већ посустао од беспосличења и незапослености. Нека власт понуди народу опште добро, с којим ће изнова почети да се бришу границе између Чечена и Руса, Јевреја и Калмика, муслимана и православаца.
И, свакако, власт мора да поврати углед поштене и некористољубиве. Стаклене гласачке кутије морају постати символ транспарентне, народу разумљиве власти која ће уклонити задимљена и затамњена стакла својих кабинета и лимузина, заменивши их кристално чистим поштеним изборима, поштеним суђењима, поштеним надметањем у култури, политици и бизнису.
Подршка власти у народу расте. Углед лидера претвара се у течност као открављене леденице у марту. Сви говорници на митингу против наранџастих подржавали су руску власт не из користољубља, нису били плаћеници власти, већ искрени руски државотворци који су се свих ових 20 година борили с јељцинизмом и његовим наслеђем. Бранили су државне тврђаве - не захваљујући кремаљској политици већ упркос њој, трпећи претежак притисак свакојаких чубајса, швидкоја, дворковича и шувалова - притисак тајно наранџастих либарала који су већ одавно монолит кремаљских зидина претворили у сипак шупљикав пловућац, у смрвљене цигле које сваког часа може развејати наранџасти вихор.
Власт је однеговала либералну културу која ће је издати. Власт је однеговала милијардере који иза леђа оштре ножеве и врцају отровну слину. Власт је однеговала дворске политичаре који тајно одлазе на консултације у Вашингтон и отуд доносе наредни оброк наранџастих препорука. И сада власт мора све то да доведе у ред.
Глави наранџасти излив уследиће одмах после председничких избора на којима ће у првом кругу победити Путин, и бити проглашен за узурпатора и освајача. Ови мартовски избори у наранџастим круговима унапред су проглашени за кривотворене и нелегитимне. Већ се спремају јуришни одреди за масовне демонстрације које ће се одржати одмах после 4. марта.
По свему судећи, одржаће се 8. марта - на дан жена, када ће на челу многобројне гомиле јурнути фурије наранџасте револуције. Безумне, распуштене косе, активисткиње Ала Гербер, Ксенија Собчак, Људмила Алексејева и Улицка, Хакамада и Олга Романова. А такође и Шендерович у женској сукњи, с огромним вештачким грудима Сергеј Пархоменко, а сустизаће их све поскакујући Борис Њемцов с периком и, дабоме, Владимир Рижков са вештачким трепавицама и високим танким потпетицама. Све те усхићене и помахнитале вештице наранџасте револуције с урлицима ће похрлити на Кремљ.
На Болотном тргу и на Поклоној гори стајао је исти народ. Само што оне који су стајали на Болотном злодуси деведесетих година хоће да искористе како би скресали руску државност, вратили се у Кремљ и сатрли Русију. А власт која не жели промене може да оне који су стајали на Поклоној искористи за то да сачува све каверне и болести земље, што је за руску државу погубно.
Александар Проханов
Лист „Завтра“ (сутра)
