У светлу ове теме ваљало би из угла части, посматрати улогу немачке владе према српском народу, бар у последње две деценије, и то од процеса разбијања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (где је уз друге активно учествовала, свесрдно се залажући за признање државности Републике Хрватске), до данашњих дана, односно, њеног ангажовања на антисрпским политичким кампањама и притисцима на нашу власт за признање фантомске државе „Косово“.
Сво то време, нарочито током агресије на Савезну Републику Југославију, систематски и перфидно је вришила пропаганду на плану сатанизовања српског народа, нечасно нам приписујући неки измишљени геноцид на југословенским просторима борбених дејстава од 1991. године. То је чинила с циљем, да с немачког народа и својих сателита, бар делом скине терет за осведочене и у историји Европе најмонструозније доказане злочине геноцида извршене за време Другог светског рата, и пребаци га на Србе. С друге стране, она је себе сматрала легитимном наследницом аустроугарске монархије, те је преузела улогу освете према Србима и Србији нарочито током Другог светског рата. Али, у име хуманизма, части и етике универзалног добра, неопходно је погледати чињеницама у очи. Нека за увод ове теме послужи ориганални превод документа нађеног код једног заробљеног немачког војника, који је објављен 11.12.1917. године у листу “La vece d Italia”.
„Сине Немачке! Не сажали се ни према женама ни према деци: син побеђењног био је често пута сутра победилац. Шта вреди победа, ако сутра дође освета? Какав би ти отац био ако би, убијајући твога непријатеља, оставио у животу непријатељева сина? Сине Немачке, који си под оружјем: ломи, обарај, проваљуј, пустоши, пали, убијај.”
Разматрање части у Немачкој војсци је посебно карактеристично и значајно управо због чињенице да су Немци својом агресивном националном и милитантом политиком, били један од основних узрока оба светска рата, те да ће, по неким проценама, након Другог, бити узрочници и Трећег светског рата.
Клице немачког милитаризма налазе се у духу њиховог народа. У 19. веку значајно га је проносио немачки генералштаб уз подршку империјалистичких претензија својих индустријалаца и високе аристократије. Кроз историјски контекст развоја германског друштва, осећања части се рано јављају. “Част је средиште самоспознаје раногерманског човека и стога игра велику улогу у правном осећању Германа.” Тако дубоки корени осећања части исказивали су се и у предузимању освете при повреди части за учињена зла или злочине у време непостојања одговарајућих облика јавног гоњења. Путем освете се могла поново задобити или повратити увређена част било да се то односило на телесну или душевну увреду.
У феудалном систему, идеја части, као израз највише мушке ваљаности, чинила је централну етичку вредност у периоду витештва које је код Немаца било врло развијено. (Познати витешки ред тевтонаца је основан у Пруској.) Појавом грађанства, и са њим грађанске свести, витешка част се, са једне стране, кроз грађанску част у привређивању претварала у пословну, док је са друге стране, у војсци задржавала дух тевтонске части.
Као веома радан народ, пословну част Немаци су мерили резултатима пословних достигнућа и коректног и савесног испуњавања својих обавеза. Упоредо са њом, грађанска част се подстицала и одржавала путем грађанских часних права. Развијена породична част, а посебно част имена или рода, нарочито је била изражена у немачкој аристократији.
После победа Пруске војске 1866. године над Аустријском, и 1870. године над Француском, уједињена је Немачка. Управо у време Бизмарка, Немачка ће за оно време, достићи свој највећи успон. Од тада ће ова држава у европским, а касније и у светским оквирима, играти једну значајну и велику улогу. Тај свеопшти политички успех Немачке био је остварен изванредним унутрашњим уређењем које је погодовало снажном развоју науке, уметности, индустрије, трговине, банкарства и других привредних делатности.
У комплекс активности у васпитавању и јачању морала, пун допринос су дале црква, породица, школа а посебно немачка класична гимназија. Такво развијено осећање моралних понашања и хтења у традициопналном „тевтонском” духу, неминовно је покретало још актуелније афирмисање грађанске, сталешке и аристократске части. Осећања части су толико оживљена да се за увреду без устезања излазило на двобоје.
С временом је немачки народ у себи развио једну врсту националне поноситости и супериорности које су прерасле у гордост до надмености. За себе присвајају права „изабраног народа”. Ту супериорност су истицали кроз властито уздизање националне вредности над вредностима других народа. Тако је и немачки кајзер Виљљем 2. говорио:
“Немци, Ја сам средство свевишњег, ја сам његов мач, његов представник! Ужас и смрт свима оним који се успротиве мојој вољи! Ужас и смрт свима онима који не верују у моју мисију! Ужас и смрт кукавицама! Нека сви непријатељи немачког народа пропадну! Бог захтева њихово уништење. Бог вам кроз моја уста наређује да извршите његову вољу.”
Иделологија “надчовека” добијаће у свести Немаца све јачи ослонац и уверење. Развијајући осећања моћи по основу силе на државно нивоу, значајне активности је природно усмеравао на јачање војске и њено припремање за ратове. “По немачкој филозофији: сила стоји изнад свега; сила је изнад правде и морала.” Ова филозофија Ничеовог “натчовека” се расцветала у Немачкој, и касније ће допринети стравичним злочинима геноцида које су Немци вршили током оба светска рата.
Уз овакав брз и снажан политички, привредни и културни развој Немци су много пажње посвећивали својој војсци. Њу су брижљиво стварали, изграђивали, опремали, модернизовали, осопособљавали и припремали за ратове. Тако су уз свеколике напретке, до Првог светског рата, у војној организацији достигли савршенство. Међутим, неопходно је подсетити и на ранија зверства дела немачких лекара која нису случајна васкрсавајући новим злоделима током Другог светског рата. То посебно потврђују њихова злодела расизма у њиховим колонијама у Африци, у Намибији где су они почели први геноцид у 20.веку, а где и данас постоји море костију разбацаних по пустињском песку. Нарочите злочине геноцида су показали према народима Хереро и Нама, које су систематски уништавали о чему нарочито сведоче документоване слике и докази на острву Ајкула на југу Африке. Њихов идеолог расизма и геноцида је био Еуген Фишер. Али, није он био у тој идеји и на том делу ни једини, ни усамљен.
Наиме, о злоупотреби лекарске струке у злочинима према човечности у Немачкој је био познат доктор Јиргенс који је се својим злоделима показао 30 година пре Хитлеровог „фашистичког рођења“. Написао је књигу „Пегави тифус“ 1916. године у којој је описивао своје огледе над руским заробљеницима убијајући их на хиљаде. Књига садржи бројне планове и фотографије овог зверства. У Немачкој је био у том смислу познат „Завод Медицинске зоологије“. Да ли су то изроди Немачке или њен цвет - прослављени научници? пита се аутор чланка Иља Еренбург и закључује: „Земљу у којој раде научници који муче људе, такву земљу је мало победити, њу треба обуздати, навући јој лудачку кошуљу, везати јој чврсто руке.“
Приликом разматрања части у Немачкој војсци, треба при том имати у виду немачки национални дух и разумевање части код Немаца уопште. На моралну узградњу личности немачка држава је полагала веома много. У војсци се то посебно огледало у васпитавању војске и будућих стрешина, а нарочито официрског кора. С друге стране, Немачки официрски кор у таквом једном амбијенту развоја своје државе, добијао пуну државну подршку и постаје најјача снага у Немачкој царевини. У снажном успону Немачке огроман допринос је припадао официрском кору и војсци. Ипак, његове основне вредности и идеале одређивао је и давао генералштаб.
Немачком милитаризму посебну снагу и традицију је давала официрска каста израсла из племићко-аристократске елите. Њен врх је водио моћан генералштаб. Он је био покретач ратне машинерије и освајачког духа немачког народа. У кабинетима овог генаралштаба увек су се припремали, сазревали и чували ратни планови, стратешки циљеви и принципи, и војне доктрине њихових империјалиста. Такав империјалистички, надмен и милитаристички дух је наметао обавезе да су се у генералштабу непрестано радили ратни планови за нове ратове у свим варијантама.
Сам генералштаб са генералштабним официрима се знатно издвајао по свом рангу, духу, препотентности, поносу и моћи у односу на остале официре. Начелник генералштаба је био са таквом моћи, утицајем и власти које није имао ни један начелник генералштаба у било којој другој војсци у Европи. Овако строга хијерархијска разлика у дужностима, моћи и ауторитету, снажно је утицала на целокупан систем селекције и васпитања официра, чиме је стваран посебан војнички дух официрског кора и његове професионалне части.
За нечовештво и почињене злочине Немачке војске по Европи током Првог светског рата, савезници су предали Немачкој списак од 890 лица, тражећи да их предају ради суђења за ратне злочине. Немци су то одбили тврдећи да је списак нереалан и да ће они сами судити својим ратним злочинцима. Силе Антанте су коначно прихватиле списак од 43 лица за најтеже злочине. Суђење које је одржано у Лајпцигу, претоворено је у хвалоспеве о Немачкој војсци и представља ругло судског процеса и једну од срамних слика о њиховој војничкој и националној части. Суд је готово све ослободио одговорности, а оне најтеже је казнио ниским казнама. У накнадном периоду немачки генералштабни официри су тражили да се рехабилитују пред народом за пораз у Првом светском рату и да оправдају немачку стратегију. Да би се у Немаца подигао углед војске, спасила част и скинула са ње одговорност за изгубљен рат, у јавност је објављена верзија по којој немачка војска није била потучена, већ да је она, како су истицали, постала жртва политике.
Како наводи Бонч-Брујевич: “Немачки генералштаб ни за један дан није престао да постоји и сместа је приступио припремању за нови рат.” Тако је по поразу у Првом светском рату благовремено створен нови “тајни” генералштаб који је сачувао официрске кадрове, посебно оне за поновну ратну производњу за наредни рат.
У међуратном периоду прво појављивање Хитлера на политичку сцену организовала је војска, односно истакнути официри немачког генералштаба међу којима су били син кајзера Виљема 2. Август Виљем, генарал Епи, пуковник Хирл, капетан Фрем, капетан Геринг и други. Најреакционарнији војни кругови су узели удела у спорвођењу Хитлерове политике. Уз појаву фашизма и активну подршку генералштаба, Хитлер је успео, испочетка прикривено, а касније отворено да спрема војску и народ за рат.
Немачка одбрандбена мисао сажето је дата у Хитлеровој књизи “Моја борба” где се каже: “Немачки народ некоћ је имао више него довољно оружја, но оружје није могло осигурати слободу, јер је недостајало енергије народнога нагона за самоодржањем и воља са самоодржање. И најбоље је оружје мртво, безвриједно тако дуго, док нема духа, који је приправан, који хоће и који је одлучио да њиме управља.”
Ови нагони за самоодржањем које истиче Хитлер, су по Јанићију Денићу материјалистичке природе те се испољавају у неетичности вођења рата. Отуда се и могло очекивати бешчашће у наредном рату које су заиста показали немачки војници и старешине укључујући и део официра на највишим положајима.
Хитлер се како пише “Немачка одбрандбена мисао”, “..часно и поштено борио за душу њемачког народа”. Када су 1933. године формиране добровољачке јединице за нову оружану силу, велики број тих лица касније су били официри и подофицири Немачке војске. Они су са собом донели управо оно “…што је требало: полет, љубав и одушевљење за војнички сталеж, што су наследили од отаца.” О народној части као душевном извору војничке снаге се каже: “Душевни извори праве снаге војника били су од сада Нијемство, њемачки рад, њемачка част. Све је то војник имао штитити.” У класично лепе “дужности њемачког војника” спада и то да је: “Служба у оружаној сили, часно служење њемачкоме народу.” (тачка 1.), “Част војника лежи у безувјетној пожртвовности његове особе у борби за народ и домовину, до жртвовања његова живота.”, “Послушност је темељ оружане силе, повјерење је темељ послушности....”
Показано бешчашће и злочини које је немачка војска поново чинила у Другом светском рату нарочито они у бројним концентрационим логорима, по бруталности, свирепости, садизму и бројности далеко ће надмашити злодела из Првог светског рата.
Пораз у Другом светском рату, када је у питању њихов генералштаб, протекао је слично као након пораза у Првом. Он је успео да се сачува и поред бројних наговештаја о потреби да се такав генералштаб потпуно уништи. О томе говоре изјаве вођа савезничких држава Совјетског Савеза, Сјединињених Америчких Држава и Велике Британије дате за време Кримске конференције. Тако се у њеним документима поред оталог каже: “Ми смо чврсто решени....да једном за свагда уништимо немачки генералштаб, који је већ неколико пута допринео новој појави немачког милитаризма.”
У том смислу мајор Џорџ Филинг Елиот изјављује да немачки генералштаб мора да буде потпуно уништен физички и психолошки. Поред осталог он наводи следеће: “Немачки генералштаб врши очајничке напоре да би се немачком народу представио као једини извор силе коме ће се Немци моћи обратити у узнемиреним временима”, “Пропаганда генералштаба постаје сасвим јасна: војничка глупост Хитлера и његових нацистичких помагача довела је до пораза.... Генералштаб је тај који се са војском дигао на време да би спречио коначно уништење државе...” па се даље наводи како је непобеђеној немачкој војсци 1914-1918 “задат ударац у леђа”. На крају мајор Елиот предлаже: “....Друге (официре) би требало послати на неко удаљено острво, можда у Индијски океан, да тамо заврше своје животе не угрожавајући више човечанство.”
Међутим, треба имати у виду да је немачки народ са хистеричним одушевљењем прихватио Хитлера и његов фашизам, а уз њих индиректно и начин вођења рата и геноцида. Није Хитлер створио тако фанатизоване Немце, него су Немци створили Хитлера за своје националне склоности према рату и геноциду. (То потврђују и они претходно споменути примери расизма и геноцида који су показивали према народима Африке.) Да није били Адолфа Хитлера, био би неки други који би на истим немачким тежњама афирмисао њихове националне склоности и дела. О томе говоре чињенице да су Немци без гриже савести за злочине из Првог, ушли са истим осећањима и жељама у Други светски рат. Ни после Другог светског рата у њих нема ни трага од покајања пред светом. Да се немачки народ не каје због учињених злочина од стране његове војске писао је специјални дописник Ројтера при канадским трупама Ричард Ролан. “Свуда се наилази на исти став Немаца - ,Да, ми смо изгубили, заборавимо сад оно што је било’. Они не показују никакав знак кајања или осећања кривице.” А да случајно не би остало трага о томе да као ништа нису знали шта се то догађало у концентарционом логорима широм Немачке, онда је амерички генерал Ајзенхауер организовао довођење Немаца у те логоре да они виде та стратишта и мучилишта где су још били живи преостали испаћени логораши. Све је документовано и филмски и фото снимано и записано.
То да су правовремено припремали Немачку за капитулацију уз задржавање моћи и духа свог генералштаба, нацизма и тајних служби, види се по томе што су савезници били уверени да Немци немају намеру да потпуно укину нацистичку странку, нити да нацистичку владу Адолфа Хитлера замене другим људима. Готово иста је ситуација у војсци где су скоро сви нацистички војни команданти као и “…гаулајтери који су још преостали, изврашавали Деницове наредбе без поговора”. Капитулирало се на организован начин што је све “...указивало да су националсоцијалисти ову поделу рада припремили већ много раније.”
Уколико се кроз призму војничке части посматра и анализира немачка војска, онда постоје два основна аспекта и то:
Први, опште човевански односно етички, који у немачкој војсци јасно раздваја часно од нечасног и злочиначког. Овај у први план ставља шире интересе, интересе заједнице народа, те захтеве да се за злочине пред светом мора одговарати. Отуда је између осталог, тражење они 890 ратних злочинаца из Првог и суђење Немцима ратним злочинцима у Нинбергу за злочине из Другог светског рата; и
Други, немачки, са идеологијом “натчовека” који је национално егоистичног и материјалистичког, дакле неетичког духа. Овде је успостављен свој национални идеал, који се у светлу њему примерене (искривљене) војничке националне части мора реализовати. (За време Хитлера донесен је Закон о части.) Дакле, војничкој части је захтеван и дат идеал “Deutcshland uber alles!” (Немачка изнад свега!). Ако је, дакле, Немачка изнад свега, онда је и војничкој части са немачке тачке гледишта све допуштено. (Неоспорно је да је било Немаца који су били против рата, освајања, пљачке, убијања, злочина и геноцида. Али, они су били мањина, те битно не мењају нити су могли променити општи став нације.) Отуда се кроз оба светска рата у немачкој војсци сусрећу примери војничке части али и војничког бешчашћа. То да су под униформом немачког војника учествовали у злочинима припадници неких других народа, не умањује немачки, а ни одговорност тих народа за нечасна дела попут силовања, убијања, пљачке, расељавања, интернирања и геноцида.
Култ официрске части немачког духа и традиције је увек био веома развијен и моћан. У временима мира он се осећа својом аријевско-аристократском величином. И данас, официрски кор Бундесвера има веома развијен свој професионални дух и култ части. Свакако да такав култ и дух части има великог утицаја на њихову војску.
Различите су процене о томе како би се у евентуалном будућем великом рату по питању војничке части понашала немачка војска. На пример, у часност ове војске сумњао је и руски доктор војних наука Бонч-Брујевич који опомиње: “Зверства која је хитлеризам показао у минулом рату била би, по свој прилици, дечја играчка у поређењу с оним што би он могао унети у своје методе у новоме рату.” У прилог овој процени нормално је очекивати да се немачки народ неће одрећи својих националних уверења, укорењене и дуге војничке традиције и разумевања војничке части у њиховом духу, без обзира како на све то други гледали или процењивали. Своја властита уверења носе у себи и многи други народи, то је и код Немаца мање вероватно да би их се лако одрицали, тим пре што су њихова уверења саставни део карактеристика немачке културе.
За српски народ, који је у два светска рата осетио стравичне последице немачког бешчашћа уз велику подршку и помоћ свим нашим противницима што се кроз геноцид острвише на све Српско, вере у Немце и њихову војничку част не може унапред бити. На ово је одавно указао Алекса Ненадовић у својој поруци Српству где се каже следеће:
“Немам писара ни других учених људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу, да у сваком манастиру запишу, да више никад ко је Србин Немцу не верује. ”
Алекса Ненадовић
(Отац прота Матеје) ”
Уз ову констатацију, вредело би напоменути и чињеницу да су Немци били антисрпски расположени и током Првог српског устанка, када су нашег Карађорђа називали „сербишен бандитен“. Додуше, не би били коректни уколико не би истакли и оне ретке Немце попут протестантског пастора Фридриха Грисендорфа. Он је за своју последњу опроштајну беседу, изабрао тему посвећену слави нашег народа, српске војске и њених дивних официра. У њој је рекао:
,,Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боља вођења. Али то је, у ствари, изразито материјална победа. Ту победу су они однели. Али овде, међу нама, има један народ који је извојевао једну другу и много лепшу победу- победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави.
То су Срби! Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо стотину Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је, иначе, представљао власт окупатора – насилника. Па не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тамо пуцали са свију страна.
Знали смо да се овде, међу нама, налази пет хиљада официра Срба, који су некада представљали друштвену снагу у својој земљи, а сада су личили на живе костуре, изнемогли и малаксали од глади. Знали смо да код Срба тиња веровање: Ко се не освети, тај се не посвети. И ми смо се, заиста, плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће они, по нашој капитулацији, радити оно што смо ми са њима чинили. Замишљали смо јасно нашу трагедију и веђ видели нашу децу како пливају канализацијом или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање, рушење и разарање наших домова!
Међутим, како је било? Кад су пукле заробљеничке жице и кад се пет хиљада живих костура српских нашло у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама. Срби, су дакле, миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили! Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик; тек сада схватамо зашто је Бизмарку последња реч на посмртној постељи била ‘Србија’!
Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песмама које је наш Гете толико волео… Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу проповед.”
Е кад се прочита овако нешто необично вредно и поучно, онда се морамо запитати: Где је, и да ли у опште постоји тај немачки осећај поштовања и части према нашем народу? Да ли смо ми и даље у опасној заблуди, да и даље мислимо да су већина Немаца такви? Односно,
Зна ли у опште претходна и актуелна немачка државна елита са Меркеловом на челу, било шта о слободарској и часној борби нашег народа? Или: Знају ли они случајно за беседу њиховог протестанстког пастора Грисендорфа?
Овом приликом, из обиља вредносних судова датих од стране мериторних странаца нашем народу и његовој војсци, неопходно је истаћи неколико.
„Хероји, ја вас шаљем у један нов рат против једне мале, али врло храбре нације. То су Срби који су у току три непосредна рата- против Турске, Бугарске и Аустро-Угарске- дали свету доказе високих ратничких врлина и највећи војничких способности и који су, на заставама попрсканим крвљу, написали за ове четири године само највеће и најславније победе. Знајте да ће само ваша енергија и спремност на највеће жртве и само потпун презир према смрти омогућити да победите овај народ, да освојите његову земљу и да немачкој војсци донесете једну нову победу. Срећан пут ка победи и слави! Ура!”
Немачки цар Виљем 2.
,,Својом храброшћу, својом отпорношћу и духом пожртвовања за време рата 1914. до 1918. године Српска војска под командом Принца Регента Александра дала је најлепши пример војничких врлина.”
Маршал Лиотеј
„Ви не полазите на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује успехе славне немачке армије.”
Август фон Макензен, немачки фелдмаршал
По заробљавању Макензен је изјавио: „Борили смо се са јунацима из бајке.“
„Када се буде писала историја овог рата, најславнији одељак те историје носиће назив: Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и истрајност не могу проћи незапажено - они се морају наградити…”
Роберт Лесинг, амерички министар
спољних послова
,,Пробијајући се кроз албанске гудуре, тренутно надјачана Србија и даље живи и нада се. Она ће живети и биће освећена. Јуначки српски народ је најплеменитији пример за углед онима који би у борби за независност своје земље, за правду и права народа, дошли у искушење да напусте такву велику ствар.”
Пол Пере, министар Француске
,,Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету, Србина, који је потамнио славу старе Спарте и окитио се ловоровим венцима. ”
Кемал Ататурк, Председник Турске Републике
приликом пријема нашег посланика
„Срби су у Београду, цела Француска је с њима! Напад на Србију изродио је рат. Србија је имала част да поднесе први ударац. Као да није довољно претрпела у току векова! Она је бранила Европу од Азије; Азија ју је смрвила за четири века! Они, које је она спасла, уместо захвалности - хтели су да је униште! Они се данас сурвавају под теретом својих злочина! Ми смо поносни што смо били поред тих хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства. Ниједног часа они нису сумњали, ниједног часа нису поклекнули! Србија је слободна! После мучеништва, ево тријумфа!”
Пол Дешанел, председник француског
Парламента на дан ослобођења
Београда, 1. новембра 1918. године
Опомена и наук
Историјска искуства са Немцима и њиховом политиком према Србима, односно српском народу у кризним и ратним временима, била су и остала непријатељска. Вековима су подржавали, подстицали и помагали наше непријатеље до данашњих дана, док су се у два светска рата, прво као освајачи, а посебно од 1941. године и као фашисти заједно са Независном Државом Хрватском, показали својим бешчашћем. Због тога је ондашња порука проте Алексе Ненадовића опомињућа и увек актуелна. И зато се мора, у име проте Алексе, не само у манастирима поново записивати уколико до сада није, већ је треба и на сваком месту где она има достојну поуку за памћење и српски наук, цитирати:
“Немам писара ни других учених људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу, да у сваком манастиру запишу, да више никад ко је Србин Немцу не верује.”
Др Раде С.Н. Рајић
