Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/22.3.2012/

Стаљинов словенски пројекат

Већ више од десет година постоји међународни правни термин „Савезна држава Русије и Белорусије“. А ретко ко зна или се сећа планова да се до 1953-1954. године створи међународна конфедеративна творевина сличног назива - „Словенска савезна конфедеративна држава“ (ССКД), у чијем саставу би били СССР, Пољска, Чехословачка, Бугарска, Југославија, или (друга варијанта пројекта) - Украјина, Белорусија и споменуте државе. Престоница би била у Београду, Минску, Софији или Варшави.

     

     При том је улазак Украјине и Белорусије у ОУН 1945. године представљао први спољнополитички корак у стварању ССКД. Међутим, том стратешком пројекту су се противили не само Запад него и поједини, наизглед, савезници СССР-а. А и у највишем совјетском руководству било је доста противника словенске међудржавне конфедерације.

     

     Као што је познато, совјетско руководство је током Великог Отаџбинског рата ишло путем јачања, пре свега, војно-политичког савеза словенских народа, а после његовог завршетка - политичко-економског савеза словенских држава. Испрва су, 1946-1947. године, пројекат конфедеративне државе активно подржали Тито и други руководиоци Југославије. Уз то, Тито је предложио да Београд постане престоница нове државе, чему се СССР није противио, пошто није желео да се званично позиционира као „руководилац“ те државе. Сличан став о том пројекту имале су и друге словенске земље.

     

     Узгред, још 5. априла 1941. године, када је током посете председника југословенске владе Душана Симовића у Москви потписан петогодишњи Уговор са СССР-ом „о пријатељству и ненападању“, усмерен против фашистичких агресора, у разговору са Стаљином разматрана је идеја о савезу словенских држава независно од њихових политичко-идеолошких система. Симовић је рекао да Југославија у начелу подржава ту идеју, истакавши чињеницу да су још у 19. веку Србија и Црна Гора биле за такав савез. Међутим, хоће ли стварање такве државе дозволити западне силе - Немачка, Италија, Ватикан? Стаљин је узвратио да је за њих тај савез не само неповољан него и опасан. А већ сутрадан су трупе Немачке, Италије и Мађарске упале у Југославију и убрзо је окупирале. До даљег развоја пројекта долази већ 1945. године.

     

     На пријему у Кремљу, одржаном 28. марта 1945. године у част председника Чехословачке Едварда Бенеша, Стаљин диже здравицу „за нове словенофиле који су за савез независних словенских држава“! Генералисимус истиче да су „и Први и Други светски рат избили и били вођени на леђима словенских народа. Како не бисмо дозволили Немцима да се подигну и започну нови рат - потребан је савез словенских народа“.

     

     Истичемо да после Стаљина ниједан совјетски политичар никада није званично користио термин „Словени“, а о „савезу словенских народа“ да и не говоримо, зато што је политика послестаљинског руководства у суштини била антисловенска. Али идеју словенске међудржавне творевине једногласно подржава VI Свесловенски конгрес, одржан 8-11. децембра 1946. године у Београду, између осталог и Тито у свом наступу. Међутим, раскид војно-политичких веза са СССР-ом и другим социјалистичким земљама, који су испровоцирали „титовци“ 1948-1949. године, а тим пре учешће Југославије у такозваном „Балканском пакту“ створеном 1952. године, у коме су поред Југославије биле Грчка и Турска (чланице НАТО-а), изводе Југославију из словенског пројекта.

     

     Рекло би се, СССР је већ тада требало да узврати стварањем војно-политичког блока, сличног НАТО-у, али је Москва одабрала другу стратегију: Варшавски споразум је успостављен тек 14. маја 1955. године. А 1947-1953. Совјетски Савез склапа дугорочне уговоре о узајамној војној помоћи, координацији спољне политике и тесној економској сарадњи са земљама - потенцијалним учесницама ССКД. У то време долази до, такорећи, „унакрсног“ економског садејства истих (и других) источноевропских земаља у оквиру Савета за узајамну економску помоћ (СЕВ), проглашеног почетком јануара 1949. године. Земље-чланице СЕВ-а од јесени 1952. прелазе на координацију унутрашњих и спољних економских планова.

     

     У исто време у СССР-у престају прогањања свештеника и верника. То јест, економско-политички и, рецимо то овако, међуконфесионални темељ савезне словенске конфедерације створен је у раздобљу 1946-1953. године.

     

     У СССР-у се координацијом стварања такве државе бави Словенски комитет СССР, настао марта 1947. године. У његовом раду учествују многи економски, правни и идеолошки ресори - општесавезни, белоруски и украјински. Он је правни наследник Свесловенског комитета основаног у Москви 5. октобра 1941. године. Стални председник тог комитета је генерал-лајтнант инжењерије Александар Семјонович Гундоров (1894-1973). У председништво комитета улазе врло познате личности: војна лица Ф. И. Толбухин, С. А. Ковпак, писци Н. С. Тихонов, Јакуб Колас, В. В. Вишњевски, А. Ј. Корнејчук, научници Б. Д. Греков, Н. С. Державин, Н. А. Вознесенски (председник Госплана СССР до јесени 1948), М. З. Сабуров (председник Госплана СССР 1949-1958), Т. Д. Лисенко, први председник управе Савеза композитора СССР Б. В. Асафјев, народна уметница СССР Л. П. Александровска, министар високошколског образовања СССР С. В. Кафтанов, митрополит Крутицки и Коломенски Николај (Јарушевич).

     

     Штампани орган тог комитета 1947. постаје месечник „Словени“, издаван од децембра 1941. године. А колико интензивно Словенски комитет СССР ради, макар у културно-историјској сфери, сведоче неке активности из 1949. године: обележавање стогодишњице рођења бугарског песника и публицисте Христе Ботева, 125. годишњице рођења чешког композитора Беджиха Сметане, 200. годишњице смрти пољског песника Ј. Словацког, сећања на Адама Мицкевича, као и одржана предавања и издате брошуре о словенској државности.

     

     Чест гост комитета био је председник Северноамеричког словенског конгреса Лео Кржицки (Пољак). Од јесени 1947. успоставља се сарадња са Канадским словенским комитетом и његовим генералним секретаром Џоном Бојдом (И. И. Бојчук, западни Украјинац), а од 1950. и са Друштвом обједињених Украјинаца Канаде. Од 1952. почињу да се успостављају контакти са словенским организацијама у Аргентини (уз помоћ шефа државе Хуана Перона), Аустралије, Новог Зеланда. На пример, у информацији о раду Словенског комитета СССР у 1953. години, припремљеној за ЦК КПСС, истиче се између осталог да „...у циљу пружања подршке Словенском комитету Уругваја у организовању библиотеке и побољшања рада руских школа за децу и одрасле, Словенски комитет СССР упутио је том савезу током 1953. године преко 1.500 разних књига и уџбеника, као и географске карте и друга учила“. Исте године Словенски комитет СССР одржао је свечане скупове поводом десетогодишњице боја под Лењином (у Могиљовској области Белорусије средином октобра 1943. године, где су се истакле пољске јединице), 75. годишњице ослобођења Бугарске од отоманског јарма, 75. рођендана истакнутог чехословачког друштвеног радника и писца Здењека Неедле. О тим и другим скуповима писала су гласила у СССР-у и источноевропским словенским државама, о њима је редовно писала и југословенска штампа.

     

     Словенски комитет често размењује делегације са словенским заједницама у Великој Британији, Белгији, Немачкој, Грчкој, Ирану, Либану, Ираку, Италији, Шпанији, Француској, Шведској, САД, Канади, Аргентини, Бразилу, Парагвају, Уругвају, Чилеу, Етиопији, Аустралији, Новом Зеланду, Јужноафричком савезу (ЈАС). Истичемо да, услед одсуства званичних односа СССР-а са низом наведених земаља, укључујући Шпанију и ЈАС (дипломатски односи са ЈАС, успостављени у пролеће 1942. године, прекинути су у лето 1949. по жељи Преторије), односе са њима заправо одржава Словенски комитет Совјетског Савеза, и то врло успешно.

     

     Слични комитети и њихова гласила подједнако активно раде и у Белорусији, Украјини, Пољској, Чехословачкој и Бугарској.

     

     Међутим, стварање НАТО-а априла 1949. године и заоштравање совјетско-југословенских односа, почетак рата у Кореји успоравају процес стварања „Словенске савезне конфедеративне државе“.

     

     Уосталом, тих година се у највишем руководству СССР-а већ ради на укидању тог стратешког пројекта. Према архивским подацима, Хрушчов, Маљенков, Берија и Микојан не једном су покушавали да убеде Стаљина у преурањеност таквог пројекта, као и у то да ће стварање ССКД убрзо погоршати ионако напете односе са САД и НАТО, и да је боље створити „просовјетски НАТО“.

     

     Сем тога, руководилац Бугарске Георги Димитров од самог почетка подржава Титову идеју из 1948. године о стварању такозване „Балканске“ и шире - „Дунавско-Балканске конфедерације“ или „федерације“, и то уз учешће свих источноевропских земаља, као и Грчке и Албаније. Што заправо одбацује у други план пројекат словенске међудржавне конфедерације.

     

     Стаљин јавно осуђује идеју Тита и Димитрова током совјетско-бугарско-југословенског сусрета 10. фебруара 1948. године у Москви (из Бугарске присуствују Георги Димитров и Васил Коларов, из Југославије Едвард Кардељ, Милован Ђилас и Владимир Бакарић). Тито је демонстративно одбио да допутује на тај састанак. На „пробни“ предлог југословенске делегације о припреми пројекта федерације Југославије са Албанијом, Стаљин оштро узвраћа: „Не, прво федерација Бугарске-Југославије, а затим обеју с Албанијом“. И додаје: „Ми мислимо да такође треба створити федерацију која обједињава Пољску са Чехословачком. Или - то могу бити конфедерације“ (вид., напр. Енвер Хоџа, „Размишљања о југословенском 'социјализму'“, Тирана, на руском језику, 1981.; Сабрана дела и писма Јосифа Стаљина у 33 тома, Пекинг-Тирана, 1977-1979, т. 28).

     

     Изгледа да Стаљин, не без основа, у идеји Београда и Софије види покушај да се „подлока“ стварање словенског конфедеративног савеза и СССР посредно прикаже као својеврстан ликвидатор државне независности земаља Источне Европе. Опет, укључивање Грчке у тај пројекат заправо значи да Тито и Димитров самим тим потврђују оптужбе Запада о мешању „просовјетског источног блока“ у унутрашње ствари Грчке (у то време захваћене крвавим грађанским ратом). Титово неприсуствовање сусрету у Москви посредно потврђује такве Стаљинове прогнозе. Ускоро су се оствариле...

     

     А у то време Стаљин често побољева, што омогућава кочење рада на стварању словенске међудржавне конфедерације. Такође истичемо да најактивнији и најутицајнији заговорници пројекта ССКД напрасно умиру, опет истих тих година: Андреј Жданов (фактички Стаљинов наследник) 1948. године, Жикица Јовановић (вођа антититовске опозиције) и Борис Асафјев 1949. године, Васил Коларов (руководилац Бугарске) 1950. године, Клемент Готвалд (руководилац Чехословачке) 1953. године. Најдуже се „одржао“ Болеслав Берут: он напрасно умире 1956. и то у Москви. Упадљиво је такође да у извештају Маљенкова XIX конгресу КПСС (5. октобра 1952) ништа није речено о Словенском пројекту; само су га Готвалд и Берут споменули, док је руководилац Словенског комитета СССР био делегат истог конгреса без права да наступа.

     

     Стаљин присуствује само првој и последњој (5. и 14. октобра) седници, и са кратким говором наступа на последњој. Ни у његовом наступу нема ни речи о словенском конфедеративном пројекту.

     

     У међувремену, од 1955. године часопис „Словени“ почиње да излази једном у два месеца, а од 1957. - једном тромесечно. Јула 1958. године А. С. Гундоров се у извештају ЦК КПСС вајка: „...Словенски комитет се сада одржава у 'конзервисаном' виду. На минимум је сведена веза са братским словенским земљама, ликвидиран је прес-биро, забрањени политички наступи итд. Преостала је само веза са словенском емиграцијом Америке и Аустралије. Број запослених у комитету смањен је на 5 људи, а председништво је укинуто“. И - никаквог одговора...

     

     Уосталом, „одговорено“ је у јесен исте године: од новембра 1958. престаје да излази часопис „Словени“.

     

     Најзад је, марта 1962. године, Словенски комитет СССР расформиран: ЦК КПСС га оптужује за „пропаганду националне искључивости“, „игнорисање одлука ХХ и XXII конгреса КПСС“ и „подилажење култу личности“.

     

     По мишљењу руског историчара и публицисте Николаја Кикешева, „политичка функција општесловенског покрета нарочито се испољила крајем Великог Отаџбинског рата, када је Европа била подељена на сфере утицаја, и совјетско руководство се определило за стварање савеза словенских држава. Та политика је добила свестрану подршку руководилаца словенских земаља, као и делегата Светског Словенског конгреса у Београду (децембра 1946). Словенски савез требало је да постане основ блока држава народне демократије из Средње и Југоисточне Европе“. Али су потом „совјетски идеолози поново одлучили да се ослањају на доктрину пролетерског интернационализма“. Кикешев сматра да је руководство СССР могло да идеју словенства користи у политичке сврхе зато што је та појава објективно постојала и постоји у подсвести словенских народа.

     

     Тако да се испоставља како је нова „Савезна држава Русије и Белорусије“ - заборављена стара. Али, зашто се овог пута заустављамо?

     

     Алексеј Балијев

     

     Извор: „Столетие.Ру“