„На таквим људима је стајала, стоји и стајаће Руска земља“
Време јунака је прошло - таква проста теза мало-мало па исплива у расправама о моралном лику савременог друштва. Садашњи вршњаци „пионира-хероја“ буквално немају кога да узму за узор: телевизија и остала јавна гласила пружају врло споран списак јунака, све више из света шоу-бизниса, покаткад из спорта и готово никад из свакидашњег живота.
Јунаци постоје, али као да никога не занимају. Они не доприносе рејтингу ТВ-канала, за разлику од врло слободних откачењака штоно окупираше најгледаније ток-шоуе. Издавачима таблоида они не обезбеђују тираже, и уместо приче о подвигу ђака који је спасао малишане из запаљеног стана, тамо ће писати о новим уснама маторе певачице и смртно болесној совјетској глумици, прилажући анализе. Подвигу ђака посветиће у најбољем случају 1/16 новинског ступца, за коју није било плаћене рекламе. Чак и кад се понекад и понегде код нас деси збиља „сензационалан“ херојски чин, о коме је некако незгодно да се не напише, у први план се износи нешто „битније“.
То се десило и у случају официра Сергеја Солнечникова који је сопственим телом заклонио поверене му војнике од неспретно бачене гранате. Сам јуначки чин није баш да је сасвим игнорисан, али су му гласила посветила знатно мање пажње него што заслужује. Писали су о војнику који је погрешно бацио бојеву гранату, проклињали све и свја команди која је, поштено речено, јако погрешила. А само јунаштво официра подведено је под некакву пикантерију. Да, то је „ексклузивно“, нема шта. Испоставило се да је командант батаљона „нетипичан“ - за разлику од војника, у чијим необученим рукама се граната нашла. Чак из неког разлога нису надређени погинулог официра покренули иницијативу да се Сергеју Солнечникову посмртно додели звање Хероја Русије, већ је то учинио в. д. Председника Централног савета организације ветерана „Борбено Братство“, посланик Државне думе Дмитриј Сабљин. Но, сад макар има наде да ће случај извојевати место у информационом простору. Већ су стигли предлози да се у Сергејеву част назове улица у Благовешченску. Можда чак сниме ток-шоу у част погинулог хероја. Главно је да се при том не ограниче само на претресање његових породичних ствари, ако је већ сасвим немогуће без тога.
А ево, грађанка Краснојарска Ана П. пронашла је у лифту своје зграде пакет са брилијантима, тамо канда заборављен или бачен - то сад истрага разјашњава. Жена је без икаквог премишљања нађене ствари однела „где треба“, и у полицији се приликом бројања испоставило да је незнани сметењак „посејао“ чак 476 брилијаната који по прорачуну вреде 300.000 рубаља. Није баш да су краснојарске даме толико сите свега да им нису потребни ничији брилијанти, већ се изгледа испољило родитељско васпитање. И чак не само оно, него и некакво осећање које је изнад таштине - жена је, како саопштавају гласила, одбила да прими новчани део вредности нађених ствари, који јој по закону припада.
Довољно је и краће и нимало тешко путешествије по Интернету да би се схватило: време јунака никамо није отишло, они се некаквим чудом појављују - грудима заклањају војнике од смрти, враћају некоме преко потребан новац, спасавају из ватре и воде. Али то најчешће никога не занима. И поред тога они се јуначе не зарад славе, већ просто зато што по свише датом праву избора доносе једину исправну одлуку - да не преседе у рову, не присвоје драгоцености, већ да поступе како треба.
Познати рок-мисионар, настојатељ храма Силаска Светог Духа на апостоле са Лазаревског гробља града Москве и храма преподобног Сергија Радоњешког из Бибирјева, игуман Сергиј (Рибко) дао је у разговору са коментатором KM.RU своје објашњење зашто никакви негативни утицаји овог света не смањују број достојних људи који живе по моралним заповестима:
- Када је 1917. године дошло до револуције, изведен је у оквиру војног комунизма покушај да се очисте Руси и руски мужик, извршено је сурово раскулачивање и раскозачивање. Али, људи су и поред свега тога остали верни неким хришћанским традицијама - и у породичном животу, и у светоназору. Десетовековну цивилизацијску саставницу - „љуби ближњега свога као самога себе“ - нису могли никаквим декретима да униште. И народ ју је током свих година совјетске власти преносио са колена на колено. А потом је дошло до враћања православним извориштима.
И сам сам сведок враћања људи вери. Оцрковио сам се пре 35 година. Људи су 90-их година почели да се масовно враћају у храмове, а тај процес се и сада наставља. Ја сам настојатељ храма у московској општини Бибирјево и посматрам како из године у годину све више људи долази на службу. За сваки празник, сваки пост више не знам колико људи да очекујем, колико нафора да припремим, колико свећа - никад их нема довољно. И храм једва прима све оне који дођу на службу. Тако да у народу очито постоји стремљење ка Православљу, схваћеном као истински извор духовно-моралних вредности. Није успело непријатељу људског рода да искорени ту тежњу из људских душа, вера и даље живи у нашем народу, а утицај православних вредности на његов живот само расте.
Не мора човек обавезно да стално посећује храм како би остао православац, важно је да вредности Православља за њега заиста вреде - а ту спадају и љубав према ближњем, и несебичност. Она девојка која је пронашла брилијанте - није их она тек онако нашла и предала. Она их је проценила, однела у полицију и, сазнавши да половина нађених ствари по закону припада њој, изјавила како тај новац даје за доброчинство. А командант батаљона који је сопственим телом заштитио војнике од експлозије гранате - прави је руски официр, мужик. Уопште, сада имамо велики постотак верујућих људи у војсци. А можемо се сетити и црквењака једног од храмова Руске Православне Цркве у коме је пре годину-две избио пожар. Чим је сазнао за невољу, одмах је дошао како би помогао у спасавању људи - помогао је да се људи спасу, а сам је погинуо.
На таквим људима је стајала, стоји и стајаће Руска земља. И дубоко сам уверен у то да ће убудуће таквих људи бити све више. Поредим савремену омладину са својим поколењем, када смо и ми били исто тако млади. Наизглед, они су сада „деца Интернета“, али је при том садашња омладина чак живља, осећајнија и у целини моралнија, у односу на нас ондашње. Она је узвишенија, романтичнија.
- Често у разговорима наилазимо на скепсу: савремену омладину је већ немогуће научити нечему добром на живим позитивним примерима...
- А другачије не може. Сувопарне теорије никога ничему не уче. Свако може лепо да говори, али су потребни живи примери савременика који надахњују, приморавају човека да се замисли: зашто је тај човек тако поступио? А како бих ја поступио? Само на живим примерима мора се заснивати васпитавање најбољих особина. Могу навести као пример интервју мог познаника са Константином Кинчевим још из краја 90-их година.
Обраћајући се младим читаоцима, изванредно је рекао: „Када будете бирали неки животни пример који ће вам бити узор, не треба се угледати на некакве бетмене и остале. То су ликови из бајке који за Запад можда нешто и значе. Отворите 'Житија Светаца' - тамо ћете видети такве приче, такве подвиге, којима сви популарни супермени нису ни принети. Колико само има познатих примера руске одважности, руског јунаштва, самоодрицања, љубави према ближњима, према свом народу, према својој Отаџбини“. А све то је истина!
