Избори који су маја ове године одржани у Србији показали су сву непредвидивост садашњих политичких прилика у Европи. Као што је познато, на њима је победио Томислав Николић, познат по националистичким погледима, добивши свега неколико постотака гласова више од свог главног конкурента Бориса Тадића. Истина, треба истаћи да је у другом кругу на биралишта изашла свега половина бирача, и не зна се ко би постао председник да је излазност била већа. Ипак, би што би: после неколико дугих година проевропског спољнополитичког курса, подређеног главном принципу „ради како Брисел хоће“, Срби су добили стварну прилику да обнове свој некадашњи национални понос, окренувши се традиционалној, али у последње време неискоришћеној тешњој сарадњи са Русијом. То потврђује изјава новоизабраног српског председника о томе да ће се односи између Београда и Москве променити набоље: „Уверен сам да ће сарадња са Русијом помоћи Србији“.
Већ у најскорије време може се оценити искреност и поузданост новог руководства Србије, пошто тешко да ће у Европској унији мирно гледати на зближавање двеју држава. Премда су за последњих двадесетак година од бивше Југославије, чије средиште је представљала српска република, остале само успомене, западни политичари још увек сматрају Београд потенцијалним непријатељем на Балканском полуострву. Док су се све земље региона сасвим прилагодиле европско-америчкој политичкој доктрини, испуњавајући „жеље“ својих старијих партнера, Србија, својевремено изнурена бомбардовањима и деобом територија које јој припадају, није докраја сломљена. То су и показали недавни избори који су за Европу представљали својеврсно изненађење. Сада ЕУ мора или да Николићу понуди нешто што он не би могао да одбије, или да започне политичку игру усмерену на дискредитацију новог руководства републике. При том Брисел мора да се одлучи у најскорије време, пошто ће изгледи да ЕУ изгуби свог сателита на Балкану свакодневно расти. Колико вреди само Николићев пут у Москву на конгрес „Јединствене Русије“ и одлука Москве да одобри Србији другу траншу кредита (прва у висини од 200 млн. долара одобрена је 2010. године), који ће по независним проценама достићи 800 милиона долара и бити усмерен на инфраструктурне пројекте. А и последња Николићева изјава мора подстаћи Брисел на одлучније деловање: „Србија иде путем ка ЕУ. То је дугачак пут с неодређеним исходом“.
Свакако, српски председник можа да одабере тактику коју већ годинама користи руководство Белорусије, кокетирајући час са Западом, час са Русијом. Међутим, садашње прилике, када Европска унија која је у одређеној кризи све више захтева од својих садашњих и потенцијалних парнера, тешко да ће дозволити Николићу да лако лавира између двеју страна, приморавајући га на проверенију и промишљенију спољну политику. И у вези с тим Русија има кудикамо већу шансу од Европе да постигне тешњу сарадњу, наравно, ако у Москви опет не пропусте тако повољну прилику. Тим пре што је увлачење Србије у сферу руског утицаја сада као никада пре током последњих година неопходно за јачање међународног ауторитета Кремља, поготово у условима практичног губитка северноафричког правца, где је на путу „демократизације на амерички начин“ преостала само сиријска тврђава. Зато данас престиж Русије између осталог зависи и од тога хоће ли успети да задржи једног од својих савезника, којих нажалост нема тако много.
Као што је познато, традиционалне везе између двеју држава вуку корене из раздобља борбе српског народа с отоманским освајачима, када је фактички само Руска империја била на страни Срба, помажући им свим расположивим средствима. Ма како чудно изгледало, али духовна веза између двају народа, настала пре неколико векова, и дан-данас опстаје, премда и у слабијем виду. Чак и у време натовских бомбардовања из 1999. године, када Русија, запала у озбиљну социјално-економску и политичку кризу, није имала озбиљну могућност да спречи америчку самовољу, Москва се трудила да чини све што је могуће како би спречила крваве баханалије на Балкану. Колико вреди само познато пребацивање руске десантне јединице на међународни аеродром Приштине „Слатина“ јуна 1999. године, које је побркало рачуне НАТО-а и фактички решило питање одустајања од извођења копнене операције на Косову. Тешко да се сада у Србији не сећају тога, као и тога да је Русија увек иступала против поделе републике и проглашења независности Косова и Метохије, за шта се у Бриселу и Вашингтону толико залажу. С обзиром да ће Николић овако или онако морати да решава косовски проблем, једини његов савезник по том питању остаје управо Русија, а ако одбије њену помоћ биће то исто што и политичко самоубиство.
Уосталом, читав низ аналитичара није толико наклоњен новом српском предсднику, подсећајући на то да је у последње време прилично ублажио свој став и током предизборне кампање су састао са неколицином чиновника Европске уније, трудећи се да их увери у своју лојалност плановима уласка Србије у ЕУ. Подсећају га и на то да је у прошлости био један од сабораца Милошевића, кога у Европи све досад сматрају диктатором. То и не чуди, пошто се свако ко се иоле брине за националне интересе своје земље и не потчињава доктрини америчко-европске политике, на Западу уобичајено сматра „гушиоцем демократије“ и „крвавим тиранином“.
Међутим, планове о уласку у Европску унију не треба сматрати одбијањем сарадње са Русијом, пошто они пре представљају изнуђени корак: просто је немогуће замислити будућност Србије, са свих страна окружене земљама интегрисаним у европску политику, без лојалности Брисела. Чак и без обзира на економску и политичку помоћ Русије. Зато је Николић и принуђен да изјављује: „изграђиваћемо земљу по оним правилима која постоје у Европској унији“, додајући при том да „Србија неће скренути са пута ЕУ и одбране Косова“. Последња фраза, узгред, много тога говори, пошто европски пут развоја земље, који Брисел предлаже, противречи националној концепцији повратка Косовске области у окриље српске државе.
Свакако, у Београду не могу а да не схватају како усклађивање сопствене унутрашње и спољне политике с интересима европских чиновника прети да претвори земљу у послушног извршиоца туђе воље. Изразит пример тога пружају најближи српски суседи Албанија, Хрватска, Грчка итд., које сада потпуно зависе од онога што се одлучи у Бриселу. Штавише, однос ЕУ и САД према проблему Косова и Метохије који, без обзира на све садашње социјално-економске потешкоће Србије, и даље остаје на једном од првих места у политичким очекивањима обичних Срба, не сме се испуштати из вида. Ни за кога није тајна: тешко да ће Брисел, као и Вашингтон, дати Космет Српској републици. Губитак територије, толико занимљиве са становишта географског положаја (изванредна претоварна тачка за НАТО-јединице и наркотрафикинг из Авганистана у земље Европе) и рудног богатства (олова, цинка, никла, кобалта, боксита и магнезита, ретких земаља итд.) тешко да ће задовољити западну политичку и економску елиту. Зато не вреди очекивати лако решавање тог питања у наредним годинама, у првом реду због става ЕУ и САД.
Сам проблем области Косово и Метохија, коју у Србији сматрају колевком своје нације и њеним духовним стожером, траје не једно поколење и тешко да ће се решити силом. Сем тога, против тога је и сам Николић: „Устав не дозвољава да се говори о независности Косова и Метохије без претходно исказаног мишљења грађана земље на референдуму. Што се тиче садашњих преговора између Србије и институција власти у Приштини, ја сам, још док сам био у опозицији, захтевао да се они воде на највишем нивоу. Да се председник и председник владе не крију иза чиновника министарства“. Ако томе додамо чињеницу да нови српски председник, за разлику од својих суседа, не жуди да уђе у НАТО: „Србија по одлуци Народне скупштине има обавезу војне неутралности, и Србија неће бити у НАТО-у“, - онда једини могућ начин мирног решавања питања представља преговарачки процес на основу преношења већине овлашћења трећој страни. У случају да се став српског руководства у најскорије време не промени, тешко се може замислити као посредник било ко осим Русије: ни ОУН, ни тим пре НАТО, сада нису популарни међу Србима, а Европска унија је ионако оптерећена сопственим проблемима да би се уплитала у још један балкански случај. Тим пре што се све што је икад било везано за Балкан, за Европу завршавало неуспехом.
Изгледа да сада Европљани, за разлику од Американаца, имају више проблема него користи од Косова и Метохије. Економско стање покрајине је прилично тешко: индустрија се готово не развија (главнину чине трговина и услуге), просечна зарада, чак и кад се узму у обзир високе зараде чиновника, не премашује 200 евра, преко 50% становништва је незапослено и живи од трговине дрогом, оружјем и људима. Новчана средства која се уливају у Космет (током последњих 7 година само цивилна мисија ОУН на Косову је потрошила око три милијарде евра) не доносе очекиване резултате, доводећи само до дубоких социјално-етничких противречности у региону. Преко 75% становништва Косова чине млади до 35 година, који ће се у случају престанка међународне финансијске подршке суочити с избором - да остану и таворе у отаџбини, што је мало вероватно, или да масовно крену у имућну Европу, тим пре што је албанска дијаспора у ЕУ прилично многобројна и спремна да постане још многобројнија. Није тешко замислити шта у том случају чека старицу Европу, која се већ данас гуши због пропале политике мултикултурализма. Али, и поред таквих, наизглед жалосних перспектива, изгледа да у Бриселу нису спремни да се лате решавања српско-албанског сукоба. А то је за Русију изванредна шанса, и било би врло неопрезно да је пропусти.
Свакако, ново руководство Србије није још докраја сачинило концепцију спољнополитичке доктрине, и у догледној будућности ће се понашати као „удавача“, меркајући понуде са свих страна (не сумњамо у то да ће такве понуде Београду ускоро запљуштати). Али, уз исправан политичко-идеолошки рад, Русија има велику шансу да се врати на Балкан као традиционални савезник. И ствар ту није само у економској, политичкој или војној сарадњи двеју земаља, већ и у томе да су Срби и Руси умногоме слични, за разлику од већине народа који насељавају стари континент. И једни и други су, ма колико да им је тешко, увек тежили да сачувају духовни део свог живота, преносећи га са колена на колено у готово неизмењеном виду. Чисто словенска духовност, заснована на пожртвовању и дубоком философском начелу, сада је, нажалост, замењена практичношћу англосаксонског света у готово свим земљама Средње и Источне Европе. Таква промена националне самосвести оставља трагове: уместо традиционалних представа образује се својеврсни вакуум, пошто нове европске идеје нису у стању да се сасвим прилагоде очуваним матрицама националног поимања околне стварности, које западни свет још увек није у стању да замени питањима финансијског благостања. Зато се у довољној мери поуздано може рећи да од садашње сарадње Русије и Србије зависи не само будућност међусобних веза, него и судбина читавог словенског света на Балканском полуострву, коме ће бити крајње тешко да појединачно сачува сопствени идентитет.
http://regnum.ru/news/polit/1538435.html
