Било је петорица студената. Један је имао разбијену главу од пендрека и тражио је помоћ и хитну службу. Разјарен шиптар је викао на да му не треба лекар, и да му неће ништа бити од „мало” батина.
Овогодишњи Видовдан, велики православни празник, у спомен изгинулим српским ратницима и витезовима, цару Лазару, на Газиместану 1389, остаће упамћен по необјашњихој бестијалности Тачијеве, назови специјалне полиције РОСУ и батинању Срба походника. Остаће добро запамћен и по чињеници да је преко две хиљаде пристиглих походника из целе Србије, на свето место дошло самоиницијативно, без конкретне и дужне помоћи државе Србије. Удружење жена Косова и Метохије са седиштем у Београду организовало је наш поход, и добило неколико аутобуса.. Ако је изостала помоћ матичне земље, онда њени политичари који се већ 12 година преждеравају народног хлеба и погаче, отимајући фабрике и остављјући Србе „демократски” и без мрвица, не треба више да предводе Србију. Поштеније би било да се преселе у Албанију, САД... и да наставе да служе онима, чије прљаве интересе заступају. „Али пошто такви не знају шта је национални интерес, а камо ли поштење, онда ће бити веома тешко обијаснити им да дугорочно губе сваку битку са „глупим народом” који „не схвата своју срећу”.
У порти задужбине, српског краља Милутина, Грачанице, и на Газименстан стигло је упадљиво мање Срба него претходних година. Највише је младих са разнобојним мајицама ћириличних натписа:„ Браћо, са вама су Срби Републике Српске,” или „Косово је срце Србије”, или „Србија - Газиместан”. Било је мање аутобуса, мање походника, али зато је било много више припадника КПС ( Косовске полицијске службе) и РОСУ ( Специјалних јединица) односно, Тачијевих бивших припадника ОВК (Косовска ослободилачка војска). Такво шиптарско „обезбеђење” батинало је на Видовдан, испод самог Газиместана, српске младиће, девојке...
Парастос испред средњовековног манастира, по традицији, служио је патријарх српски са владикама и свештенством. Након причешћа окупљеном народу у Грачаници, жељном истине и слободе, обратио је патријарх Иринеј, са поруком да никада не забораве да је Космет српски. „Косово и Метохија ће заувек остати и бити српски, без обзира на тренутне околности. Свака сила је за време, и пролазна! Побеђивали смо са Христом и онда када је било теже и црње него што је данас!” Патријархове речи као да су удахнуле нову наду. Ушли су Срби у Грачаницу, поклонили се икони Лазаревој. Помолили се и питали, којим тутем, и како даље!? Гореле су воштанице.
Тропски дан. Вијоре се српске заставе на путу од Грачанице према Газиместану.
Кренули смо иза ствештенства и наших малобројних пријатеља, односно само једног, али вредног и најдрагоценијег, његове екселенције амбасадора Руске Федерације Александра Конузина. Србима као да је присуство сјајног дипломате и искреног пријатеља било сасвим довољно. Знали су да нису сами! Као да је са њима цела Русија.
Колона аутобуса је, потом, пресечена.
Када говоримо о превозу, сама организација била је више него несхватљива. Из Београда смо кренули аутобусом са српским регистарским таблицама, и не знамо коме је пало на памет да у Косовској Митровици „морамо” да преседнемо због „безбедноасти” у аутобусе са регистарским ознакама непостојеће, монструм државе. Тим гестом српски народ на Газиместану доведен је пред свршен чин. Био је принуђен да се превози аутобусима са ознакама дивље државе. Онај ко је тако „одлучио” у Србији, добро је знао да то чини да би послушнички, на велика врата признао, и то на српски празник, још једну ставку те бедне независности. И још много горе од тога! Наиме, испоставило се да су шиптарски терористи, сада преобучени у униформе РОСУ, улазили несметано у аутобусе, и пендрецима тукли наше младиће, који су на себи имали мајице са српским натписима. Наравно, то им је било много лакше, јер више нису улазили у „стране ” аутобусе са БГ таблицама, него у „своје”!Још је један разлог што су до Газиместана Србе превозила возила са шиптарским таблицама; тако Срби са КиМ неће сазнати да ли су им за Видовдан долазила браћа из централне Србије. Јер више нема аутобуса регистрације БГ, КГ, КР, НС,... Подмукла одлука, која је ишла шиптарима на руку.
Од Приштине према Грачаници, и од Милутинове задужбине ка Газиместану било је превише шиптарских „чувара реда”. Више него икада, а Срба мање него икада до сада. Убрзо су показали колико им окупљени Срби сметају. Као да су добили наређење, а сигурно је да јесу, од оних чије су руке крваве до лаката, да сами исценирају догађај и почну да туку православце на месту њихове највеће битке. Порука је била јасна: „Србе, потпуно препуштене себи, без милости туците, толико се уплаше и да им више не падне на памет да долазе на своје Косово!! Ми и онакао знамо да КиМ никада и није био наш, шиптарски, али може нам се, док нам је САД, ЕУ, Немачке.. ”.
Тако је и било!
На само два километра од Газиместана у подножју благе падине, изашли смо из аутобуса, јер више се није могло превозом. Требало да наставимо пешке. Нисмо прешли ни 20 метара када смо са чуђењем видели да су са десне стране до зуба наоружани припадници РОСУ пристизали у већим групама, а са леве Косовска полицијска служба. РОСУ је репетирао машинке, уперивши их претећи у нас. Атмосфера неизвесна, напета и непријатна. Одједним смо чули неке повике, а потом је кроз десетак секунди уследио прави станпедо, налет пендрека и шиптара, који нас је покосио. Оборио нас је са пута у канал. РОСУ је на силу скидао са младића мајице са ћириличним натписима или са ознаком крста, и отимао им и бацао српске заставе. Један млади Србин није дозволио да му скину мајицу и отму заставу. И као да су чекали најмањи наговештај отпора, и достојанства. Тукли су тог студента, и остале младе Србе испред нас. Шиптарска полиција је, потом, кренула на све нас. Потписник ових редова са 30 својих сународника, нашао се у јарку. Прелазили су преко нас. Био је повређених. Највише младића, и девојака, али средовечих. Пала сам по други пут у јарак, након другог таласа шиптарског насртаја. Младићи који су претрпели ударце, покушали су да нам помогну, пружајући нам руке, да нас попењу на асфалтни пут. Међутим, муњевито су се спустили шиптари и раздвојили нас Србе. Нису нам дозволили да комуницирамо. Велики је шиптарски страх и очај!! Увек је тако, када се краде, отима туђа земља !
Одвојили су шиптари од мене младића који ми је помагао и један полицајац ме је зверски зграбио за руку, као да хоће да је поломи. Одгурнула сам га свом снагом. Једна жена поред мене викала је да нам не могу наређивати у нашој земљи. Потом се према нама упутио високи монструм, са „чином” наредивши нам, као у концентрационом логору, да се раздојимо. Тражили су шиптари да се из канала попењемо сами, а већина је била повређена. У то време на Газиместан је стигао патријарх са свештеничком свитом, руски амбасдор и неколико посетилаца, као и део народа. И чекали су све нас, па да почне парастос. Нису ни слутили шта се дешава у нашим колонама. Нисмо имали сведока, изузев униформисаних злочинаца.
У каналу сам видела две велике црвене књиге које су испале, у другом шиптарском насртају, из руку једном младићу. Брзо сам их подигла. Једна књига са позлаћеним крстом на средини је била Свето писмо, а друга црвених дебелих корица, Пролог светог оца Николаја Велимировића. Држала сам књиге и погледом тражила младића, да му кажем, да ћу их чувати. Нисам га видела. Гледала сам како вандали у униформама претресају и отимају мојим младим сународницима заставе. Свлачили су насилно младиће и девојке! Викали на њих! Страшно понижење! Било је крвавих младих српских глава, руку, лица. Сада су Шиптари бесно, испровоцирани Видовданом, могли да се иживљавају, да туку Србе колико желе. Јер више нема ни КФОР-а, све је то „Ахтисари” пре неколико година удесио. Сакупљала сам своје побацане ствари, уништени фотоапарат, касетофом. Подигла сам торбу са земље. Покушала сам да се попењем на пут. Један средовечни Србин крвавог лица ми је дао руку! Замолила сам га да прво узме књиге црквене. Шиптари су и даље урлали на Србе, како би створили панику и страх. Али нико се, и поред удараца, није уплашио. Били смо згађени вандализмом, пренеражени препереденошћу и насиљем. Болна је спознаја о беспомоћности и понижењу сопственог народа.
Средовечни Србин, разбијеног, крвавог носа ми је обећао да ће књиге преузети, и да ће их, када стигне на Газиместан, предати владикама или нашем свештенству, па ће они лакше пронаћи младића. Међутим, двојица шиптара су му, после неколико секунди, пришла, отела му књиге и свом снагом бацили их у јарак.
Наставили смо. Према Газиместану су корачали млади Срби, голих прса, без мајица. И без застава! Колоне иза нас су заставе, на сву срећу, сакрили и, касније, успели да их донесу до споменика Лазареве клетве. Чули смо да су били нереди на Мердарама.
Када смо се осврнули, видели смо да шиптари упадају у жуте аутобусе и туку младиће који су нису хтели да скину ћириличне мајице. Било је петорица студената. Један је имао разбијену главу од пендрека и тражио је помоћ и хитну службу. Разјарен шиптар је викао на да му не треба лекар, и да му неће ништа бити од „мало” батина. Нису никоме од нас дали да се приближимо премлаћеним младићима. Овај призор ме је подсетио на приче људи који су преживели усташка зверства.
Стигли смо некако до споменика. Започео је централни догађај, парстос изгинулим косовским јунацима. На врху куле су се, ипак, вијориле наше заставе, било их је пуно и у самом народу. Тешила нас је помисао да смо стигли. И да смо се заједно. Да дишемо једном душом, барем ми који смо данас на Газиместану. Поред мене стоји Милорад Лазић (63) који је задобио повреду носа, осмадесетогодишњи Бранислав Пантелић је једва ходао јер је имао повреду колена. Зорици Пантелић(60) је повређена глава и рука, а Неди Лазић, (61) нога. Већина повређених младића су из Београда, Крагујевца, Краљева...
И нико не може да ми каже да су шиптари на Газиместану били испровоцирани. За њих је провокација сваки живи православац.
Када смо се после завршене светковина спуштали, приметили смо да је пристигло на десетине наоружаних РОСУ-анаца. Са леве стране на сваких пет метара био је до зуба наоружан специјалац, а са десне, припадник КПС. На раскрсницама према Грачаници и Приштини, обезбеђивала је „ јавни ред и мир” од голоруких Срба, група од по десетак униформисаних ОВК- ваца.
Поред асфалтног пута брдо од побацаних мајица са ћириличним натписима, и књиге, папири. На путу, према Београду, неколико часова касније, сазнали смо да су вандали запалили све што су одузели од Срба, брдо мајица, књига, српских новина. Све је убрзо постала је мала хумка од пепела. Вероватно су запалили и српске заставе, које су бацили испод мајица. Али нема ко да их тужи Међународном суду за људска права. Нарушили су елементарна људска права, право на заставу, на нашој земљи. Газили су и палили наше национално знамење. Питамо се, да ли ће јавност сазнати истину о овом тужном дану на Газиместану, или батинање Срба више никоме неће бити занимљиво!?
Биљана Живковић
ФОТОГРАФИЈЕ ДУШАН ТОДОРОВИЋ
