Одмах после завршетка Другог светског рата пред руководећим групацијама САД и Енглеске у свој својој величини се појавила претња ширења социјализма у многим деловима света. Схватајући тај процес као претњу сопственој будућности они су приступили мобилизацији свих јавних и тајних ресурса који су им били доступни, обезбеђујући помоћу њих доктрину „Roll back“ – стратешки програм „одбацивања комунизма“.
Међутим, свест америчког народа није била спремна за глобалне спољнополитичке пројекте администрације. Просечан Американац је постојао у свом континенталном свету, ограђеном са два океана, и није показивао специјални интерес за оно што се дешава у удаљеним деловима планете. Такво осећање света, које је у Америци познато као „изолационизам“ битно је отежавало рад владајућих кругова у Сједињеним Државама на међународној арени . Американци нису били спремни да се сложе са гигантским трошковима далеко од граница њихове родне куће. Хладни рат је тек почињао, његовом замајцу су биле потребне још читаве деценије убрзања.
Један од главних потрошача новца за операције у иностранству – Централна обавештајна управа САД је у очима америчких грађана представљала само просечно надлештво за шпијунирање, док се у ствари „надлештво“ већ било претворило у изузетно снажан орган спољне политике. И тако се ЦИА, пошто је добила задатак да се бави тајним операцијама огромних сразмера на глобалном плану, обратила за дозволу политичком руководству да тражи допунске изворе прихода. И нашла их је у трговини дрогом.
Међутим, криминална суштина тог бизниса је диктирала и своје услове игре. Део прихода је стварно ишао на пројекте, део на богаћење сарадника и руководилаца надлештва који су имали везе са тим послом, а део је стизао ради контроле финансијским групацијама, које су биле у политичком руководству Америке. Тако је дрога кренула навише, по државној вертикали САД.
Један од првих примера учешћа ЦИА у нарко-бизнису се односи на 1947. годину и тиче се сарадње Агенције са корзиканском мафијом. Вашингтон је у то време био врло узнемирен због комунистичког покрета у Француској и у борби са комунистичким синдикатима он је највише наде поклонио немилосрдним корзиканцима. Међутим, такав посао није могао да се финансира званично, те се у Марсељу уз помоћ ЦИА појављује велика лабораторија за производњу хероина. У њој су радили корзиканци, а ЦИА је, тако што је користила средства која је добијала за операције против комуниста, организовала испоруку сировина и формирање мреже дилера. Зна се и да је у послератној Француској био одомаћен терор против активиста комунистичког покрета, који је погодовао Сједињеним Државама, јер комунисти нису могли да се нађу на власти.
Прво искуство у производњи хероина је добро дошло да се искористи у другим деловима света. Почетком 50-их година ЦИА је формирала мрежу лабораторија за производњу хероина у Југоисточној Азији и од добијених средстава подржавала Чан-Кај Шека, који се борио против комунистичке Кине.
Затим је прешла на подржавање лаоске војске и започела рад Агенције у „Златном троуглу“ (Лаос – северни Тајланд – Бурма), одакле је испоручивано 70% светског опијума. Велики део сировина је слат у Марсељ и на Сицилију, где су корзиканска и италијанска мафија у својим лабораторијама опијумску сировину претварале у хероин. На Сицилији је деловао синдикат који је основао амерички мафијаш Луки Лучано. Да констатујемо да је, кажу архиве ЦИА, које су отворене, Лучано био резидент америчке обавештајне службе у канцеларији за стратешка истраживања (ОСС). Он је 1946.године без икаквог видљивог разлога ослобођен издржавања затворске казне на коју је био осуђен због бављења нарко-бизнисом у САД, и пребачен у Италију. Ту је, сарађујући са Американцима, формирао широку мрежу лабораторија, а новац који је зарађиван на тај начин ЦИА је користила у операцијама против италијанске комунистичке партије.
„Златни троугао“ је постао извор новца за ЦИА и у току Вијетнамског рата. Осим што је извозила дрогу у Америку, ЦИА ју је ширила и по војним базама САД у иностранству. Амерички ветерани Вијетнамског рата су људи који су прошли искушења не само у ратовању, већ и са дрогом.
Уз сву конспиративност тог посла није се могло без редовних провала. 80-их година је дошло до огромног скандала са Nugan Hand Bank of Sydney. Ту „џепну банку“ која је била регистрована на Кајманским острвима су у потпуности контролисали виши службеници ЦИА (један од консултаната је био и бивши директор Вилијам Колби). Помоћу Nugan Hand Bank of Sydney ЦИА је прала новац који је добијала од трговине дрогом и оружјем у Индокини.
Како су пролазиле године – географија нарко-мрежа ЦИА се све више ширила. 80-их година ЦИА финансира никарагванске „контрас“ по већ одрађеној шеми „оружје - за дрогу“. Опет је дошло до скандала, али овога пута дошло је и до званичне истраге. У закључку комисије која је формирана од Сенатског подкомитета за тероризам, дрогу и међународне операције постоји реченица која је кључна за разумевање у ком се правцу креће политика САД: „Мисао да постоји могућност финансирања војних операција „контрас“ од средстава која су добијена продајом дроге није изазивала одвратност код лица која су била одговорна за формирање америчке политике у региону“ („U.S. policy makers were not immune to the idea that drug money was a perfect solution to the Contras"funding problems“). Илегална трговина дрогом коју је користила ЦИА постала је органски део спољне политике САД.
У периоду супротстављености СССР-а и САД у Авганистану је трговина америчке обавештајне агенције дрогом стекла гигантске размере. ЦИА богато финансира авганистанске муџахедине средствима која су добијена од трговине дрогом. Транспорти који су у земљу довозили оружје, из ње су истим путем возили хероин. Према мишљењу независних експерата, у то време је Авганистан производио до 50% хероина, који је трошен у САД.
1992.године у Њујорку је објављена књига The Mafia, CIA and George Bush (Pete Brewton New York: S.P.I. Books, 1992). У њој је на основу великог броја документарних података приказано да је директор ЦИА, који је доцније постао председник САД Џорџ Буш старији, активно сарађивао са америчком нарко-мафијом, истовремено се бавећи службеним задацима, криминалним нарко-бизнисом и политиком.
Нешто касније амерички политичари су се присетили да помоћу дроге могу не само да се решавају конкретне спољнополитичке задатке, већ и да постижу дугорочне геополитичке циљеве.
Када је после освајања Ирака 2003.године опуномоћени представник Председника САД у Багдаду Пол Бренер постао пуноправни домаћин те земље (он је у својим рукама имао више власти него свргнути диктатор Садам Хусеин), он није мрднуо ни прстом да би зауставио талас дроге који је у Ирак стизао са свих страна. Док је у Ираку на власти био Садам наркоманија у тој земљи уопште није постојала.
„Била сам запањена, - писала је дописница „Индепендента“ - најзад се појавио универзални лек против било ког незадовољства политиком САД. Навићи на иглу, свезати руке. А затим – пошто се освоје њихови радио, телевизија и новине, накљукати их пропагандом. И онда су они зрели… Багдад, град који никад није ни чуо за хероин, дрогу са смртоносним нивоом привикавања, до марта 2003. је постао преплављен наркотицима, па и хероином…“
Пре се вешало због трговине дрогом. А сада, после америчке окупације, у Ираку се и хероин, и кокаин, и све што ти срце жели купује. Становништво, опијено дрогом губи вољу за отпором. Америчке победнике баш брига што је наркотизовани народ осуђен на нестанак. Они су на месту некада независне земље добили „подконтролну територију“ са свим њеним богатствима, и само им је то важно.
***
Пре 11 година у Авганистану је завршена „антитерористичка операција“, која је започета после терористичког акта 11.09.2001.године. Њени резултати су , по тврђењу званичне америчке пропаганде, врло упечатљиви. По ко зна који пут „Добро је победило зло“. Иза објектива телевизијских камера остао је „други план“: држава, дефинитивно утиснута у камено доба, са рушевинама села које се још увек диме, са хиљадама лешева мирних становника, стотинама стрељаних ратних заробљеника и затвореника, десетинама концентрационих логора, са избеглицама.
Борба са нарко-бизнисом је један од најрекламиранијих циљева авганистанске кампање САД. Њен стварни резултат је потпуно супротан. Авганистан је захваљујући Американцима постао светски центар за производњу и ширење наркотика. Од завршетка Другог светског рата постојање САД као државе и нарко-бизнис су нераздвојни. Дрога се одавно претворила у мобилизациони извор америчке спољне политике који се системски користи. Она је и интегрални део светске „црне“ економије са колосалним годишњим обртом, који прихрањује „белу“ економију Запада на издисају…
Један долар, уложен у обрт дроге, при оптималним условима може да донесе 12.000 долара добити. Цена авганистанског хероина у северном Пакистану је 650$ за 1 кг, у Киргизији – 1200$ за 1 кг, у Москви - 70$ за 1 грам. Један килограм хероина је довољан да се произведе 200.000 доза. Да би се постао зависник потребне су 3 – 4 дозе.
„Бели“ капитал не може да функционише без „црног“. Они представљају два дела светског капиталистичког система, чија су „душа“ САД. Вашингтон је одавно схватио да производња дроге може да се среди у било којој тачки земљине кугле, само ако постоји један услов: произвођач никада не може да поседује добит од продаје „робе“. Без тога не постоји ни„црна“ економија .
Мафији која се бави нарко-трафикингом припада 90% „додате вредности“ хероина. Они који га прерађују добијају 2%, сељаци 6%, трговци опијумом – 2%. За „црну“ економију је важно да се од произвођача (углавном у Азији) наркотици набављају по минималној цени. Како да се обори њихова цена тамо где постоји примарна производња - зна се: у земљи – „објекту“ треба да се организује оружани конфликт. Када постоје ратна дејства највише се тражи оружје. У тренуцима заоштравања ситуације његова цена расте, а то доводи до смањења цене дроге. Што су сукоби крвавији – већи су приходи од продаје и једног, и другог. Другим речима: крајпуташ светске „црне“ економије је нестабилност, а њен бог је – конфликт којим се може управљати. Они регулишу потражњу и понуду. При том је субјект који стоји иза конфликтне ситуације заинтересован да „ради“ не са државним структурама, већ са племенима, народностима, клановима, религиозним групама, партијама. Њих је много лакше пелцовати сепаратистичким идејама, они лакше пристају на манипулацију, а и јефтинији су.
Средином 80-их година Авганистан је произвео само 50 тона опијума. Годину дана после одласка совјетског војног контингента , 1990.године, цифра је достигла 600 тона. Пошто су заузели 96% територије земље, поставили под пуну контролу производњу хероина, талибани су, природно, одустали од туторства ЦИА и Стејт департмента САД.
То је значило да Американцима неће дати ни цента од 130 милијарди долара. Управо би толико авганистанска нарко-мафија имала од продаје „беле смрти“ на црним тржиштима Европе, под условом да је имала поуздан нарко-трафикинг кроз Централну и Средњу Азију. Један од главних циљева рата САД у Авганистану је био да се од талибана одузме контрола производње и растурања хероина. Тај циљ је постигнут. Данас највећи део хероина купују Американци и каналима ЦИА и Пентагона шаљу у иностранство. Пошто су сместили војне базе у Киргизији, Узбекистану, Таџикистану, расејали екстремистичке оружане јединице по територији Авганистана и на чело привремене владе поставили Хамида Карзаја, САД су, прво – пробиле нове коридоре за испоруку дроге, друго – уништиле су конкуренцију у бизнису, и треће – обезбедиле даље повећање производних капацитета за прераду опијума у хероин.
Сада је светско тржиште обезбеђено авганистанским хероином са 75%, тржиште Европске уније са 80%, а тржиште САД – са 35%. Преко Централне Азије се шаље 65% авганистанске дроге. Када коалиција оде из Авганистана та шема неће нестати – она ће само да буде прилагођена новим условима. Криминална алијанса талибана и ЦИА је остварена, она је чврста и јачаће и даље.
Посебно треба да се констатује улога косовских Албанаца у међународном нарко-трафикингу. Формирајући у Србији „независну“ енклаву, односно – одузимајући од Србије територију прастаре Косовске покрајине, Американци су рачунали да истовремено добију базу за ширење дроге, углавном за Европу. Данас у Западној Европи живи преко милион косовских Албанаца, чији главни посао представља бављење криминалом, пре свега рад у нарко-трафикингу. Може да се каже да је амерички државни нарко-бизнис унео у тело Европе рак, који метастазира невероватном брзином.
Према подацима Федералне службе Руске Федерације за контролу обрта дроге (ФСКН) у целом свету годишње од авганистанског опијума умире приближно 100.000 људи – више, него од атомске бомбе која је бачена на Хирошиму. Саму Русију авганистански хероин годишње кошта 30.000 људских живота. У последњих 10 година, саопштава ФСКН, производња опијата се удвостручила, а на светском нарко-тржишту данас доминира хероин - он учествује сваке године у приближно 7 милијарди (90%) свих доза дроге.
Наркотизација руског становништва иде постепено. Заједно са алкохолизмом то прети деградацијом (дегенерацијом) и нестанком нације. Русија прави максималне напоре како би се међународна заједница мобилисала за борбу са дрогом. „Сигурни смо да је неопходно да се авганистанска нарко-претња у Савету безбедности ОУН квалификује као претња међународном миру и безбедности“ – изјавио је шеф МИП-а Русије Сергеј Лавров, говорећи на отварању међународног форума о авганистанској нарко-претњи у Москви 2010.године.
С.Лавров се изјаснио да се у мандат Међународних снага за помоћ безбедности у Авганистану укључе и обавезе ефикасније борбе са нарко-индустријом, укључујући ту иуништавање површина, засејаних маком и хероинских лабораторија. Према речима С.Лаврова, „најмање што треба учинити исто тако одлучно у борби са производњом наркотика у Авганистану, је оно што се ради у борби са производњом кокаина у Латинској Америци“. Руски министар иностраних послова је подвукао да би „заједничко деловање у режиму реалног времена међу натовцима у самом Авганистану, и земљама ОДКБ по спољном ободу граница Авганистана, имало значајан ефекат“. Према речима министра, Русија већ неколико година то питање поставља НАТО-у, али „за сада не добија јасан одговор“.
2010.године руководилац ФСНК В.Иванов је изјавио: „Подаци које је Русија предала авганистанској и америчкој страни пре годину дана о 175 лабораторија у Авганистану нису искоришћени – те лабораторије настављају да испоручују хероин нашим земљама, и још ни једна од њих није уништена“. Банкарски рачуни заинтересованих лица се и даље пуне захваљујући нелегалном обрту дроге.
Нада на формирање ефикасног међународног антинаркотичког фронта је врло ефемерна. Очекивати да ће Запад да прихвати сарадњу по том питању може да доведе само до губитка и времена, и нових живота руских становника. Русија је врло близу границе иза које су неизбежне најоштрије мере против оних који шире „белу смрт“.
