У Украјини је сада врло заоштрено језичко питање, што се, свакако, непосредно тиче и Русина. Украјински председник Виктор Јанукович потписао је нацрт закона „О основима државне језичке политике“ који језицима националних мањина јемчи стицање регионалног статуса у оним областима где макар 10% становништва сматра овај или онај језик матерњим. Регионални језик у Закарпатју може постати не само мађарски него и русински, пошто по проценама русинских организација русинско становништво историјске Поткарпатске Руске чини знатно више од 10%. То ће свакако позитивно утицати на развој русинске народне културе и самосвести. Јер, језик је оно најважније у животу народа – његова душа! Али, Русини не би требало да забораве ни књижевни руски језик, јер је он за њих историјски такође матерњи, а за читаво становништво Закарпатске области често игра улогу језика међунационалног општења.
Русинском покрету многи пребацују то што русинска гласила објављују чланке написане на књижевном руском језику. По мишљењу украјинофила, Русини морају да своје чланке и обраћања пишу само на русинском, не користећи друге језике, поготово не руски. Али Русини представљају јединствену појаву управо по томе што су одувек били полиглоте.
Заиста, посебност русинске историје потврђује чињеница да Русини од тренутка националног успона имају посебне односе са руским језиком. Многи делатници русинског националног препорода у прошлости користили су два тзв. „стила“: „низак“ – народно русинско наречје, и „висок“ – руски језик с мањим бројем русинских народних речи. Структурна сличност руског језика са карпатским наречјима, као и то што се он умногоме заснивао на црквенословенској лексици, наводило је многе Русине на помисао да руски језик представља најчишћи, књижевно обрађени облик говора, који Русини традиционално зову „руски“.
У време националног препорода русински будилац Александар Духнович предлагао је увођење руског језика као књижевног. Тај предводник русинског народа објавио је граматику руског језика „Скраћена граматика писменог руског језика“. Подржао га је други русински будилац – Адолф Добрјански, као и Александар Павлович, Јевгениј Фенцик, Иван Сиљвај и многи други. Поједине русинске организације – Прјашевски књижевни савез и Друштво св. Василија Великог, користиле су у својим издањима руски језик.
Многи русински писци користили су русински језик, приближавајући га руском књижевном језику, с различитом мером утицаја русинских говорних речи. Исход њихове делатности постаје некодификован језик који међу својим присталицама добија назив „традиционални карпатскоруски“, а међу противницима – „јазичије“ (назив писменог језика употребљаваног у Галицији, Буковини и Закарпатју крајем 19. и почетком 20. века). То наречје у разним варијантама коришћено је у првим новинама и часописима намењеним русинском становништву, као и у историјским радовима тог времена. Та издања била су „Весник Русина“, „Светлост“, „Карпати“ и нека друга.
Почетком 20. века Русини-русофили почињу да пропагирају широко увођење руске граматике, а 1901. излази граматика карпатскоруске варијанте руског књижевног језика „Методолошка граматика мађарско-руског књижевног језика за народне школе“. Затим 1924. излази позната „Граматика руског језика за средњошколске установе“. Треба имати у виду да је на територији Поткарпатске Руске настала посебна подврста руског језика – „поткарпатска редакција“.
Руски као књижевни језик планирали су да уведу и Русини на Балкану, који су се доселили у Војводину са Карпатских планина пре више од 250 година. У међуратно доба део русинске интелигенције који се држао русофилских погледа хтео је да види „велики и моћан“ као званичан језик војвођанских Русина, или руски језик са знатним примесама русинских речи. За промовисање својих лингвистичких идеја русофили су издавали новине „Руска зора“.
У време постојања Поткарпатске Руске у саставу Чехословачке, руски језик је препоручен за предавање у школама, што је изазвало оштре протесте од стране украјинофила и украјинских емиграната. Тада је, после такозваног „језичког референдума“, 75% родитеља ученика гласало за то да њихова деца уче на руском језику.
После Другог светског рата и припајања Поткарпатске Руске Совјетском Савезу, почиње насилно наметање не само украјинске самосвести него и украјинског језика. У ту сврху су из Галиције и других области Украјинске ССР упућени учитељи да обучавају русинску децу „правилном језику“.
Очување националног идентитета на основу двају језика – русинског и руског, представљало је основ русинске идеологије. Та концепција укорењена је међу Русинима још у 19. веку а живи и дан-данас.
Масовно знање руског језика није ометало утврђивање русинске самосвести и развој русинске културе. Штавише, то је постало додатни чинилац наглог националног успона русинског народа како у доба националног препорода у 19. веку, тако и током последњих двадесет година. Добровољно се прикључивши руском језику, Русини су га учинили својим националним добром. Уопште, истовремено коришћење неколиких језика представља нормалну појаву за читаву Поткарпатску Руску, где су током читавог историјског раздобља упоредо са русинским народним језиком постојали мађарски, румунски, словачки и други језици. Искуство самопотврђивања Русина кроз коришћење руског језика показало се као позитивно. Владање руским језиком помаже русинском покрету да објављује своје написе и развија своју културу. И ако Русини подрже увођење руског језика као регионалног у Закарпатској области (заједно са русинским), то ће бити сасвим оправдан корак.
