Србија је, већ, дуги низ деценија, талац политичких монструма на власти у својој, властитој, држави! А српски народ колатерална штета у борби између тих, алавих, авети којима је једина светиња лична промоција њихове партократске, лоповске, „фамилије“.
Српско народно биће, суштински, je подељено на искрено верујуће људе који се сходно својој вери и понашају – на морално девијантну популацију која тргује својим принципима и оне који, отворено, испољавају мржњу према свему што је исконски национални идентитет. Ова, последња, категорија србоида нема ничег заједничког са, древном, српском културом нити има потребу разумети стварност у којој живи.
… Кремљ – ризница блага руског царства, али и много више од тога! То је праслика у подсвести сваког, верујућег, Србина који није убио Бога у себи зарад ђавољих дуката! Овај симбол „православне васељене“ алтер-его је српске државности и благослов, њеног, свепостојећег смисла!
… У сваком друштву и друштвеном уређењу они су друштвени отпад и духовни шљам који ради на штету свог народа и, увек, у корист туђих интереса. То су неостварене креатуре у својим професијама, промашени људи на свом животном путу и дијаболичне наказе које се услед свог неоствареног, личног, идентитета окрећу аутодеструкцији.
Они се осветом према свом, припадајућем, окружењу сладострасно иживљавају за све своје животне промашаје и, тако, средину унутар које егзистирају доводе у стање потпуног хаоса својим умоболним и патолошким понашањем.
… А пошто се такве утваре, најчешће, инфилтрирају у политички живот сваке државе, они својим јавним ангажманом на најригиднији могући начин блокирају функционисање система у свим областима живота.
… Упркос том, високософистицираном, дивљаштву једна морбидна спознаја скривена је и у чињеници која читаво „аутохтоно српство“ изводи пред цивилизацијски стуб срамоте – а то је кукавичко понашање молитвеног српства, које опсенарски верује у Господа а под милим богом не чини ништа да се супротстави том злу из свог „шљивика“ које му, већ, деценијама исписује распету историју – и пуца у разум!
Људско зло у човеку побило је све метафоре – и зато смо сви, на велика врата, ушли у Дантеов „пакао“…
Могу ме мрзети, могу ме пљувати, могу ми желети сву несрећу овога света, могу ме распети у својим безбожним мислима, могу ми стати на курије око које немам, могу бесомучно лајати на сваку моју написану реч – а могу ми и пљунути под прозор и ставити соли на „реп“!
… Дакле, баш, све што сам навео – могу да ми ураде, те, бештије из зоне сумрака, које ништа друго и не раде сем што, својим, безумним злом чепркају по нашим честитим животима!
… Чињеница је да историја лажи, најзад, губи битку на бојном пољу ове, страхотне цивилизацијске, кланице – и мозаик обогочовечења, постепено, поприма своје стварне обрисе.
Последњих година у народ је процурело толико, вековима чуваних, „тајних истина“ да више ништа не може спречити пропаст обезљуђених демона који су под алибијем „Господњег благослова“ радили за сотону.
… Тако се, најзад, срозава и вековна лаж о српско-руским односима за које се, дуго, говорило како су засновани на принципу аморалне перверзије.
Најзад је и ова фама доживела своје потпуно разобличење и то у најбруталнијем, могућем, смислу!
… Остале су, још, само, крхотине разбијених флаша у којима је чуван сав тај отров којим су нас тровали – и ту се „прича“ о „Богом даном“ намесништву ђавољег окота, најзад, завршава!
Не, господо, Срби – не залуђујте се глупостима! У књижевности и новинарству метафоре, више, не постоје! Умрла је свака мисао која би се могла протумачити у пренесеном значењу. Живот нам је до те мере постао бруталан да ништа „суптилно“ више не постоји!
… И кад кажеш – сотона! То, више, није метафора! То је стварни лик из нашег најближег окружења. То је биолошка творевина најбизарније духовности која се материјализује кроз човека, и то у најгорој могућој варијанти бивства.
… И кад некога, гласно, назовеш демонским окотом – више нема потребе ништа стављати под наводне знакове. Тај демонски накот оваплоћен у људима, заиста, постоји – и најлакше се може препознати у сваком, живом, људском створу који је незајажљиво лаком, слаже чим зине и који ће зарад властите гузице и личне користи починити свако зло које се од њега тражи!
… А таквих је, данас, међу нама толико да се броје на милионе. И немојте да се лажемо како ситуација и није, баш, толико црна – једноставно, пођимо од себе!
… Они који су, рецимо, проживели јучерашњи дан а да нису слагали никога; они који ништа нису украли а били су у прилици да то учине, и они који су бар неко добро учинили а да, истовремено, нису починили и нешто лоше током минулог дана – за такве људе има још наде!
… Али они који од ових речи, сада, стварају спрдњу – њима се ђаво, одавно, увук’о под кревет! И не бих им био ни у једном сну, а камоли да те белзебубе сретнем и на јави!
… Бог ће на Земљи постојати, све, док и једна душа буде достојна милости Његове! А да ли смо, баш, ми у том изабраном друштву – о томе неће одлучивати људи! Посебно не они који се по разним порталима оглашавају својим, злурадим, коментарима на туђе мишљење – и при том се, још, представљају масонском симболиком!
… Бедне су оне душе које верују да је пирамида са „свевидећим“ оком часнији потпис од њиховог пуног имена и презимена, у часу кад браниш своје мишљење пред другима! Али, није моје да судим о таквима – свако од нас је писар своје, животне, пресуде!
… И Господ ће, на крају, пресудити ко му је био дражи у, овом, мрциништу људских душа. Онај ко је у тражењу свог пута, по некад, зјалио и на Њега самог, од силне слуђености и немоћи – и онај ко је, свакога дана, проклињао сотону из петних жила срца својега и бивао жртвом слугу његових ?!
… Или онај ко му се „усрдно“ молио, стално и лажно, товећи обманом свој религиозни его – а туђе мишљење просејавао кроз сито злурадости своје?!
… Али, откуд магарцу та обдареност духа да разликује катарзу од хуле на Господа?!!
… Јаоо оном ко је, у животу, прочитао „десет“ књига и убедио себе како је, тиме, попио сву мудрост овога света?!
Русијо, волим те!!!
… Бескрајна хвала порталу „Васељенске Телевизије“ који ми је омогућио да први пут у свом животном веку, јавно, искажем љубав према земљи која то, својом великом жртвом и бескрајном племенитошћу, заслужује од свих нас! Најзад, један слободни медиј који се не стиди да обичног човека удостоји пажње!
… Тешко оном ко уобрази да је спознао Свевишњег – а уместо именом, својим, хвали се, наказном, пирамидалном симболиком – тим жигом паклене звери „слободних зидара“, који су душу своју људску у сатански темељ узидали!
… “Господо“ моја, ваше је „господство“ сахранило све метафоре овога света и једино је, још, само, преживео људски цинизам – та, невина, немоћ која ће злу у вама читати опело кад и у последњу, палу, душу црни враг уђе!
… Мало је рећи да сте недостојни, сваког, гмизања под овим сводом небеским!
Русија није лицидерско срце које се може загристи, а да зуби не утрну…!
Русија се воли у генима, а Љубав према њој пише се великим словом!
… Само зао човек и мржња у њему овој, истинској, емоцији могу да се подсмехну!
… Само лешинари људске страсти, ову изјаву чисте љубави могу назвати патетиком!
… И само полуидиотима мора да се објашњава да страст није осећај, искључиво, сексуалнe природе – већ има, знатно, дубљу димензију у корену свог значења.
… Даа, Русија се воли из милион милиона разлога!
… Воли се срцем – и воли се из љубави!
… А не као, неке, српске утваре које су своју страст изложиле као услужну делатност на њујоршкој берзи – и сада воле „Америку“ до последњег цента свог вашљивог карактера!
… Русија се воли емоцијом, а не ‘ладним разумом – јер емоција воли безусловно, а разум калкулише!
… Русија се воли без расправе и дискусује – на исти онај начин као што и дете воли, своју, матер!
… Русија Србији није ни терет ни привилегија – то је наш космички код, нуклеус по којем се распознајемо у читавој васељени!
… Русија је шифра свеукупног српског трајања, плодова вода која прожима сваки наш ген!
… „Ко друкчије каже, тај клевеће и лаже – осетит нашу ће пест!“ – Тако су пре тридесет година певали глумци на сцени „Позоришта на Теразијама“, у представи „Андра и Љубица“.
…Сада је, очигледно, стигло неко друго време – време у којем ће се певати старе песме у име нових идедала! Није то никакав доказ, вечите, људске заблуде, већ неумитна чињеница да се историја, бесконачно, понавља и нема крај…
… Русија је завет који се никад не издаје и проклет био свако ко српском роду припада, а своју „руску душу“ руглу извргава!
… Русија је српски „кишобран“ и „громобран“, од памтивека до данас – и тако ће остати на веке векова, у вечности!
… Русија је синоним за Србију, као што је и Срб друго име за Руса – а они који на ово чињеничнио стање генетског наслеђа лају к’о бесна штенад на беле мишеве, што им се од силне мржње привиђају – нек цркну од пакости! Њима, ионако, више нема помоћи!
Најзад је стигао крај вековном ћутању и страху од јавног признања да Русија „пуним плућима“ живи у души сваког истинског Србина!
… Најзад крепавају митови о „бесмртном титоизму“ и „правичном комунизму“, урушава се лажна историја људске наде која ће, у времену што долази, саму себе одвести под вешала.
… Нема више тога што се не зна, нити постоје тајне које спознали, већ, нисмо. Има, само, глупих људи и будала, злурадих ниткова и морбидних скоројевића, макроа и шверцера што тргују истином и служе злочину у поретку хаоса. Али, тој, злосмрдној булументи увелико већ догорева свећа – и црна се земља, сама, отвара да прождре грех тих суманутих сподоба!
Никада се, у историји људског рода, није догодило да је Русији било добро – а Србији лоше!
… И никад се није догодило да „руска шубара“ није грејала „српски опанак“, сем кад се и сама Русија борила за опстанак да извуче живу главу.
… Никад Русија није дигла руку на Србију, откад постоји Сунце, Млечни пут и сазвежђе Андромеда!
… А, да ли је било падова у тој, исконској, љубави?
… Јесте! И то сваки пут када су Русијом владали прозападни стрвинари, а Србијом „црви“ за златним жезлом у рукама!
… И да ли то, онда, може бити валидна оптужба за лоше и очајне, међународне, односе између Русије и Србије?!!
… Наравно, да – не може!!!
… То је, само, алиби дивљака који чине, апсолутно, све да науде српском и руском народу!
… То је покушај ђавољег еснафа да изврши убиство с предумишљајем над Господом, Богом!
… Али, ми то знамо! Ми смо сав, тај, ужас одавно већ привели к свести – и зато нас никаква гадост и посрнуће, па чак ни наша рођена отпадија, не могу превести жедне преко воде! Ми смо, одавно, спознали своју лекцију губитника да би пораз којег живимо могао, још, дуго трајати.
IMG6
…Александар Невски – својим мачем и мудрошћу није бранио само Русију, већ и православље – ту, чисту веру у Господа!
…У битки код ушћа реке Ижоре, на обали Неве, 15. јула. 1240. поразио је папске крсташе, Гргура IX ,и тако добио надимак – „Невски“… Разбио је и литавско-немачку најезду која, Русима, до данашњег дана није заборављена… И док се, „савремена“, Европа свим силама труди да затре историју – своја сећања, итекако, у дебеле књиге записује – и сања освету!
А ти, Србијо – памет у главу!
… Не, није вам још много времена остало, бандо лихварска! „Пушка“ која је у првом чину, ове планетарне фарсе, висила на зиду – одавно већ није тамо! И једино што још знам – то је да она није ни у вашим рукама, а „представа“ само што се није завршила.
… Нећу да слутим, али убеђен сам у једно – а то је, да на крају, када се „завеса спусти“, неће бити биса ни аплауза! Између глумаца на сцени и публике која све то у трансу посматра, одавно је ишчезла свака разлика. Сви смо, сада, актери у овој „последљој игри лептира“ – а ко преживи, причаће!
… И писаће нову историју!!!
… Знам да је, сада, на крају, недолично речи – али, ипак, је људски и зато морам! Ви, који сте се усрали и од саме помисли да ће смутно време, што наилази, помести ваш „пацовски“ живот – вама, дакле, и не вреди ништа причати! Нити сте вредни утехе, нити достојни људске речи!
… А, ви, којима је свега преко главе; ви, који и сами знате да између биолошке смрти и овог „духовног“ ништавила које нас, брутално, поробљава нема никакве разлике – за вас има наде и достојни сте утехе, благословеног кнеза Александра Невског:
- „… Браћо, нас је мало а непријатељ – јак!
… Али, није Бог у сили – већ у Истини!
… Зато, не бојте се бројног непријатеља – јер, с нама је Бог!“
Франкфурт; на Малу Госпојину, 21. септембар. 2012.
Извор: http://www.vaseljenska.com/misljenja/rusija-se-voli-u-genima-a-ljubav-prema-njoj-pise-se-velikim-slovom/#.UF-HUSX8Xlx.facebook
