Обраћање на тему обележавања и прославе јубиларне стогодишњице Кумановске битке и балканских ратова, и поред свих трендова извртања неоспорних чињеница које се односе пре свега на српски народ и његову историју, уз не само перфидну, већ и његову јавну сатанизацију, делује као борба честитих веслача у пољуљаном и немирном мору аморалности савременог друштва и света.
Међутим, оно што наш народ обавезује вишим духом и смислом вредности живота и животне борбе, намеће и захтева частан и патриотски однос по духу предања, завета и мисије наше националне вертикале. Тај дух је опстајао, борио се и трајао током пет векова робовања под Турцима, да би ипак победио, васкрсавајући новим сјајем, полетом и снагом кроз ослободилачке балканске ратове, којима је остварена национална идеја и мисија „Освете Косова и ослобођење Старе и Јужне Србије“, како се то некада називало и казивало.
Имајући у виду да се овом темом морамо подсетити на споменуто петвековно ропство под турском царевином већине нашег народа, онда је неопходно указати на неке неоспорне историјске чињенице из наше средњовековне историје.
У „Законоправилу“ или „Номоканону“ Светога Саве који је он написао 1219. године, при крају, у 61. глави, он је унео запис о исмаилћанској вери, док је у 64. глави унео спис о проклетствима мухамеданства и крштењу обраћеног муслимана. Овде, у овим списима, уз објашњење настанка и суштине мухамеданске вере и њеног лажног учења, Свети Сава паралелним упоређивањем упућује на разлике у односу на хришћанско учење, и кроз „проклињање“ тих лажних учења, указује нашем народу, не само на опасности које прете од ширења те вере, већ је битно утицао да се ислам не прими у толико великом обиму колико је то иначе могло, односно да се не почини издаја, већ остане и истраје у духу части хришћанске вере.
Имајући у виду, с једне стране, да је Свети Сава одлазио у Свету земљу онда ваља знати да је имао прилике да се упозна са ондашњим политичким, културним и религијским околностима у Византији, односно на просторима Мале Азије, када су Турци тек почињали своје ширење на делу источне територије данашње Турске. С друге стране, уз чињеницу да су Турци тек 1331. године ступили на Балканско полуострво, односно 110 година након писања „Номоканона“, онда се Светом Сави, као нашем највећем светитељу и просветитељу, мора одати не само изузетно визионарско предвиђање од ширења ислама, већ и предвиђања степена опасности које оно може нанети нашем народу.
Ширење турске државе, односно Отоманског царства, не само на балканским и европским просторима, већ и на северно Афричком и југозападно Азијском делу, било је пропраћено бројним освајачко пљачкашким ратовима над суседним државама и народима, проводећи уједно верску идеологију борбе против „неверника“.
Турска царевина која је била организована на војничко-религијском принципу (принципу каква ни једна друга држава и усторији друштвених система и организација власти и моћи није имала), успевала је како немилосрдим репресијама, тако и лукавим и интересним подстицајима делова поробљених народа уз њихова турчења, односно исламизацију, те данка у крви зaведних код свих неисламских припадника царства, да се вековима шири, стижући чак и до централне Европе, односно до зидина Беча.
На том освајачко-европском турско-пљачкашком походу нашли су се народи и територије балканског полуострва. Најистрајније отпоре, битке и борбе током више од једног века, пружили су и давали Срби. То су познате битке, од Маричке, преко битке код Билеће, до Косовске, али и других које су вођене до пада Деспотовине 1459. године.
Како се иначе код нашег народа сматра да је на Косову пољу пало Српско царство и почело петвековно ропство, о овој бици се мора рећи следеће. Косовска битка 1389. године је најтежа, најзначајнија и највеличанственија битка српског народа. Као таква, она је један од најважијих догађаја у нашој историји. Толико је значајна да се и време понекад дели на оно пре и оно после ње. Косовска битка је до тада била највећи сукоб српске и турске војске. У њој су се сударили српски витезови и њихови јаничари, српско племство и турске спахије. На једној страни је била хришћанска војска и држава која је на пољу части и националног достојанства бранила све најдраже и најузвишеније. На другој страни, на пољу бешчашћа је била муслиманска војска турског царства која је као освајачка, пљачкашка и поробљивачка представљала нову незадрживу силу на европским просторима у борби против „неверника“.
Како се наше православно хришћанство налазило у свом успону, то косовска догађања уз митске садржаје, добијају ону важнију и јачу духовну и етичку вредност која се везује за узвишене идеале „царства небеског” и вековне борбе „За Крст Часни и Слободу Златну“.
У целини узевши, српска војска ношена државним, националним, политичким, војничким и етичким мотивима са духовношћу хришћанске свести као нове вере, али и присутних снажних спона са старом предачком вером, морала је управо на Видовдан, на Косову пољу, да покаже своју вредност. Кроз ову битку српска војска је оставила поруку и завет како се мора волети Отаџбина, слобода и вера, свој народ, огњишта, земље српске и његове светиње; како се бране његово трајање, достојанство и част од освајача, насиљника и пљачкаша ма колико био јак и претећи.
Дакле, након пада Деспотовине, уследило је вишевековно, односно петвековно ропство, пропраћено силним израбљивањима, терорисањима, пљачкама, насиљем, верском нетолеранцијом и мржњом, насилним пресељавањима оробљеног народа, силовањима, одвођењима и отимања деце кроз „данак у крви“ и сваким другим облицима потцењивања и искоришћавања. Тај петвековни цивилизацијски мрак са пљачкама и насиљем које је конкретно наметнуло турско царство нашем народу, изазвало је дубоку и свеколику заосталост чије последице и дан данас осећамо.
Ипак, организовање нашег народа, очување предања националног бића и духовне свести, брига за опстајања и преживљавања, одржавање вере и наде за остварење слоборарских тежњи и циљева, била је она снага која се опстајала, васкрсавајући повремено у значајније буне и устанке током тих векова. Поред тога, за време турске владавине српски народ се скупљао над моштима својих светитеља, посебно Светога Саве, да тражи утеху и лек. То је код Турака изазивало сумње да се са таквих места подиже народна свест за побуне и устанке.
Један од највећих устанака Срба под Турцима је Банатски устанак из 1594. године. Центар устанка је био око Вршца, а његов вођа је био Теодор Несторовић, епископ Вршачки. Српски устаници су нослили заставе са ликом светог Саве. Сазнавши за то, Синан-паша је наредио да се донесе зелена застава Мухамеда из Дамаска да би је супротставио застави Срба. Након слома устанка, он је наредио да се мошти светог Саве из Милешеве пренесу у Београд, и као чин одмазде спале на Врачару 27.априла (10.маја) исте године. Вођа устанка епископ Св. Теодор Вашачки је ухваћен, а потом је жив одран „на мех“, да би у стравичним мукама скончао. Оваква бестијална кажњавања, као и набијања на колац, те друга јавна мучења, Турци знали примењивати и често практиковати.
Како је живот постајао све неиздржљивији у Шумадији се под Карађорђем 1804. диже Први српски устанак. То је био преломни догађај којим је начето турско царство на европским просторима током деветнаестог века. Бројне и успешне битке из Првог српског устанка углавном су нам познате. То јунаштво и пожртвовање је нарочито испољено у бици на Чегру у којој је славом овенчан Стеван Синђелић са његовим Ресавцима. Од тада, односно од Првог српског устанка, у мањем или већем обиму, почиње и наставља се неповратно урушавање једне натрулеле царевине која ће покушавати да се одржи додатним мерама репресије, пресељавања и исламизације на преосталим нашим, још неослобођеним територијама.
У односу на друге балканске народе, наш народ је показивао у историјско слободарском отпору, националном духу и државотворном полету, наглашенију снагу, истрајност и виталност. Уколико би поставили питање где су изворишта таквог духа и снаге нације, онда се они морају повезати са најдубљом етичком, моралном, култном, предачком и заветном снагом историјске вертикале бића нашег народа. На тој основи је дограђен, утемељен и култно и духовно саживљен Косовски феномен, односно Косовски завет. Он је тај кроз који се вековно одржавала национална и религијска свест као и државотворна и слободарска идеја. Круна његове опомене и вековног подстицаја у Српству је била и остала Лазарева клетва. А да би се она суштински разумела, неопходно је дати њено значење.
Дакле, Лазарева клетва је круна и наук Косовског феномена. Она је жестока опомена, а потом и национална клетва изникла на тешким па и трагичним искуствима преживљавања и борби Срба на овој балканској ветрометини из предкосовског, косовског и покосовског периода, те мудро обликована и записана у најчеститијем духу и менталитету нашег народа. Као таква, у виду једног сегмента десетерачке епске песме, враћена је у централни догађај наше историје, у Косовски бој, да кроз речи светог владара цара Лазара а по духу Косовског завета и његове етичке основе добра, као језгровита и вишезначно садржајна порука наших славних и великих предака, буде присутна у актуелном времену васколиком Србству у земљи и дијаспори. Уједно, у виду светог записа јавно стоји на споменику Косовским јунацима на Газиместану, на Косову Пољу, пољу правде, славе и части. Упућена је пре свега живом поколењу нашег народа, али и нашим сународњацима чији су преци били Срби; да се према њој управљају и руководе у свим приликама када су у питању очувања и одбране виталних интереса Отаџбине, државе, вере и нације. Поред наведеног, Лазарева клетва преноси народна предања и завете представљајући тако духовног чувара храма националних тежњи.
Њен дух се налази и у Горском вијенцу, које је наше највеће и најпознатије епско-философско дело; дело које је посвећено Карађорђу и Српству. Тај дух Лазареве клетве, али с поштовањем испуњеног Косовског завета, био је исписан и на једној славолучној капији у Београду у Немањиној улици, која је уз бројне друге била постављена на правцу дефилеа пукова славне српске војске приликом њиховог свечаног дочека из балканских ратова 13. августа 1913. године. На њој је писало: „Бежи грдна клетво с рода, завет Срби испунише!“
Из ње се јасно види опште народно и јавно признање за велику победу у Кумановској бици, али и свих осталих победа славне српске бојске током балканских ратова, којима су се коначно, након пола миленијума ропства, ослободили преостали делови наших територија и нашег народа.
Обележавање и прослава стогодишњице балканских ратова и Кумановске битке, је не само прилика већ и морална обавеза да се бар у основним садржајима тих великих и поучних догађаја, а у име свих осталих знани и незнаних догађаја, подсетимо на те величанствене дане наше историје.
Тешко да се данас могу разумети излив емоција, одушевљење, занос, понос, узвишеност и част оних официра, подофицира и војника када су ослободили Косово у ушли у Приштину. О томе је писао Јаша Томић:
„Српска војска уђе певајући и плачући у Приштину.... Кад је данас улазио генерал са штабом у Приштину, Срби становници дочекаше га силним одушевљењем. Пре њега су изашле муслиманске власти и изразиле му покорност. Када затим стиже и наш аутомобил у варош, све је пливало у заносу, војне музике свирају, Срби грађани и војници љубе се, све плива у радости... Јутрос је (мисли се на 10. Октобар 1912. год.) отслужена литургија на Косову и одржан помен на месту, где погибе Цар Лазар, Обилић и још други српски витезови. То је место код Муратовог тулбета, где је Мурат погинуо од Милошеве руке. Дакле прва православна служба на овом месту, после петстотина и више година! Том је приликом командант Треће армије, генерал Јанковић, изрекао неколико пригодних речи. Захвалио се погинулим српским јунацима, што су бранили своју отаџбину и њену самосталност, а дошло је време, да их потомци њихови покају. За сво време овог свечаног чина није ни једно око остало без суза.“
Тома Масарик је оставио следећи запис: „Никад нисам осетио шта је народна свест као при приповедању једног капетана, с којим сам говорио у Београду. Причао ми је како је најпре претурио једну битку која је пук готово десетковала. Али је она била победоносна, кретала се војска даље.
„Прешли смо горе и долине и ја, показујући на поље које се ширило пред нама, узвикнем војницима: Браћо то је Косово! Пук је за час застао, па смо кренули оштрим кораком даље. Војници су ишли брзо, тако да смо брзо и стигли. Идем први, и – наједаред опазим да пук иза мене корача тихо, као на прстима, као да се боје да кога не пробуде! И на један мах, ред за редом, сви падају на земљу, плачу и љубе је кличићи: Косово! Косово!... Они кличу таквом поштом и тако нежнио да сам и ја засузуио, пао и љубио драгу земљу.... И сви ти моји момци, који су у бесном јуришу исекли стотине Турака, устају, са сузама у очима, на лицу и брковима, крсте се и опет пук иде даље тихо по Косову.“
По ослобођењу Косова артиљеријским плотунима објављен је тај васкрс нашег освећеног Косова. То је био ехо оних српских топова који су на Видовдан 1889. године плотунима одавали пошту сенима Косовских јунака и најављивали припреме за велику народни идеју „Освете Косова и ослобођења Старе Србије и свега Српства“. Тај свети чин су свакако посебно осећали и доживљавали официри као највећи и заклети носиоци те мисије.
У ондашњим новинама остао је следећи запис: „Када је снажним замахом скрхан отпор подивљалих арнаутских хорди на Мердарима, српска се војска Треће армије спустила низ Лаб на Косово, да покаје Косовске мученике, да освети Косовску идеју, ослободи Српство испод турског јарма и оствари Велику Србију – Душаново царство. Још на Тенеш-долу и пред Приштином Арнаути и Турци покушали су, да задрже српску војску; али каква би то сила могла задржати српске батаљоне, када се ношени Косовским идејом нађоше на догледу Косова, које њиме ваља да покају.
Непријатељ је претворен у прах и пепео, а онога дана, када је над престоницом Краља Милутина поново разапет поносни српски стег и Косово више није било тужно, јер је на месту орошеном крвљу Цара Лазара, Милоша, Југ Богдана, девет Југовића и свих других Косовских мученика, - плотунима српских топова оглашен Васкрс Велике Србије, и опојане кости мученика Косовских и уједно сахранили царство Османлија, које је наше царство ту пре више од пет векова сахранило. Пет векова Србин на Косову носио је трнов венац пун стрпљења и вере у Васкрс, који је ево дошао."
За Кумановску битку се често каже да је њом освећено Косово, односно да је на Куманову дефинитивно разбијена Турска војска и сломљена кичма отоманског царства на Балкану. У тој жестокој битки, у одлучујућем и решавајућем моменту када су се почели комешати редови делова 1. Армије Српске војске, и када су срца престолонаследника Александра и других из штаба који су пратили ток битке са једног ћувика уздрхтала од могућег губљења битке, официри су јуришем практично преломили битку у победу. „То су били херојски наши официри, када су видели да је наступио моменат где треба славно пасти за велику Косовску идеју, тргли су своје бритке сабље из корица и ред својим четама као лавови полетели у густе и како је изгледало непробојне турске редове...” Престолонаследник је тада ускликнуо: “Живели српски официри!”
У име свих осећања поноса и одушевљења код наше војске током ослобађања наших територија, дајемо за пример запис под насловом: „Са бедема Душановог града“.
„...На бедемима Душановог града, који се поносно подиже на једном узвишењу, са кога је тако леп поглед на убаву престоницу најславнијег и најсилнијег српског цара, стоји скромни српски војник на стражи. Забацио пушку „о десно раме", једну ногу дигао на разваљене бедеме па погледом блуди преко Скопља, као да очекује, да ће му се тамо негде далеко појавити визија Силног цара нашег, да благослови оружје војске српске која је Србију Карађорђеву и Милошеву створила Србијом Великом, његовом Душановом. Пет месеци је одвојен о дома свога и од њива својих, од милих и драгих, од којих се у животу никад толико дуго није удаљио, па ипак он не мисли у овом тренутку ни на старе родитеље, ни на младу жену, ни на ситну децу, ни на незбринута поља, ни на своја крда; он у овом моменту осећа, да је велики, већи од овог брда, на коме је Душанов град, јер је Србин најсрећније генерације од времена Душана Силног до данас . Испод његових ногу шири се Скопље, а средином њега, пени се и хући Вардар хитајући мору, да слободно објави да су све његове обале после петвековнога ропства опет – слободне, опет – српске."
У име свих признања упућених нашој војсци током ових ратова, указујем на признање српским официрима Прве армије и свим војницима дато у честитци њиховог команданта престолонаследника Александра Карађорђевића уочи Васкрса у којој се каже:
„Честитајући вам празник Васкрсења официрима, подофицирима, капларима и редовима моје храбре Прве армије, јунацима са Куманова, Велеса, Прилепа, Битоља и Елбасана, ја сам уверен да ће увек и у свакој прилици остати достојни њихове храбрости и славе онако сјајно манифестоване у овоме рату. Срећан сам што шаљем честитања мојим храбрим војницима за светле ускршње празнике из Скопља, старе српске престонице, када се налазе на просторији старе српске царевине, коју су они ослободили и залили својом јуначком крвљу. У убеђењу да ћете вршити своју дужност и у будуће, како сте је вршили у овоме рату, ја вас поздрављам, дични моји јунаци, и честитам вам празник са : Христос Васкресе!
Александар"
Епохални успех Кумановске битке, као и свих осталих битака и борби из 1912 и 1913. године, којима је „Освећено Косово“ и ослобођена Стара и Јужна Србија, пропраћен је и обележен на изванредан начин, величанственом прославом, највећом у историји српског народа, која је у част славе и повратака пукова победоносне српске војске организована 13.августа 1913. године у Београду. Тог дана је на Калемегдану откривен величанствен споменик Карађорђу. Пред њим су се поклониле све ратне пуковске заставе симболизујући остварење пет вековне идеје „Освете Косова и ослобођење Старе и Јужне Србије“. (Порушен је током бомбардовања Београда 1915. године, и никада није обновљен. Налазио се на месту где је споменик захвалности Фрацуској.)
Ратови носе и бројне губитке и страдања. Проживљавања тих губитака су тешка, различита и болна. Међу њима, а у име свих пре свега мајки, наводимо пример достојан родољубивог поштовања и части највећег ранга. Под насловом „Југовића мајка“ објављен је необично дирљив догађај о томе како с поносом и поред непреболног бола, по угледу на Југовића мајку, жали српска мајка, односно, српске мајке.
„У лесковачкој болници у почетку рата од последица тешког рањавања преминуо војник Радисав Грубач, родом из Брашева. Његова родбина је извештена. Поред осталих и дошла му је и мајка, једна поносита, врло лепа средовечна жена. За колима која су спроводила леш покојников, она је врло дирљиво овако нарицала:“
„Дошла ти је мајка сине.- узданицо!
Да ти ране види твоје. – без пребола!
Како су те обранили.- звер душмани!
Јесил′ главу заменио?.- мој витеже!
Са душманском крвљу гадном.- Бог их клео!
Зато сам те и родила.- Надо моја!
Да покајеш свој род српски.- Осветниче!
Да погинеш као јунак.- благо мени!
За крст часни и слободу – мој Соколе!
Нека ти је Богом просто – млеко моје!
Којим сам те одојила – Обилићу!
Јер си у бој љути пао – рајска душо!
Руке ти се посветиле – Осветниче!“
И данас, када говоримо посебно о вредним стварима, проблемима, интересима, догађајима, процесима итд, морали би да имамо часне намере, мотиве и циљеве које својом етичком снагом и актуелном поруком опредељује Лазарева клетва. По духу њеног изворишта, снаге и завета, морамо истрајавати на истини, поштењу, слободарском духу и упорности у плодотворном свеколиком раду, чувајући, бранећи и афирмишући све вредности нашег народа, као што су га браниле бројне генерације на челу са оним које су васкрсавале Српство, и наравно попут оне славне генерације што оствари вековне идеале ослобођења Српства од петвековне турске власти и тираније.
Та ратничка генерација Славне Српске Војске оставила нам је Завет у коме између осталог стоји.
„Завет вама остављамо, ко зеницу ока свог,
Сачувајте наша дела, помога вам Господ Бог!“
Нека је вечна Слава и Хвала свим учесницима Кумановске битке и балканских ратова.
Др Раде С.Н. Рајић
1) Опширније: Миодраг М. Петровић, Законоправило Светога Саве о Мухамедановом учењу, Београд, 1977.
2)Од одсечених глава тих јунака, али и од одсечених српских глава месног становништва сачињена је „Челе кула“, споменик дивљаштва, терора и бешчашћа турске војске и државе. О том споменику који је лично видео јуна 1833., француски путописац Алфонско Ла Мартин, поред осталог записао је и следеће: „Тек што сам сео, кад подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови, за које ми се учинило да су од мрамора или од белог камена, начињени од правилних слојева људских лобања. Те лобање и та човјечија лица, огуљена и побелела од кише и сунца; може бити петнаест до двадесет хиљада; облепљена са мало малтера, образовала су потпуно славолук који ме је заклањао од сунца; на некима је још заостала коса и лепршала се на ветру као лишај или маховина. Јак и свеж поветарац дувао је с планина и продирући у многобројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао у њима жалостиво и тужно звиждање. Никог није било да ми објасни тај дивљачки споменик…. Више турских коњаника који су дошли из Ниша да ме допрате у варош, рекоше ми да су то главе 15.000 Срба које је поубијао паша у последњем српском устанку. …
Ја поздравих оком и срцем остатке тих јуначких људи, чије су одсечене главе постале камен темељац њихове отаџбине. Србија у коју ћемо да ступимо, сада је слободна и песма слободе и славе, одјекивала је у кули Срба који су умирали за своју земљу. Ускоро ће и Ниш бити њихов. Нека сачувају овај споменик: Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по коју су је цену њихови очеви откупили...“ (Р. Дамјановић, Н. Томић, С. Ћопић, Сербија – српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора, Итака, Београд, 1997. с.162.)
3) Јаша Томић, „Дописи са Косова 1912.“, с. 119 и 120.
4) Балкански рат у слици и речи, Књига друга, Фототипско издање, Издавачко предузеће „Јовановић и син“, Београд, 1991, с. 606 и 607.
5) Балкански рат у слици и речи, Књига прва, Фототипско издање, Издавачко предузеће “Јовановић и син”, Београд, 1990, с. 101.
6) Исто: с. 20.
7) Исто: с. 55.
8) Исто: с. 221.
9) Балкански рат у слици и речи, Књига прва, с. 215.
