У Жиздринској општини Калушке области (село Огор) живи заједница древноправославних хришћана који су се у Руску (стари назив Русије) вратили из Јужне Америке.
...У наше време немамо прилику да сваког дана видимо „праве“ староверце (или старообреднике). У храмовима на Рогошком, Павелецкој или Берсењовки, на пример, у свако доба можете видети људе који се моле у сарафанима (сељачка хаљина без рукава), кафтанима (старински мушки капут од чоје) и косовороткама (мушка кошуља чији се оковратник закопчава са стране), али тешко да међу њима има оних који без икакве позе, природно, свакодневно носе руску традиционалну одећу. Браћа Мурачови са својим пордицама, недавни повратници у Русију – „аутентични“ су чувари Старе Вере који су доживели до наших дана, и као да су сишли са страница Љескова и Мељникова (Печерског). Они представљају чудом очувану карику непрекинутих поколења која нам је донела нетакнут дух давнине.
Данас та заједница, коју чине две породице, живи у беди и потребна јој је помоћ.
Огор је велико село, око 350 км удаљено од Москве, на путу Е101 (Москва – Брјанск – Кијев). Број становника: неколико стотина. Овдашњи колхоз одавно је пропао, оранице су запуштене, стоком су намирена дуговања, технике нема.
Староверци живе на крају села. Прво је стигла породица Јосифа Мурачова. Сада у суседној кући већ живи друга породица његовог рођеног брата, Терентија, са женом и седморо деце.
...Са Мурачовима смо се упознали у јуну. Добар познаник је прочитао о њима на интернету и понудио да одемо до њих.
Наша прва посета:
(Гости – двоје слева – са Јосифовом породицом)
Дочекали су нас предусретљиво. Истина, много су се извињавали што им је дом лоше сређен, пошто се још нису скућили. Куће обеју породица налазе се једна преко пута друге, на двадесетак метара (само да се пређе преко „улице“). Куће су у стању које је далеко од задовољавајућег, мужици су поткрпили што су могли, али би свакако било добро да се подигну нове брвнаре. Али о томе засад нема ни говора због помањкања средстава,
Јосиф и Терентије са синовима носе опасане кошуље од домаћег платна; истина, из нужде облаче и савремену одећу – очито им је неко дао фармерке, радна одела, јакне. Жене и кћери одевене су у сарафане или дуге хаљине. На млади нараштај Мукачових милина је погледати. Потресан контраст у односу на садашњи „тинејџерски“ стил. Дечаци су у опасаним кошуљама, девојке у сарафанима – скромне, пуне поштовања према старијима и истовремено домаћински-пословне. У свему се осећа традиционална патријархална руска пристојност: док смо разговарали са главама породица, омладина је била очито знатижељна, али без родитељског одобрења нико није смео ни да зуцне (при томе без иоле „застрашености“, само природна, од малих ногу усађена уљудност). Посебан утисак оставиле су лепотице-старије кћери: у читавом облику испољава се целомудреност и скромност, а истовремено – величанствено достојанство. Да, и следећа појединост: при уласку страних мушкараца у просторију оне се одмах труде да изађу, остају само момци (тако је било приликом прве посете, а током каснијих, када смо се боље упознали, према нама су почели да се односе као према блиским особама, и девојке су почеле мање да нас избегавају).
Пре него што породица седа за трпезу, нека од старијих кћери трипут се до појаса са поштовањем клања пред иконом, после чега церемонијално простире столњак на сто за ручавање и доноси јела. Свакодневица је потчињена побожно чуваним древноправославним традицијама, сва лица су озарена, нимало „савремена“.
Само једно нас жалости: та послушна и богобојажљива деца очито не једу досита... Али, о лошем ћемо касније.
Поводом Вере: као што се може видети, Мурачови припадају староверцима-капелским (раније нисам био у прилици да сретнем представнике тог веровања). Међутим, између овдашњих људи и Мурачових успостављени су врло добри односи: истина, Јосиф је прецизирао да „ми не идемо на њихове прославе празника“ (како сам схватио, имао је у виду заједничко пијење, на шта се сада своди сваки празник), али су увек спремни да комшијски помогну у свакој ствари. Треба рећи да Мурачови уопште не поседују никакву агресију или нетрпељивост према „мирјанима“: да, они не могу скупа да се моле, али то стављају на знање без било каквог изазова (као што често бива код наших страствених). Према свима су настројени добронамерно. Владајућу цркву, јасна ствар, избегавају, али сам од Јосифа чуо суд како им је ипак драго што је после дугих година богоборства у Русији отворено много цркава у којима се чује Реч Божја. Касније се Терентије у мом присуство врло топло изражавао о суседима у селу који су, по његовом мишљењу, сачували хришћански добар однос према ближњима.
Већ се пронашла и корисна примена елементарних навика досељеника: Мурачови пеку хлеб код куће (истина, брашно засад није њихово) – пеку за себе, као што су читавог живота од детињства навикли, али је за нашу унутрашњост такав хлеб постао ремек-дело; ето, поклонио је једном приликом Терентије округао хлеб „кравај“ неком чиновнику, а он њиме почастио друга-предузетника који у близини има продавницу; предузетник је окусио и врло се заинтересовао; срео се са Терентијем и понудио му да пече хлеб за његову продавницу. Терентије није одбио, и тако су се укључили у месну микро-привреду и почели да добијају нешто додатног прихода. Недавно је Терентрију успело да врло јефтино купи десетину кока носиља, што је, свакако, постало битна потпора за вишедетну породицу.
Да, заборавих да наведем важну околност: деца Јосифа и Терентија почела су да у Русији иду у школу. Свакако да староверцима није било нимало лако да донесу ту спорну одлуку. Узгред, то је довело до погоршања односа са многим рођацима. Током каснијих посета разговарали смо на ту тему, и Терентије ми је изнео следећи суд: „Треба или бежати у шуму, иноцима – истина је, тамо нема никаквих школа; али ако већ живимо световно, међу људима – треба учити, без тога је немогуће“. Деци се у школи свиђа. Све сам се премишљао и прибојавао: како ли је младим Мурачовима међу савременом „напредном“ омладином? Испоставило се да није баш све тако лоше.
Сеоски „световни“ вршњаци показали су се сасвим дружељубивима и трпељивима према „чудноватости“ новајлија. Сем тога, школа у селу Огор крајње је малобројна: на пример, 9. разред има само четири ђака. Истина, учење за Мурачове није лако: они се јако труде, али се испољава одсуство читавог претходног школског градива. Седамнаестогодишња Катарина Терентјевна, која се уписала „први пут у 9. разред“, јако би желела да успешно положи матуру, али уз сажаљење схвата да нема много изгледа... Ту је – како Бог да, главно је: увек се може утешити тиме што право образовање – умеће читања Светог Писма и богослужбених књига, појање по неумама и др., чему су Мурачови од детињства научени – кудикамо више вреди.
Саборна молитва се код Мурачових засад врши код Јосифа у изби, пред још сасвим скромним углом с иконама. Надају се да ће ускоро измолити од месних власти и поправити суседну празну избицу да тамо направе молитвени дом. Браћа нису донела са собом богослужбене књиге и иконе (паметно, с обзиром на вредност тих књига и икона у светлу наше криминалне стварности); снабдели су се, посетивши неколико пута Москву, на Преображенском и Рогошком староверском гробљу. Иконе и крстови су углавном изливени од бакра. Књиге су такође све уобичајене: савремена издања јосифовских Часослова, Шестоднева, Псалтира и осталог. Заинтересовало ме је како нови познаници певају на богослужењу; Јосиф ми је показао Ирмологиј, купљен на Рогошки. Отворили смо књигу на 4. гласу; започео сам да појем „Морја чермнаго пучину“, Јосиф је одмах наставио, а придружио се и његов син; они поју ирмосе по неумама одрешито, али различито од Рогошке и Михајлове слободе (насеље старовераца у Подмосковљу), користећи својеврсне допуне, особености мелодијског обрасца. Ту се збила згода која добро осликава сачувани светоназор „правих“ старовераца: хтедох да снимим појање Мурачових на диктафон, и замолих Јосифа да отпевају још нешто. Међутим, он је, извињавајући се, одбио, објаснивши да се по њиховим схватањима богослужбени текст никако не сме снимати ни репродуковати „као да је то некакав радио“. „Опростите, али тако нам дедице наложише“.
... После прве посете у јуну почесмо да повремено посећујемо Огор; са другом сам на смену одлазио тамо, трудећи се да макар некако будемо од користи.
Дакле, испричао сам о ономе лепом, сада прелазим на жалосно.
Како је уобичајено код древноправославних, Мурачови су, стигавши у Огор, хтели да започну активну делатност. Они су искусни земљорадници, у прсте знају сву пољопривредну технику. Намеравали су да одмах узму неколико десетина хектара ораница и орно крену да раде, да удахну нови живот у унутрашњост која се пропила и изумире... Међутим, убрзо су били у прилици да сазнају да „тамо ти није што и овде“.
Људима који су без почетног капитала стигли преко океана, природно, за почетак делатности је затребала – у прво време – извесна помоћ. Управо ту им је коса и налетела на камен.
Овде ћу се накратко удаљити от огорских Мурачових и испричати у целини о озбиљном проблему који се већ сасвим јасно види. Тај проблем тиче се свих садашњих руских повратника у Русију. Али ћу сада говорити управо о староверцима са њиховим особеностима.
Дакле, изван граница Русије (и територије бившег СССР-а) живе хиљаде древноправославних Руса, чији очеви и дедови су због прогањања били принуђени да напусте отаџбину и потраже спас у туђини. Ти људи, за разлику од „интлигентске“ емиграције из прве половине 20. века, непоколебљиво чувају свој национално-културни идентитет. Сем тога, они су за сваку државу драгоцени кадрови на социјално-економском плану: они су вредни, предузимљиви, плодни и поштују законе. У њиховој средини готово да нема порока попут пијанства, наркотика и заношења политиком. У земљама Јужне Америке руски староверци су пружили читаво мноштво примера изванредног привређивања и уживају заслужено поштовање.
И ето, од почетка 21. века нове руске власти, забринуте због рђаве демографске ситуације у земљи, изнебуха се присетише те драгоцене кадровске резерве. Јужноамеричке староверце почеше да живо маме у Русију. Они би могли и да уопште не обраћају пажњу на такве позиве – у туђини живе слободно, и што је главно – због Вере их нико не прогања. Међутим, наравно да је у срцима тих људи одувек тајно живела чежња за напуштеном отаџбином, вукло их је коренима, земљи у којој је некада процветало древно благочашће Свете Руске, које су они вековима помно чували... И зато су упорни позиви нашли своје благотворно тло.
Како сада схватам, руским дипломатским представништвима у Јужној Америци наложени су специјални „позиварски“ задаци. У најмању руку, неколико мени познатих случајева досељавања старовераца у Руску Федерацију представља исход општења са руским амбасадорима „на лицу места“. Тако је било и са браћом Мурачовима. Руске дипломате раде на следећи начин: обилазе насеља старовераца и активно рекламирају извикани „Државни програм за пружање помоћи добровољном досељавању земљака из иностранства у Руску Федерацију“. Пред неупућеним људима одиграва се опчињавајућа слика далеке отаџбине у којој су најзад на кормилу паметни и поштени владари који желе да учине све за њен препород и процват; вредне староверце у њој чекају златна брда, мед и млеко.
Тако су многи почели да се спремају на далеки пут. Продавали су имовину, припремали се за прелет преко океана, за почетак „новог живота на старом месту“. Долетели су, силазили низ степенице из авиона и... суочавали се са стварношћу – врло далеком од онога што су им наобећавали фразери из дипломатских представништава.
Како догађаји могу потом да се одвијају, лепо показује случај породице Зајцевих.
Ево како је код њих почињало:
http://www.rg.ru/2008/05/28/obschestvo.html
И ево како се завршило:
http://www.rg.ru/2008/05/28/obschestvo.html
Можда је тај случај најжалоснији. Свакако да је у поређењу са њим положај браће Мурачових у Огору засад повољнији.
Њихова прича укратко је следећа. Деда Јосифа и Терентија побегао је 30-их година ХХ века заједно са породицом од прогона безбожника у иностранство: прво у Кину, а потом у Латинску Америку. Тај континент постао је уточиште за многе руске староверце. Насељавали су се, дизали куће и кућили се. Месне власти цениле су вредне досељенике, а што је главно – није било никаквих верских прогањања. Ипак се Мурачов-старији увек сећао своје историјске отаџбине; на самрти је завештао деци и унуцима: ако позову натраг у Русију, не размишљајте – све остављајте и крећите.
Зов се зачуо 90-их година, када је започело спровођење споменутог програма.
...Терентије је у Боливији имао 600 хектара земље и неколико трактора и комбајна. Живео је имућно. Али није заборављао дедино завештање. Када се од руских дипломатских чиновника зачуо позив – богато имање дато је у бесцење, заправо напуштено.
Када је искрсло питање избора конкретног региона за боравак, одабрали су далекоисточно Приморје – тамо је старији брат Улијан имао некакве везе. Узгред буди речено, ни издалека нису сви Терентијеви рођаци показали толико поштовање према дединој предсмртној вољи. Многи нису хтели да се растају са мирним животом, одлука о пресељењу изазвала је у клану Мурачових озбиљан сукоб. Рођаци који остају чак су покушавали да заплаше и силом задрже оне који су одлучили да оду. Било је и несавесних нехришћанских поступака: Терентије је пред одлазак из Боливије овластио свог блиског рођака да прода његову имовину и пошаље му новац; авај, Терентије се преварио у својим очекивањима и кренуо је с америчког континента готово празних руку.
Одмах по доласку суочили су се са мноштвом проблема.
Наведени државни програм пун је лепих апстрактних жеља и декларација. По свој прилици једино реално у њему представљају тзв. селидбени трошкови – новчани износ који се исплаћује досељенику. Износ варира од 40.000 до 120.000 рубаља, зависно од региона. Сваком житељу Русије очито је да је тај износ ништаван, смешно је с њиме почињати, на пример, озбиљан пољопривредни пројекат, ако ти је вишедетна породица на врату. Терентије се надао да ће у отаџбини предака затребати његова знања, искуство и вредноћа. Још у Боливији дипломате су му сликовито описале у каквом жалосном стању се налази пољопривреда у Русији. Терентије је замишљао како ће „правити прогрес“ у руској унутрашњости... Стварност је испала другачија. У Приморској покрајини су рђави услови за усеве: каменито, маргинално земљиште. Износ за селидбене трошкове брзо је испарио, а није му успело да успостави успешно газдинство. Испоставило се да обећана помоћ око куће и сређивања изгледа сасвим другачије од онога што су очекивали; уместо обећаних приватних кућа усељени су у дотрајале монтажне четвороспратнице. Месне власти дуго су их храниле обећањима о грађевинском материјалу, који досељеници на крају нису ни видели. Ускоро је дошло до неслагања између Терентија и његове браће, која нису одобравала његову одлуку да му деца иду у школу. И околно становништво такође је почело да испољава непријатељство. Све у свему, Терентије је убрзо одлучио да напусти Далеки Исток и пресели се у Средишњу Русију, камо га је позвао Јосиф, који већ годину дана покушава срећу у Калушкој области. Канда је калушке пољопривредне чиновнике заинтересовала сетвена вештина Мурачових, те обећаше земљу и технику. Терентије се са женом и седморо деце поново хитно пребацио на неколико хиљада километара. Надао се да ће код Калуге најзад стећи обећану земљу, где ће моћи да мирно и плодно ради... Авај, и ту се показало да је све тешко. Браћи је за нормалан рад потребан трактор, камион и комбајн. Добили су само трактор. После извесног времена успели су да привремено добију и комбајн (18. септембра, када сам тамо био), али овде се морам присетити народне мудрости о томе да је кашика драгоцена само на почетку ручка, а не на крају. И сетва и жетва имају свој рок. Првобитно (пролетос), када је требало да се сеје, Јосиф и Терентије су припремили ораницу и молили да им се да семе. Добили су јако касно, и посејали тек онда када им је њиве већ покрио коров. Већ то је за ред величина смањило принос. А у јесен, када је требало да се жање јечам – иста прича: комбајн су добили онда кад се зрневље већ углавном просуло или су јечам изгазиле дивље свиње. Узгред додајем да су комбајн морали дуго да чекају и зато што су за њега намеравали да им узму 30% рода (Јосифу је на крају крајева некако успело да се договори јефтиније). Све у свему, на крају су добили око пола тоне по хектару (рачунали су да ће имати пет пута више). Сада решавају проблем продаје...
Није сасвим коректно да окривљујемо управу Калушке области: програм за пресељење, како се испоставило, не односи се на ту област, али Мурачовима ипак не одбијају да помогну, труде се да учине оно што је могуће. Желео бих да упутим топле речи захвалности саветнику министра пољопривреде Николају Јаковљевичу Курбацком: захваљујући његовој помоћи буквално ових дана намирен је Терентијев дуг за кућу у којој сада живи. То добро дело скинуло је са породице велики терет и бригу. Међутим, такву помоћ чиновници могу да пружају само мимо бирократских поступака, и зато се не може много тога учинити. Још увек преостаје јако, јако много проблема, и досељеници у прво време не могу сами да изађу на крај са њима.
Узгред, не могу а да не испричам о бирократском идиотизму чије „жртве“ су постали лични документи досељеника. Сада сви они имају руске личне карте, издате на основу пређашњих бразилских докумената. И дабоме, наше генијалне деловође строго су се држале упутстава: сва имена и презимена латинскоамеричких старовераца дословно су преведена, никаквих промена/допуна – ни случајно! И ето, сви Мурачови су, као прво, остали без имена по оцу (у документима на португалском језику нема имена по оцу – значи, и на руском не треба да има!): ма колико их Терентије молио, нису му ставили име по оцу у личну карту, тамо су само презиме и име. И ево сада у свим анкетама у рубрици „Презиме, име по оцу, име“ он лаконски пише: „Мурачов Т.“ – а име по оцу не сме да наведе, пошто је у личној карти тамо цртица. Као друго – Мурачове-жене уписане су на мушки начин: њихова презимена... чиновници су одбили да мењају по правилима руског језика. На пример, Терентијева жена Ксенија има девојачко презиме Реутова (презиме се у браку званично није мењало). Презимена се у португалском језику не мењају зависно од рода, и у њеним документима је писало „Кseniya Reutov“ – или нешто слично. И тако су наши велики стручњаци за личне карте одлучили: чим у португалском документу нема промене зависно од рода, значи да ни нама не треба! Не сме се ништа мењати, једно слово убацити! Упутство то не предвиђа! И ево сада мајка седморо деце показује своју личну карту у којој пише: „Ксенија Реутов“ (!) А кћери чак имају двоструко презиме (по оцу и мајци): „Катерина Мурачов Реутов“, „Олимпијада Мурачов Реутов“, „Агрипина Мурачов Реутов“ итд. То јест, нису им дозволили да носе нормално руско презиме, и сада чак и у школи, међу вршњакињама, цуре Мурачове морају да се зову на мушки начин. Али најмање среће имао је десетогодишњи Терентијев син који носи старинско руско име Варлаам. Док цурице морају да се зову на мушки начин, он мора – на женски! Изгледа да се, услед неспоразума, у полазном португалском документу тамошњи урођеници нису снашли са сложеним „словенским кукицама“ и нису дописали на крају имена слово „м“, тако да је на крају испало „Varla“. Шта ћете, староверци нису били нарочито умешни са латиницом, превидели су. А ево сад им се вратило. Дечкић који је добио руску личну карту сада се зове „Мурачов Реутов Варла“. Родитељи нису могли ништа да промене: чиновници су донели одлуку: чим тамо тако пише, значи да тако мора бити, во вјеки вјеков и амин!
... У целини ми је сада, после неколико посета Огору, очигледно да стање Мурачових треба сматрати очајним. Зимус их могу чекати сурова искушења, нотовинског новца породица готово да нема. Последњих недеља Мурачови се баве обављањем формалности за добијање социјалне помоћи (због незапослености, многодетности и осталог). Међутим, саме те формалности везане су за савлађивање тешке препреке: морају да путују у обласни центар град Жиздру (40 км), а сваки такав пут задаје разоран ударац оскудном буџету. Сопствени превоз браћа засад немају; аутобус између Жиздре и Огора донедавно је саобраћао двапут недељно, а сада је сасвим укинут (!); такси кошта 600–1.000 рубаља...
А путовања је много, јако много. На пример, кренуо Терентије са женом и сином у завод за запошљавање у Жиздру. Тамо им објашњавају да је за новчану накнаду за незапослене потребно да имају штедну књижицу и да добију потврду о пензионом осигурању. Они оду у банку, а тамо се испоставља да је 20-годишњем Денису Мурачову (Терентијевом сину) истекао рок личне карте (добре чике чиновници, издајући момку дугоочекивану руску личну карту неколико месеци пре него што ће навршити 20 година, заборавише да упозоре на рокове). Трче Мурачови у пријавно одељење – а оно данас не ради, дођите сутра... Ето још једног путовања. У реду, сутрадан Денис поново плаћа 600–1.000 рубаља да дође, пише захтев, плаћа 1.500 рубаља „казне за прекорачење рока“ – али не може истог дана да добије личну карту! Дођи од недеље. Путује Денис кући и схвата да ни следеће путовање по личну карту неће бити последње: да би отворио штедну књижицу мора да у личној карти има печат пријаве боравка. А тај печат могу да му ставе само у управи села Огор. То јест, следећи пут ће Денис доћи у Жиздру по личну карту, али не може да са њом оде у банку: мора прво да се врати у Огор, добије печат и поново крене у Жиздру. На тај начин момак током недеље троши неколико хиљада рубаља само за обављање формалности око добијања новчане накнаде од 800 рубаља месечно...
...Да, сада браћа Мурачови покушавају да се региструју као сеоско (фармерско) домаћинство. То је следећа етапа бирократске штафете.
Током моје последње посете Терентије ми се појадао како сада намирнице уопште не купује – породица се храни преосталим залихама пиринча и брашна, а сав новац чува за плаћање путовања... Још је и добро што Мурачови имају јаја за исхрану, док кокошје месо могу себи да дозволе само за велике празнике... Прошле недеље Терентије је водио кћерке у поликлинику: некако су болешљиве, урађени су им кардиограми. Одмах сам помислио да је узрок у слабој исхрани. То се и потврдило: после разговора са лекаром цурица је пренела како јој је доктор посаветовао да једе „сточно месо“. „А ми од меса само пилетину једемо. Она, каже доктор, слаби срце“. То се и по изгледу девојчица може наслутити: претерано су бледе и мршаве. И како се потом Терентију омакло, „сточно месо“ (тј. говедину или свињетину) нису јели још откад су напустили Бразил... (Узгред, Јосифова деца боље изгледају).
Као горки прекор свима нама звуче речи Терентија Мурачова: „Ја то не разумем. Држава нас је позвала ради прогреса, да сејемо велике усеве, а сада је на нас заборавила“.
Током последње недеље Терентије се суочио са новом озбиљном потешкоћом. Ради обављања даљих формалности треба званично превести оригинале докумената за децу (изводе из матичне књиге рођених, издате у Бразилу), а када су их однели у одговарајућу установу у Москву испоставило се да документи имају озбиљне мањкавости. Тамо су издати са некаквим пропустима: нема легализације у конзулату и још понечега. Како да се та препрека отклони засад није најјасније, али је већ очито да је проблем озбиљан и може коштати много времена и новца. Поново предстоји претешко бирократско вуновлачарење. А заборавих да уз то кажем како Терентије и његова жена Ксенија с огромним напором пишу на савременом руском језику – у џунглама Јужне Америке су учили само црквенословенско писмо...
... Мислим да, ако се тој породици у прво време помогне, а потом јој се не буду стварале вештачке препреке, не треба сумњати у то да ће Мурачови стати на ноге и почети јако лепо да живе. То је она врста људи која нигде неће пропасти – до наших дана сачувана врста древноруског орача, трудбеника, освајача густих непроходних шума и бескрајних пространстава. Њих је могуће, штоно кажу, из хеликоптера избацити у тајгу – и опстаће, раскрчиће шуму, подићи брвнару, узорати ледину и пустити корен. Управо такви људи освојили су наша огромна пространства у протеклим вековима – почев од инока-ученика преп. Сергија па све до чувара Старе Вере побеглих од прогона... Међутим, парадокс нашег времена је у томе што је у нечему постало лакше преживети у тајги, пошто тамо нема тешких бирократских стега које трудбенику вежу и руке и ноге. Мурачови би могли, попут Микуле Сељањиновича, да ору плугом а жању српом, и на тај средњовековни начин се прехране. Али зашто то да чине, кад изванредно владају савременим пољопривредним технологијама, и желе да своја знања примене друштву на ползу? Само им треба ту могућност пружити.
Фото: Полина Јерјоменко/PublicPos
Све у свему, ако је неко имао довољно стрпљења да прочита моје писаније до краја – обраћам се свима са позивом да помогну тој заједници. Ако држава неће да их се сећа, треба показати да је Русија – Руска – још увек жива и не чини је једино држава. Помоћ може бити најразличитија. Било би јако добро ако би се нашао неко ко има везе у структурама власти које регулишу питања финансија или пољопривреде. На пример, Јосифу и Терентију би помогао да стану на ноге, на пример, јефтини кредит – а такав се може добити само уз помоћ властодржаца. Много би им у садашњим условима значила помоћ око превоза – просто да се, кад поново затреба, Мурачови одвезу у општински центар, када сређују неке папире или добијају новчану накнаду. Може им се помагати и намирницама – вишедетна породица увек има мањак меса, рибе, воћа (истина, за допремање су опет потребни возило и довољно времена)... Ако пак неко пожели да да свој новчани допринос – ево броја Терентијеве штедне књижице:
42307.810.2.2212.0027347 - Мурачев Терентий
Тренутне потребе су: брашно, шећер, биљно уље, прашак, пиринач, месо.
Наша контактна адреса: russiawakeup@gmail.com
Молимо да се обраћате по свим питањима у вези допремања онога што можете да дате, контактних телефона Јосифа или Терентија, како стићи до њих...
Извор: http://dm-nikolich.livejournal.com/28327.html
