Представници Српског народног покрета Наши које бораве у Москви на позив господина Александра Кравченка председника удружења Косовски фронт имали су прилику да присуствују сеоској прослави у козачком селу Рожденствено у предграђу Москве. Иако су предходих дана имали прилике да обиђу град Москву и увере се о великој лепоти московских цркава, тргова, булевара и архитектуре оно што су НАШИ видели у Рождествену представља нешто најбоље што су видели током боравка у Москви:
Дечија игра
Козачко село Рождествено налази се у предграђу Москве на предпоследњој станици плаве линије метроа Митина. Иако је село већ полако почело да попушта пред текуђом урбанизацијом, а на његовим ободима већи ничу стамбене зграде, део староседелаца и даље успева да сачува козачки начин живота и козачке обичаје.
У порти цркве Рождества Христа тог дана се окупио велико број деце и младих који су уживали у зимским играма. За разлику од деце у Србији која праве снешка белића или користе снег за санкње, козачка деца играју се освајања утврђења и борбе прса у прса.
Козачки атаман, вођа села, путем озвучења давао је наређење деци да се поделе у две групе од којих је један бранила сазидано утвђење од снега док је друга нападала. На његов знак отпочињао је напад дивље хорде на тврђаву у коме су учествовала деца од 2 па до 12 година.
Најхрабрија деца прескакала су зид и упадале у „утврђење“ где су углавном падали у првом налету оборени од стране бранилацац који би им онда сели на леђа и газили по њима, мања деца покушавала су преко прелаза да заузму снежно утврђење. Ту се одвијала најжешћа борба, деца су се гађала грудвама, обарала у снег и гурала са зида тврђаве. И девојчице и дечаци борили су се свом снагом да испуне задатак који им је Атаман дао. Борба је трајала до задњег атома снаге, према противнику није било милости, њега је требало газити, седети на његовим леђима или га бацити са зида.
Иако су нека деца и заплакала током игре, њихове очеве то није бринуло, нису желели да се мешају у битку, или би једнаставно дете пребацили назад у тврђаву преко зида како би му показали да мора да настави борбу. Игра би била завршена тек када и последњи противник од умора падне на земљу. После паузе за одмор игра би се понављал само што би браниоци и нападачи променили стране. Верујемо да те вечери ни једно дете у Рождествену није имало проблем да заспи.
Руска бајка
Старији дечаци пели би се на леђа једни другима а онда борили поритив других тимова, побеђивао би онај који остане задњи на леђима свог саборца. Девојске и момци окретали су се у колу и певали старе козачке песме. Магаре је вукло децу на санкама, а у углу порте пекле су се кобасице на ротиљу и кувао чај.
Жамор деце и одраслих надјачавала су црквена звона, цео призор је деловао као да је из неке руске бајке, а не да се дешава 2013. године и то на пола сата метроом од центра Москве. Игре су завршене испаљивањем плотуна (ватромета) из топа.
Алексејска дружина
У оквиру Цркве Рождества Христовог у Рождествену делује и православно спортко војни клуб за децу „Алексејевска дружина“ коју такође води Александар Кравченко. Деца из „Алексејевске дружине“ два пута недељно тренирају бокс а два дана војне вежбе. Међутим, они имају и радну обуку у којој се баве пољупривредном, израдом предмета, а затим и продајом тих производа.
Преко зиме они имају и обуку из скијања али и неких других вештина. Обуку у „Алексејевској дружини“ тренутно има 25 дечака узраста од 5 до 12 година. У дворишту цркве налазе се учионице за војну обуку, веронауку и израду предмета.
Ту се налазе и спортски реквизити али и војна опрема попут гас маски, макета ручних бацача, граната и пушки.
Православље и оружје
Питали смо господина Кравченка да ли православље и оружје могу да иду заједно?
- То питање је решено још у Византији за време Константина Великог. Војни подвиг је највећи чин хришћанске љубави, када је неко спреман да положи свој живот за своју веру. Постоји свети ратници и та тема у опште не треба да се поставља. Међутим, људи у оваквим клубовима не треба да виде цркву и оружје већ цркву и децу. Војно патриотско образовање је саставни део наше традиције, а његово одвијање уз покровитељство цркве је битно за мисионарење – објашњава Кравченко.
Он каже да је јако добро што се програми попут овог одвијају у оквиру цркве јер то привлачи младе вери.
- Неки младићи први пут дођу у цркву не да би се молили већ да би научили војне вештине, међутим ту се заинтересују за веру и православље и тако је корист од ових клубова вишеструка. То је здрав приступ вери – каже он.
Руски програм за вишечлане породице
У селу Рождествено, у близини цркве, налази се и насеље од 40 кућа од по 200 квадрата које је пре неколико година Руска држава поделила породицама са више од пет деце. Оваквих насеља има више у Москви, а у овом у Рождествену кућу је добио и Александар Кравченко који има шесторо деце.
И поред многочлане породице, једну од просторија у кући Кравченко је претворио у салу за тренирање бокса за чланове „Алексејевске дружине“ у којој тренирају и његова четири сина. СНП Наши су први пут имали прилику да бораве у козачкој кући и виде шта значи козачко васпитање деце.
Синови једанаестогодишњи Феђа, десетогодишњи Стјепан, осмогодишњи Вања, шестогодишњи Данило и ћерке четврогодишња Саша и двогодишња Маша од рођења су васпитани да израсту у храбре козаке и добро православце. Синови су нам демонстрирали да одлично баратају сабљама и кошпљем али и да су вешти играчи козачких игара.
Руси се не предају
Док нам Кравченко на компјутеру показује снимке разних активности везаних за Косово и Метохију који се спроводе у оквиру удружења Косовски фронт деца долазе са молбом да им се пусти цртани филм о Косовки девојки. Шесторо деце без речи гледа аматерски цртани као да је реч о најбољем дизнијевом остварењу.
Затим траже да им отац пусти филм „Руси се не предају“. Стејепан нам говори да ће он доћи да ослободи Косово и Метохију, и друга деца говоре да желе да иду на Косово.
Уместо новог цртаћа почиње филм о бици из Првог светског рата када су руски војници опкољени у тврђави у Белорусији од стране Немаца. Немци су на руску тврђаву бацили бојни отров знајући да Руси немају заштитне маске. На изненађење Немаца, последњи преживели Руски војници крећу у напад који ће историја зпамтити као „Јуриш мртвих“.
На екрану су снимци руских војника који око уста имају замотане крваве крпе док јуришају на преплашене Немце. Саша и Маша понављају реченицу „Руси се не предају“.
Света Русија
Имали смо прилику да проведемо један дан у козачком селу, у козачкој породици и за тај један дан видимо више Русије него што је има на московским булеварима, у московским излозима и московском метору које смо гледали осталих дана нашег боравка. Русија у коју се надамо да ће нам помоћи да ослободимо Косово ипак постоји, она сада расте и развија се у местима попут села Рождествено, у православним породицама и у деци коју смо имали прилике да видимо и чујемо. Та и само таква Русија може помоћи Србији да се ослободи.
