Једанаесте вечери по Савиндану 2013. л. Г. у Београду би представљена књига „Јасеновац и сребренички мит“ Биљане Живковић у којој су забележени разговори са академиком Србољубом Живановићем, мр Лазаром Лукајићем, Миливојем Иванишевићем, као и преживелим мученицама Смиљом Тишмом и Зорком Скибом. О књизи су коју реч изнели пуковник др Милоје Пршић, историчар Миливоје Иванишевић и сама Биљана Живковић, једна од ретких новинара који не дувају у евроунијатске дипле него вредно прикупљају сведочења за повесницу србскога народа. Скуп је благословио јереј Милорад Средојевић.
Окупљени у клубу „Боготражитељ“ у Иван-беговој 7, уроњени у море ћириличних књига благородне садржине, манастирских вина и шљивовица, природних мелема, тихе звуке песнопенија, окружени иконама, спремали смо се да дочекамо старицу у чијем животу се огледа судбина србскога народа у 20. веку. Зорка Делић-Скиба као девојчица је преживела истребљење читаве своје породице, клање у логору, брисање памћења... а потом смогла снаге да згули наметнуту јој однарођену самосвест и на заласку живота, затомивши бол, проговори о ономе што никакве лажи не могу потрти. Било јој је тешко да то искаже, пошто свака реч призива сећања претешка и за оне најокорелије, а камоли за нејако дете које још увек живи у њој, и даље тражећи одговор на нêмо питање: ЗАШТО!? Слушали смо је, дубоко потресени, и сами немоћни да пружимо одговор. Као и на питање њене кћерке – зашто је ускраћена за срећу да има баку и деку?.. Зашто о њима има само мрвицу сећања из друге руке – од случајног саговорника који их је познавао?
Наврла ми је помисао на нашега јунака ђенерала Ратка Младића, треће поколење у породици које није запамтило оца, па и на мога деду Николу, 1914. одметнутог у гору како не би морао да у аустроугарској војсци убија Србе, и после три године лова усмрћеног 1917. године, тако да је и моме оцу Константину у четвртој години живота одузет отац... А и ја сам ускраћена за деду... Ово помињем само зато што ретка србска породица нема сличну причу...
Тетка Зорки – сестри свих наших мајки – с поштовањем сам пољубила руку, захвална што нас је, затомивши сопствену муку, без имало мржње, својим сведочењем подсетила на то ко је у злосрећном 20. веку заиста био Жртва. Могу плаћени гласноговорници до миле воље таламбасати по својим „слободним и независним медијима“ о томе како „морамо рашчистити са својом мрачном прошлошћу“ коју истиха спретно „спинују“, о геноциду у појединачно узетој варошици, могу се неовлашћено извињавати сваком ко не жури на воз, могу из петних жила упињати да спрече оглашавање праве Истине – не вреди! Невоља је у томе што су у лажи кратке ноге, и све њихове куле у песку громогласна Истина неумољиво растаче. Кад-тад.
Тетка Зорка се опростила од присутних и са својом кћерком отишла у ноћ – и у србску повесницу. Неким другим незаслужено приређују свечане дочеке, незаслужено додељују награде, незаслужено пишу хвалоспеве... Ипак, то им не даје улазницу за Вечност. У нашим срцима остаје урезано само оно што вреди. И само то поколења памте. Анационални другосрбијанци мисле да жаре и пале, уобразивши да су Неко... А народни песник одавно је пресудио: „Нетко бјеше Страхињићу бане“. Јер је чојство највеће јунаштво. А када се и ова силна прашина коју су подигли слегне, поновиће се:
А дервиш му право проговара:
„Страхин-бане, ти соколе Србски!
Твоме ђогу и твоме јунаштву
Свуд су броди, ђе гођ дођеш води.“
Србија је велика тајна – што рече Десанка Максимовић. И бива да свако злодело дође на видело и да свакоме на крају по правди пресуди онај прави Суд. Завршавам речима Бране Црнчевића:
Велики је посао Господ одредио
Растку Немањићу
ни мањег народа ни више уморених
Срећни пастири живе причешћују
а Он је од Бога страшну милост измолио
да мртвим Србима последњу причест даје
Јеси ли се уморио Свече
*
Поглед голи као душа боли
цвиле људи пламте апостоли
Михајло се том пламену не да
он без речи палицркве гледа
Бог је Вишњи одредио Њему
да све види сведочи о свему
На Суду ће рећи у тишини
шта се збило у цркви у Глини
Амин, Боже дај!
