Главная страница

Мы в соцсетях











Песни родной Сербии







.......................




/12.3.2013/

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ 15-ГОДИШЊЕГ ЈУНАКА



     Двадесетог марта ове године навршиће се 20 година од како је у одбрани родног села Јовића на Озрену погинуо Споменко Гостић, петнаестогодишњак који је одбио понуду да се склони од ратних страхота и раме уз раме са комшијама и пријатељима био борац ВРС.

     

     Мали херој је данас заборављен. До сеоског гробља гдје је сахрањен може се доћи само пјешице, шумским путем, а ни једна институција није се никада сјетила да ода дужну пошту дјечаку који је живот уградио у темеље Републике Српске.

     

     Споменков саборац Бране Миливојевић сјећа се да је дјечаку умрла мајка почетком 1992. године, а већ у септембру исте године граната је пред кућом убила баку са којом је живио. Ратни вихор га је омео и да настави школовање, јер је било немогуће из Јовића ићи у средњу школу у Добоју, па се момчић привио уз војску, чији борци су га штитили, хранили и бринули о њему колико су могли.

     

     Споменко Гостић је, сјећају се ријетки саборци из 3. Озренске бригаде ВРС, био невјероватно храбар, вриједан и способан за своје године. Ништа му није билом тешко, знао је послушати сваког, и осјећао се пуноправним борцем ВРС, чак је и униформу носио. Углавном је носио храну борцима на линију, коњским колима којима је вјешто управљао и једном је чак налетио на мину али је том приликом остао неповријеђен.

     

     

     

     Крајем 1992. Споменко се појавио и на телевизији, јер је репортеру РТС искрено и непосредно испричао своју причу. На исповијест сирочета које је силом прилика постало ратник, реаговала је породица Срба која је из Француске стигла на Озрен носећи хуманитарну помоћ. Понудили су Споменку да иде с њима Париз, да га усвоје, одгоје, помогну да се спаси рата. Момак је одбио с ријечима :”Нећу да будем дезертер и да остављам свој народ кад је најгоре. Бићу овдје до краја, док не дочекамо мир и слободу, а онда, видјећемо”.

     

     Споменко Гостић погинуо је 20. марта 1993. од хаубичке гранате испаљене са непријатељског положаја на коту Висић, код Јовића, на Озрену. На истом мјесту погинуло је још шест његових другова. Момак је донио следовање хране, журећи да стигне кући, гдје је у пећи оставио хљеб да се пече.

     

     Данас се готово нико не сјећа малог хероја из Јовића. Посмртно је одликован Медаљом заслуга за народ, и то је све. Дјеца у школама Републике Српске не знају за свог храброг вршњака, ниједна улица не носи његово име. У Јовиће се нико никада није вратио, а гробље опустјелог села крије хумке 15-годишњег хероја, његове мајке, баке, и сјећања која су остала иза ове тужне приче.

     

     (БН ТВ)

     

     ***

     

     24.02.2013

     

     Прича о Споменку Гостићу са Озрена – дечаку који није хтео да напусти прву линију одбране док не стигне слобода! У рату је изгубио све – породицу, дом, детињство и свој млади живот! Он, који сад стоји пред престолом Божјим урезао је свој јуначки лик у срцима и памћењу свих нас, његових сународника!

     

     ***

     Споменка Гостића сахранити у РС – Дечак у одбрани Отаџбине

     

     12. децембар 2011.

     за ФБР приредила Б. Диковић

     

     Реаговање бораца на писање „Новости“ о споменку петнаестогодишњаку са Озрена, који је погинуо марта 1993. године:

     

     БАЊАЛУКА – Борачка организација РС покренуће иницијативу да се посмртни остаци Споменка Гостића, младог хероја отаџбинског рата, са планине Озрен, односно дела који припада Федерацији БиХ, изместе на територију Српске.

     

     

     Борачка организација реаговала је после приче коју су „Новости“ објавиле о 14-годишњем Споменку Гостићу, који је погинуо 20. марта 1993. године у селу Јовићи, на планини Озрен, као припадник Војске РС.

     

     Пантелија Ћургуз, председник Борачке организације, каже за „Новости“ да посмртни остаци овог младог хероја морају да буду сахрањени на подручју РС уз све војне почасти.

     

     - Ангажоваћемо све институције РС. Планирамо да се обратимо председнику Додику, премијеру Џомбићу и ресорном минситарству РС – поручује Ћургуз.

     

     ***

     

     СЕЋАЊЕ НА СПОМЕНКА

     

     Један од Споменкових вршњака са Озрена Велибор Трипић присећа се почетка рата у БиХ и свог настрадалог друга.

     

     - Село Јовићи, у којем је Споменко живео са мајком, било је окружено насељима са већинским муслиманским живљем. Те 1992. године рат је започео и на овом подручју. Споменкова мајка је умрла, а на почетку ратних сукоба Споменко и ја се добровољно пријављујемо у српску војску и постајемо курири – присећа се Трипић.

     

     Под кишом граната испаљених на Јовиће са муслиманске стране у септембру 1992. године гине Споменкова бака и он остаје сам.

     

     - Једину заштиту имао је у војсци. Са курирских задатака „унапређују“ га у снадбевача храном. Поверена су му коњска кола, а заповест је била да развози храну по дугој одбрамбеној линији према Маглају. Тако је Споменко свакодневно, помоћу два коња, јурио од рова до рова. А онда се догодила трагедије – улетео је у минско поље.

     Гину коњи, а Споменко пролази са повредама.

     Чим се опоравио поново се ставио на располагање војсци. Био је десна рука команданту одбране.

     

     Због офанзиве муслиманских снага војска и народ се повлаче и Јовићи су опустели, али Споменко остаје са неколицином војника да брани село, да се успостави линија и врате изгубљени положаји – сећа се Трипић.

     После смиривања ситуације на том делу ратишта Споменко остаје са војницима-тобџијама.

     

     У марту 1993. од гранате испаљене са муслиманске стране наш јунак је смртно рањен. Тада је погинуло још пет српских бораца. Споменко Гостић је издахнуо на брду Висићи, а сахрањен је касније са својим саборцима на сеоском гробљу Јовићи, које припада маглајској општини. Данас се то село граничи са Бочињом, за коју тврде да је упориште вахабија.

     

     

     ПОНУДА ИЗ ПАРИЗА

     

     СПОМЕНКА је на ратишту упознао један Србин који је живео у Француској. Гледао га је на неком ТВ каналу и дошао из Париза са намером да га одведе кући и – усвоји.

     – Споменко ми је причао да је позив одбио речима: „Док моја нога са саборцима не ступи у Маглај ја не идем одавде“.

     

     Французу се захвалио на позиву и животу у Паризу, а овај га је частио са две штеке цигарета – присећа се разговора са Споменком Велибор Трипић.

     

     ИЗВОР: Дан Ветерана Видовдан