Љиљана Булатовић представила је 19. марта нову књигу посвећену Ратку Младићу. На вечери су присуствовали посланици Државне думе, политичари и јавни радници који су основали Комитет за одбрану генерала, дипломате и писци који су се сретали са генералом, научници, глумци, новинари: П.С. Дорохин, Ј.Ј. Гускова, С.Н. Бабурин, Б.И. Костенко, Ј.В. Назаров, В.Н. Ганичев, С.И. Каћкало и многи други. Посебно треба навести да је учествовао и син славног српског генерала Дарко Младић. Његов наступ пропраћен је дугим пљескањем у знак признања његовом оцу. Свакако, био је то и знак подршке породици Ратка Младића. Дарко је изразио захвалност свима који се генерала сећају, који пружају подршку њему и породици.
Присутнима у сали обратила се Љиљана Булатовић, писац књиге: „Генерал Младић је мој брат по духу и ратни друг. Све књиге посвећене су Војсци Републике Српске и српском народу, чији символ он представља. Написала сам и три књиге о Сребреници, књигу о Радовану Караџићу и мајци бившег председника РС“. Такође је рекла: „Када је пре неколико дана сигнални примерак ове књиге доспео у руке генералу, који је у затвору Хашког трибунала у Схевенингену, замолио је да пренесу како ће упркос свему живети ради победе истине, ради достојанства српског народа! Драги пријатељи, браћо и сестре! Хвала вам што сте својом душом, својим знањима и својом одлучношћу омогућили објављивање ових сведочанстава истине. Хвала вам за бескрајну љубав коју сте ми даривали од првог сусрета па све до данашњег дана! Знам да је у основу те љубави – наша заједничка оданост генералу Ратку Младићу и православном српском народу на Балкану“.
Љиљана Булатовић је подвукла да је хтела да исприча не само о генераловим борбеним заслугама него и да покаже његове људске квалитете. Живе успомене Младићевих сабораца чине најјачи део књиге. Оне показују генералов жив и изванредан ум, његов дар војсковође и дипломате, једноставност у општењу са борцима, немилосрдност када је то неопходно, према себи и подређенима. Упознавши се са тим успоменама, схваташ зашто је Младић заслужио карактеристику народног генерала. За оне који су упознати с историјом Србије и Југославије појмови „партизан“ и „четник“ нису празан звук. То нису просто термини. Рат против окупатора 1941-1945. године отежаван је братоубилачким грађанским ратом. Управо зато Младић, организујући Војску Републике Српске, од самог почетка није дозвољавао идеолошки раскол у њој, није дозвољавао рад политичких странака у војсци: „Никаквих 'четника' ни 'партизана' – ми смо јединствена народна војска!“ Сасвим заслужено је говорио да једну од његових победа представља то што је успешно избегнут српски раскол у земљи: „По први пут током много година Срби у рату нису убијали Србе!“
У књизи је у неколико редака одшкринута и тајна генераловог хапшења – један од разлога зашто се жив предао. Познато је да је његова кћерка Ана убијена марта 1994. године. Отац каже да зна ко иза злочина стоји. Међутим, извршиоци нарученог убиства спретно су удесили да трагедија изгледа као самоубиство. Младић је, када је већ био у затвору, у разговору са Љиљаном Булатовић рекао да није искористио „последњи метак“ приликом хапшења како жута штампа не би ширила гласине о „патолошкој склоности Младићевих ка самоубиству“.
Током вечери је, свакако, било много речи о раду такозваног хашког трибунала. Наравно да радује чињеница оснивања Друштвеног комитета за подршку Ратку Младићу, као и то што су међу његовим члановима посланици Думе. Ипак, осећа се некаква нелагодност – сви оптужени Срби већ су испоручени тој суданији, а да руски представници при том ниједном нису гласали у ОУН против продужавања рада тог нелегитимног органа. Посланик П.С. Дорохин, који је током вечери иступио у име Друштвеног комитета, обећао је да ће бити учињено све за генералово ослобађање.
Истовремено, већ и само то што су у одбрану како самог генерала тако и Срба у суданији уопште иступили не просто јавни радници него посланици, свакако, представља моћан чинилац моралне подршке затвореницима. Како је рекла Ј.Ј. Гускова: „Наде хашких затвореника, родољуба из Србије и Републике Српске, избеглица из Крајине, везују се за Москву. Желим да кажем да је посета делегације наше Думе збунила чиновнике Међународног трибунала за бившу Југославију: нису знали какве закључке ће посланици извући. А од гласања у Савету безбедности ОУН зависи будућност Трибунала. Раније тамо нико није одлазио у инспекцију, нико није проверавао како трибунал ради. Неопходна је озбиљна међународна контрола те суданије, а ко на свету то, осим Русије, може да учини?“
Извор: „Руска народна линија“
Михаил Јамбајев, магистар историјских наука
