Цар Душан Силни је наш први цар династије Немањића. Уз Краља Милутина он је највећи владар династије Немањићa. Крунисан је на великом црквено-народном Сабору у Скопљу на Васкрс 14. априла 1346. године. Подсећајући на овај чин, он је записао у свом Законику те године записао следеће: „И Богом дарованим венцем царским венчан бих на царство у лето 6854, месеца априла 14. дан, у велики, радосни и многосветли празник Васкрсење.“
Цар Душан је био Пети Вожд народа српског. Наиме, у Српској историји наш народ је поред званичних титула цара, краља, деспота, кнеза и војводе, имао једну посебну и карактеристичну коју је давао само најзначајнијим народним великанима, који су битно опредељивали и афирмисали његову државну моћ, националну величину, духовни развој, међународни углед, полетну снагу или слободарско васкрсење од туђинске власти. Тако су ову својеврсну народну титулу „ВОЖДА НАРОДА СРПСКОГ" или једноставно „ВОЖД", до сада добили и имали: Стефан Немања, Свети Сава, Краљ Милутин, Стефан Дечански, Цар Душан, Деспот Стефан Лазаревић и Карађорђе Петровић.
Био је изузетно способан владар и војсковођа, законодавац и државник. У његово време, српска средњовековна држава ће остварити свој највећи успон у сваком погледу. Србија је тада била најснажнија и најмоћнија држава у ондашњој југоисточној Европи. Ратове које је водио цар Душан ради васколиког јачања и ширења српске државе, нису били примарно мотивисани освајањима и поробљавањима других народа на Балкану; напротив, они су били усмерени на стварање моћне и снажне балканске државе која ће преузети улогу Византије и спречавити продор азијатских отоманских хорди на Балкан. У том смислу ваља тумачити његову намеру да заузме Цариград. Цар Душан је имао у виду велики свехришћански циљ који ће, већ тада се видело, бити угрожен најездом Турака из Мале Азије.
Скопље је познат у Српству као наша прва царска престоница. У њему су два препознатљива средњовековна објекта везана за цара Душана. Први је Душанов град, односно остаци старе градске тврђаве. Други је мост на Вардару који се раније и дуго називао „Душанов мост“. (Новокомпоанованим историјским македонским трендовима, он се данас назива обезличено и обесмишљено „Камени мост“.) Иако како кажу, нема историјских доказа да га је саградио Цар Душан, поставља се основно питање: Ко би могао у тадашње време да има толико богатство, моћ, мотив и жељу да сагради у оно време величанствен и значајан објекат као што је мост осим Цара Душана? Ваљало би дакле имати у виду да је, у односу на друге познате историјске личности које су владале тим простором у средњем веку, сасвим природно и логично да је то сигурно могао учинити овај наш владар како поводом свог крунисања и уздизања Краљевине Србије и Царевину Срба и Грка, развоја и изградње тврђаве, односно Горњег и Доњег града (како су се иначе у основна дела правили градови), тако и поводом проглашења Законика 1349. године када је објављен први део "Душановог законика". (Допуњен је 1354. на Сабору у Серу. Овај законик је један од најзначајнијих правних документа средњовековне Србије али и средњовековне Европе.)
Када је Душан крунисан за цара у Скопљу, а држава постала царевина, највероватније је тада и озваничила да има свој витешки ред „Стуб Светог Стефана“ дат у име државе и Св. Стефана крсне славе Немањића. (Константин Јиречек у „Историји Срба“ наводи податак : „...Полако су се образовала два реда властеле, високо племство и витешки ред (болд Р.Р.).“ Нарочито је важно истаћи да је Цар Душан установио „Орден Светог Стефана“ који је додељиван за војне и друге заслуге одређеним лицима. Било би добро да се зна за овај први одрен у Српству, те га на афирмативан начин у историјском развоју орденског система код нашег народа ваља актуелизовати.
Цар Душан је умро 20. децембра 1355. године.
