Често чујемо у свакодневном разговору како неко употеребљава реч сељак у неaгaтивном контексту. И увек ми буде непријатно и често бих исправио ту особу. И акo бих се одлучио да то урадим рекао бих следеће: “Када би се ми добро загледали у себе видели би да сви ми носимо део села у себи ”. Може се замислити како би реаговала та особа, највероватније би се саговорник увредио. Ипак не бих му дозволи да оде док не објасним. Рекао бих даље: -„Када би били искрени и доследни”. Само да пре свега ту реч ставимо у временски контекст.
Ако говоримо о историјским личностима које су били сељаци можемо доћи до следећег закључка. Осим малобројног племства, на челу са благоверним Кнезом Лазаром Хребељановићем, на Видовдан на Косову пољу 1389. године борили су се сељаци. Било су то сељаци, а јунаци, храбри, кршни и свети . Онакви каквих данас једва можемо по неколико набројати и пристети их се међу свим људима које познајемо. У народној песми „” Марко Краљевић оре друмове у инат турском зулумћару и у чувеној реплици одговара-“ Море Tурци не гасте орања !”. Шумадијски сељаци су орали своја поља и ћутали. И то им је било једино право да ору и ћуте. Неписмени, потлачени и обесправљени на сопственом имању странци. Кулук и беда били су им свакодневица (можда звучи познато данас ?). Ко су били они да било шта промене. Једино им је вера, нада и братска љубав била у грудима и тиме су богатили срца, у свему осталом били су бедни осиромашени, обесправљени... а онда су решили једног дана да престану да ћуте и припашу сабље. И тако је прост шумадијски сељак протерао турске тиране и поново постао сам свој господар. Има ли међу данашњом школованом господом таквих јунака ? Jунака или сељака како је правилније ? Ако говоримо доследно и ценимо себе довољно и ми ћемо наћи прави одговор. Даље српски сељак је био ратник. И то такав ратник да да му признање одавали војсковође супросила које су се супротстављале. У ратовим за ослобођење у Балканским ратовима и у Првом и Другом светском рату. а један наш савремени писац је написао и одличан романа о једном српском сељаку из тих времена, који се недавно упокојио. Његово име је било Добривоје а у монаштву Калист. Тако се и зове књига (Монах Калист), а у њој пише скоро све о сељаку, раднику и ратнику, тог времена. Поменти Калист – Добривоје у својој борби са собом и страним завојевачима платио је непролазном ценом слободу данашње самозване „господе” која с презрењем изговара ту реч. Та жртва коју је поднео донела је њему славу међу савременицима и вечни спомен међу потомцима. О њему су говорили његови савременици да је био Свети човек. Упокојио се крајем 20. века у манастиру Жича.
Ако поразмислимо о примерима из скорије историје можемо доћи до следећег закључка. Михаило Пупин је био дете сеоских родитеља, из бантског села Идвор. У својој ауто биографској књизи „Од пашњака до научењака” са сетом се сећа како је као босоноги дечаћић а и касније током младости преко лета водо рачуна о свом домаћинству и трчао за гускама у свом селу. Није могао ни слутити да ће једног дана постати светски познати научник и проналазач који је задивио цео свет и оставио богато интелектуално наслеђе свом потомству а на многе начина помагао свом народу и земљи. Када говоримо о проналазачима, никоме до краја схваћени, Никола Тесла је био из села Смиљани, премда је био свештеник и он је био скромног порекла. Хајдемо сада до у наше дане: И Свети Владика Николај жички и охридски и свеправославни рођен је у селу Лелић у близини Ваљева одакле је пронео буктињу вере кроз цео свет а пре свега кроз свој живот., и Авва Јустин ћелијски и уопште већина светитеља из нашега рода, безамало сви из српске историје.
Десанка Максимовић рођена у селу Рабровица, пише у својој поеми „Крвава бајка” следеће: -“Било је то у земљи сељака на брдовитом Балкану мученичком смрћу умрла је чета ђака у једном дану.“ осврћући се при том на стадање Гимназијалаца у Крагујевцу 19. октобра 1941. године. Тако каже Десанка наша предивна, вечножива и вечномлада песникиња. Само овде се може рећи да је то тек неколицина од нашег рода најизразитијих и најпознатијих, а недостајало би нам много времена ако би желели да искажемо бар већи део оних који су нам дали добар пример својим животом и радом.
А када би мене који случајем неко питао јеси ли ти сељак ? Или би ми са подсмехом рекао насмејао бих се јер би знао да ми у незнању то говори. И пожелео бих да будем сличан великим људима са села бар онолико колико приличи мојим малим моћима. да будем то, по интелекту, по љубави према својој земљи и људима, по вери у Бога и Српство и по служби према својим моћима и знањима. И верујем да би сви око мене били срећнији и ја бих то био. Нека тај дан за Србију осване што пре и свима који са шежњом и нестрпљењем назиремо то свитање донео добро.
Драган Вујић
