Говорити о официрском кору српске војске, а непоменути једног од најконтроверзнијих, занимљивих и неоспорно најутицајнијих официра, не само у официрском кору београдског гарнизона већ и у тадашњим политичким превирањима у Краљевини Србији с почетка 20. века, изгледа као недоречена прича или незавршен посао. Тај пуковник је Драгутин Димитријевић Апис. Цео сплет и укупан биланс Мајског преврата 1903. године, не може се у потпуности реално и суштински сагледати уколико се овај догађај анализира и посматра мимо официрског кора, његове службене части и узвишене мисије официрске службе. Они људи који површно или једнострано, односно упрошћено посматрају и виде официрску службу, односно официрски кор, о Мајском преврату и пуковнику Апису имају негативан став и изразито критизерски однос. Тема чланка захтева да се овај догађај посматра и анализира са једног суштински комплекснијег аспекта, аспекта службене части, односно аспекта који је везан за официрски кор и мисију официрског позива у Српству. (Наиме, од свих друштвено важних служби у држави, само официрска добија појас од позлаћене срме са копчом у облику државног грба познат под називом официрска ешарпа. Њом се официри својом чашћу венчавају за Отаџбину, државу, веру, нацију и њене идеале. Официри су зато и организовани у официрски кор, да би као најмоћније државно тело у најтежим условима били последња и заклета узданица, снага и нада Отаџбине.)
Корпоративна организација официра Краљевско српске војске је обазбеђивала и дала хомоген, патриотски, светосавски, одан и частан официрски дух вођен отаџбинским идеалом, косовским заветима части и циљевима постојања тадашње наше војске. Од тих циљева, свакако да посебно место има ослобођење и уједињење Српства под један државни и национални кров. При том ваља напоменути да је ову идеју и циљ у Првом српском устанку себи поставио Карађорђе Петровић. Овај великан из наше славне историје васкрснуо је Српство након вишевековног ропства под Турцима, поставио темеље нове Србије и покренуо велико дело ослобођења и уједињења нашег народа. Познато је, да је Карађорђе убијен по налогу Милоша Обреновића на мучки и свиреп начин - на спавању секиром. Такав злочин према нашем Вожду нарочито, уз ликвидацију готово свих његовим виђенијих присталица из Првог српског устанка, у нашем народу никада није заборављен. Због тога Његош, као савременик Милоша Обреновића истог проклиње, а Карађорђу посвећује „Горски вијенац”. Милошев злочин финализован је дерањем коже са Вождове главе да би је напуњену памуком послао султану у Цариград. Овакав поступак изазвао је огорчење код Срба. Тако је део њих из околине Београда напустио своје куће и населио се на узвишењу недалеко од града назвавши га Вождовац у знак сећања на свог Вожда.
Мучко убиство Карађорђа на основу старих схватања и веровања по духу клетве, у народу је захтевало освету, да би се правда, истина и част посветила, а злочин, неправда и бешћашће осветило. Како по неким вишим неписаним законима, клетва односно освета не застарева, она се као обавеза морала извршити. С друге стране, владавина краља Александра Обреновића имала је бројне негативности о којима је доста писано и које су углавном познате. Колико је била неповољна политика краља Александра у тадашњој Србији, те да се тражио начин њеног исправљања види се из навода Драгише Васића: „...Опозициони куршум који ће гађати у „сам центар“ временом је пронађен у војсци, јер „Српска војска има у српској демократији свога највернијег пријатеља, јер је обема Србија преча од свега.“ Значење: „Србија преча од свега“ за српске официре представља отаџбински идеал официрског кора, односно мисију нашег официрског позива.
За официрски кор, а посебно за један његов део, такво понашање краља Александра Обреновића и његова неодговорна политика која је претила да уруши велике вредности тешке готово једновековне борбе нашег народа за своју слободу и државу, били су неприхватљиви. С уверењем да је интерес Отаџбине и Српства изнад сваког самовољног, а поготово неодговорног понашања и политичког одлучивања краља Александра и компромитујуће женидбе са дворском дамом Драгом Машин, удовицом пуковника Машина која се дилетантски упетљавала у државну, националну и војну политику; део официра официрског кора београдског гарнизона на челу са Аписом је извршио државни удар уз убиство краљевског пара.
Спремање завере од стране официра је трајало дуго, да би се круг официра наклоњених завереницима проширио са два пуковника и једним ђенералом. У завери је директно или индиректно било укључено 102 војна лица и 5 цивила. Део њих су уз присуство свештеника и његов благослов, у кући Аписовог зета Живана Живановића направили и потписали овакав текст заклетве: „Увиђајући сигурну пропаст Отаџбине, ако се данашње стање продужи за најкраће време, и оглашавајући као најглавније виновнике за све краља Александра и његову милосницу Драгу Машин, заклињемо се и потписима својим обавезујемо да ћемо их побити. На престо српски, опран крвљу ових бесчасника, довешћемо Петра Карађорђевића, унука Вождовог и сина законитог кнеза пок. Александра Карађорђевића.“ Тако је мучко убиство Карађорђа по налогу Милоша Обреновића, освећено од стране официра убиством последњег Обреновића. Одобравање овог чина завереника код већине Срба имало је широку подршку, али и поруку да се за злочине, неправду и бешчашће кад тад мора одговарати и да се са националним и државним интересима Српства нико не сме поигравати.
О Апису и Мајском преврату 1903. године је много писано. Не мали број аутора је чак са критизерским ставовима писао о Апису, упетљавајући се и неразумевајући основне садржаје друштвено важних професија из угла службене части у монархијама, дух тадашњег официрског кора Српске војске и официрске професије и њене мисије уопште, а посебно њеног значаја за наш народ. На овом плану су се развијале разноразне опструкције официрског кора и мисије официрског позива у Српству, нарочито након уклањања војводе Радомира Путника и монтираног Солунског процеса пуковнику Апису и његовим друговима официрима 1917. године.
Пуковник Драгутин Димитријевић Апис (у време Мајског преврата је био капетан), свакако да заслужује посебну пажњу, али више као изванредан официр који је официрском кору славне Српске војске дао посебан доприност у његовом јачању на патриотском, корпоративном, етичком и професионалном плану, него као директни учесник и организатор Мајског преврата. Он је у тадашњем официрском кору имао највећи утицај, али и подршку, посебно од војвода Радомира Путника и Степе Степановића. Цео свој живот посветио је Отаџбини, Српству и његовој војсци.
Један аристократски, витешки и заветно частан дух који је тада имао официрски кор Српске војске обележио је и оплеменио изванредан човек и официр пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Њему и већини осталих официра официрског кора били су и остали општи, Отаџбински и национални интереси изнад сваког личном интереса. Никаква колективна или појединачна лична корист, како од њега тако ни од било којег другог официра учесника Мајског преврата, а посебно од припадника тајне официрске организације „Уједињење или смрт” није тражена.
Поменута тајна официрска организација “Уједињење или смрт” је била организиована по принципу масонских организација. Патриотски и дубоко национални циљеви постојања те организације ипак нису спорни. ( Било би и сада са ове временске дистанце, историјски веома поучно да се они прочитају па дају стручна мишљења, оцене и коментари.) Међутим, као тајна организација са великим утицајем у војсци и народу, а без могућности потпуне политичке контроле, наилазила је на подозрење код дела политичара нарочито радикала Николе Пашића и краља Алаксандра Карађорђевића.
У програмским циљевима ове организације проносили су се они циљеви ослобођења и уједињења Српства које је себи поставио Карађорђе. Кроз Први и Други балкански и Први светски рат, официрски кор са Српском војском коначно је остварио циљ ослобођења и уједињења нашег народа под један државни кров, додуше у новој држави „братска троимена народа” Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Такво грандиозно дело је било остварено уз активности и пожртвовање дивних српских официра тадашњег официрског кора у којем је посебно значајну улогу имао пуковник Драгутин Димитријевић Апис и тајна официрска организација “Уједињење или смрт”. Коначно, славни успеси Српске војске и њеног официрског кора су такви да им се поколења Српства диве, поштују и поносе.
Разбијање официрског кора и Аписовог утицаја постао је један од политичких циљева краља Александра и радикала пред Први светски рат, а посебно по извлачењу српске војске преко Албаније и формирања солунског фронта. Први корак на том правцу је било уклањање војводе Радомира Путника са дужности начелника Ђенералштаба Српске војске. Циљ је темељно реализован кроз монтирани политички процес у Солуну. Разбијање официрског кора ја накнадно настављено низом других суђења, смена, кажњавања и кривоклетстава у чијој позадини су били радикали са Николом Пашићем, краљ Александар Карађорђевић и министар унутрашњих дела Љуба Јовановић. Од таквих удараца официрском кору па и српској војсци, а индиректно и СРПСКОМ НАРОДУ, нанешене су тешке и велике штете, које су се све јасније уочавале након завршетка Првог светског рата и периоду прве југословенске државе. Огромно разочарење код српских ратника, а посебно код високих српских официра је било присутно. Велики број њих је пензионисан или је напустио војску, док је део њих извршио самоубиства. Потајно се говорило да више никада нећемо имати онакав официрски кор, частан, моћан, одговоран, способан и Српству и Отачаству одан, као што смо га имали у време пуковника Аписа и дивних и сјајних команданата и командира, и изванредних официра које је Српству васпитавала, оспособљавала и давала Краљевско Српска Војна Академија.
Због свега наведеног, ред је да се помене овај изванредан официр, посебно омиљен у војсци и народу, велики Србин и родољуб, командант 4. пука „Стефана Немање” и Начелник обавештајног оделења Ђенералштаба Српске војске. Његова опорука пред стрељање говори не само о његовом уверењу, већ је слика духа, идаела и пожртвовања српских официра. Она гласи:
„Нека Србија буде срећна и нека се испуни свети завет уједињења Српства, па ћу и ја после своје смрти, бити срећан и блажен, а бол који осећам што ћу од српске пушке погинути, биће ми част у уверењу, да је тра пушка управљена у моје груди, ради добра Србије и Српског народа коме сам ја посветио цео свој живот.”
Официрски кор је имао велики утицај у реализацији националне идеје ослобођења и уједињења српског народа. Сва лепота војничке и официрске части српске војске исказаће се у најлепшем светлу током балканских а нарочито за време Првог светског рата. О безбројним примерима војничке части, витештва, поноса, достојанства, пожртвовања, љубави и патриотизма, доста је писано. У садашњем времену прослављања стогодишњице балканских ратова, достојно се подсећамо на етичке, моралне и духовне вредности једне изванредне и у Српству славне војске коју је васпитавао, припремао и предводио официрски кор са својом узвишеном националном мисијом и отаџбинским идеалом. Оно што је остварила славна српске војска, је управо зато што је имала тако моћан, достојан, одан, сложан, частан и пожтвован официрски кор. Он је свој отаџбински идеал, односно слободарске идеале Српства остварио. У њему је веома специфичну, одговорну и значајну улогу имао пуковник Драгутин Димитријевић Апис.
Пуковник у пензији Др Раде С. Н. Рајић
