Турци су потцењивали и исмејавали муслимане називајући их Бошњацима, што у дословном преводу значи презноглав, тврдоглав. Ако Србију прихватимо као своју, а немамо другу и не бежимо од свог порекла, језика, традицијe, мораће нас сви у њој прихватити – каже проф. Салих Селимовић
Професор Салих Селимовић је врстан познавалац српско-муслиманског питања кроз нашу, не тако срећну, балканску историју. Аутор је вредних књига, студија, научних радова о пореклу и историји Срба муслиманске вероисповести. Говори о томе ког су порекла данашњи муслимани у Србији, БиХ, Црној Гори, Македонији, КиМ, какви су њихови корени?Указује на суштину и природу вишевековне неслоге „Срба и муслимана”- једног истог народа (стицајем несрећних околности) - различитих вера.
Данашњи наши муслимани, који су са простора бивше СФРЈ, су у огромној већини словенског порекла. То је у науци неспорно, мада има и оних који би „хтели” да су босански и део рашких муслимана, богумилског порекла. Не знају или неће да знају да су богумили само једна хришћанска јерес, може се слободно рећи у православљу, а никако неки посебан богумилски народ. Ако је велики део босанских богумила дошао из Рашке, они су могли да буду само Срби, а не било ко. Богумила, патарена, катара као припадника те јереси је било и у суседним земљама који су се ширили све до Јужне Француске. У Јужној Француској има стећака колико и у Босни и Херцеговини. Идеологија те јереси није ни настала, а ни коначно нестала на нашем тлу. Богумилством жели да се докаже нека стара посебност, неки „индивидуалитет” из којег се временом „конституисала” бошњачка нација. На тај начин покушава да се докаже да постоји неки историјски „континуитет”. Ако су српска племена била доминантна у Рашкој, Зети, Босни, Травунији, Захумљу, Неретви, Усори, Соли и створила српске средњовековне државе, што је у историјској науци неспорно, па којег би то онда могли бити порекла домаћи муслимани по доласку Турака Османлија, од којих ће примати ислам?! Одговор се намеће сам по себи. Било је муслимана и из Анадолије и других турских земаља, затим Грка, Мађара, Бугара, Албанаца, Курда и др. као турских чиновника, улеме и војних старешина, али је то било занемарљиво мало у односу на масу домаћих муслимана који су пореклом Срби. И ти су, тзв. Туркуше, уствари, србизирани, јер су често женидбено-удадбеним везама са нашим муслиманкама, па и хришћанкама, прихватили наш језик, писмо и многе народне обичаје. Најбољи пример за то је простор Сјеничко-пештерске висоравни, област Новог Пазара и Тутина, где су се у 18. веку доселили албански католички Малисори. Ту су се највећим делом исламизирали, прихватили српски језик и постали наши муслимани.
На Научном скупу „Срби муслиманске вероисповести”, према мишљењу бројних учесника, имали сте најзапаженије излагање! О чему сте говорили?
Овакав научни скуп требало је давно да се одржи, уствари више таквих скупова, који би били посвећени овом важном питању. Бавећи се проучавањем наше, нажалост, трагичне прошлости, схватио сам да је огромна већина муслимана на просторима бивше СФРЈ српског порекла, мада има и оних који су албанског порекла, а занемарљиво мало турског порекла. На поменутом научном скупу ја сам се ограничио на простор Старе Рашке (Рашке области) или некадашњег Новопазарског, а касније Сјеничког и Пљеваљског санџака. Направио сам један преглед процеса исламизације од турског освајања у 15. веку и његов даљи ток са одређеним узроцима исламизације и миграционим кретањима као последицама тог освајања и окупације. Има покушаја да се исламизација представи као један радо прихваћен процес од стране хришћана и богумилске јереси. То није тачно. Није се вера тек тако мењала. Није тачно ни то да су Османлије присиљавали на масовну исламизацију, поготово у првом периоду њихове владавине. Присиле је било углавном кроз тзв. данак у крви (девширма) или у неким локалним срединама. Ислам је највише прихватан из прагматичних разлога, јер је то била вера освајача. Тиме се олакшавао и материјални и друштвени положај, а могло се напредовати и на друштвеној и државној лествици све до највиших звања и положаја. Домаћи муслимани су прихватали да буду „Турци“ из политичких разлога, а не што су то и стварно били, као што је сада и случај са великим делом рашких или санџачких муслимана који се изјашњавају као Бошњаци, такође из политичких разлога. Није искључено да се поново почну изјашњавати као „Турци” с обзиром на све наметљивије, чешће и веће присуство Турске на овом простору.
Када је процес исламизације почео у покореним српским земљама у отоманској империји, а када се завршио?
О феномену исламизације као једном друштвено-историјском процесу може се говорити само после доласка Турака Османлија у српске земље! То кажем зато што је било неких покушаја да се представи како је много муслимана живело у нашим земљама и пре доласка Турака! Ретких муслимана као појединаца је било јер су хришћанска Европа и Византија имали додира кроз трговину и ратове са тадашњим исламским светом, али не постоји никакав континуитет између тих муслимана и оних муслимана који су се исламизирали по доласку Турака. Процес исламизације у српским етничким земљама почео је у 15. веку, после турских освајања. Није тачно да су сви богумили одмах прихватили ислам, мада су се они брже исламизирали од православаца и католика у Босни. Процес је текао веома споро и у скоро прва два столећа турско-османске владавине више је био индивидуалан. Тек у 18. веку на простору Старе Рашке (Сјеничко-пештерска висораван, Бихор, Рожаје, Штавица, Средње и Доње Полимље, Кричак) он добија масовнији карактер после два аустро-турска рата. То су били тзв. Бечки или Морејски рат, који је трајао од 1683. до 1699. и аустро-турски рат од 1736. до 1739. године. Тада је дошло и до дефинитивне диференцијације на верско-конфесионалној основи нашег српског становништва. Хришћани су масовно стали на страну Аустрије и Млетачке Републике, а муслимани на страну Османске империје. Други велики талас исламизирања настао је после краткотрајног ослобођења Сјеничко-пештерске висоравни и дела Полимља у првој половини 19. века за време Крађорђевог ратовања. Многи историчари се слажу да је тај „хук исламизације“ завршен почетком 19. века. Ипак, појединачних прелазака у ислам забележено је и у другој половини 19. века. Сам процес исламизирања домаћег становништва је трајао, као што се види, веома дуго. Конверзија није била ни лака ни једноставна. Многе хришћанске или општенародне традиције су код муслимана биле и даље присутне, па чак и до данашњих дана. Занимљиво је да се у деведесетим годинама прошлог века појавио процес реисламизације. Том феномену мора се прићи растерећено и објективно.
Где је исламизирање ишло брзо, а у којим крајевима је било спорије „турчење” Срба?
Хтео би да одмах нешто кажем у вези са изразом „турчење“. У време када су хришћани у нашим земљама прихватали ислам било је нормално рећи да су се ти људи „потурчили“, јер су исламску веру у наше крајеве донели Турци као освајачи и то је била вера освајача, иако су и Турци ту веру примили од Персијанаца и Арабљана. Не постоји турска вера! Наши муслимани никада нису постали Турци, јер су сачували свој матерњи језик, многе раније традиције и увек знали своје порекло. Процес исламизације је био много динамичнији и масовнији у урбаним срединама: варошима, паланкама, трговима, шехерима, затим у крајевима кроз које су пролазили битни каравански путеви, на важним геостратешким или у пограничним местима и крајевима. Исламизација је била спора и тешка у руралним срединама и планинским пределима (Пештер, Стари Влах, Бихор, Колашин, Кричак, Рожаје) као и у оним срединама где је било више православних цркава, манастира и свештеника као што је велики део Полимља.
Муслимани су увек били у деликатном положају. У чему је њихова највећа несрећа?
Као што сам већ рекао, наши муслимани нису чином прихватања ислама постајали Турци. Они су и даље, без обзира којем друштвеном слоју припадали и на којим положајима се налазили, чували матерњи језик, писмо и многе народне обичаје из времена када су били хришћани, најчешће православци. Од етничких Турака су се увек разликовали, а те Турке су називали „Туркуше“ у пежоративном смислу. Ни Османлије у њих често нису имали поверења па су на везирски положај или неког главног паше скоро увек у Босанском пашалуку постављали Турке који су били пореклом Анадолци, Албанци, Грци, Бугари, Курди, Мађари, а наше су слали у удаљене провинције простране Империје. Турци су потцењивали и чак исмејавали наше муслимане називајући их Бошњацима, што у дословном преводу значи празноглав, тврдоглав. Дакле, наши муслимани, ипак, нису третирани као прави Турци, а ни они сами се у души нису тако осећали. После престанка османлијске владавине муслимани су се нашли: „ни на небу ни на земљи”. Осећали су велику несигурност и повлачили су се у себе и круг породице. Многи нису могли да схвате и прихвате историјску реалност. Велика маса је била потпуно анацинална. Они су знали само то да су муслимани. Неки су патили и из неког комплекса и осећања неке кривице иако су се вере и идеологије мењале и мењаће се док постоји људски род. Ипак, један број муслиманских интелектуалаца, трговаца и племства (аге и бегови) знали су за своје порекло и покренули су питање националног освешћивања муслимана и враћања својим националним коренима! С друге стране, нажалост, било је неразумевања од једног дела српске интелектуалне и политичке елите за тај процес! То је код многих муслимана изазвало револт па су из нашег пословичног ината хтели бити свако, само не Срби. Такве околности нашим непријатељима су и те како одговарале и у том правцу су они спроводили безкрупулозну и веома ефикасну пропаганду.
Тако је српски национални корпус изгубио огроман број муслимана чији су корени српски! Слично се догађало и са Србима католицима. Да завршим оном чувеном, тачном и још непревазиђеном констатацијом умног Меше Селимовића:
„Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više ni toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, zato zadržavamo vrijeme u strahu od ma kakvog rješenja“.
Колико греше данашњи муслимани, а колико Срби православци, односно представници интелигенције обе конфесије?
Мислим да је највећи проблем политизација и код једних и код других, мада има и много неразумевања и непознавања. Затим, ту је и онај фанатични и ригидни верски фактор. Мора се признати да код великог броја муслимана постоји комплекс, а код неких, можда, и осећај кривице, што сам већ поменуо. Вере и идеологије су се мењале и мењаће се док постојe људи. За мене је много битније којим се језиком говори, које је етничко порекло и које су народне традиције па да се на основу тога зна и национална припадност. Позитивни грађански закони дозвољавају да се човек као индивидуа изјасни да је Кинез, Јапанац, Немац, Турчин, Бошњак, али да ли се он и стварно тако осећа и да ли тек тако само декларативно може бити припадник тих нација? Наши муслимани, па и они који се изјашњавају као Бошњаци, треба да воле своју земљу, јер су и њихови пра пра дедови ту поникли. Није добро да се воли туђа земља више од своје, јер у том случају Србин православац с пуним правом може да се љути и да каже:
„ Па кад више волиш туђу државу, онда иди тамо, шта ћеш овде.”
Што се тиче дела интелигенције Срба православаца могу рећи да и ту има прилично неразумевања и предрасуда. Многи се тешко ослобађају појма „турчење“ и „Турчин“ са свом негативном конотациојом која из тога проистиче. То даје оружје у руке муслиманским екстремистима да увек могу да шире анимозитет код муслимана према сабраћи Србима православцима, као и дозу страха и несигурности. Имао сам прилике да и мени неки од тих острашћених муслимана кажу: „Видиш ли ти, да те они неће, а ти запео да си Србин!“ Мој одговор увек је био:„Ако ову земљу прихватимо као своју, а ми и немамо другу, и не бежимо од свог порекла, језика, народних традиција, мораће нас прихватити. Немојте да одговарате инаћењем и контрирањем, јер уместо да се приближавате, поштујете и разумете ви се укопавате у ровове и само пуцате једни на друге на задовољство заједничких непријатеља. Тако се иде у несрећу“. На почетку сам рекао да је политизација присутна код великог дела политичке и интелектуалне елите како код муслимана тако и код православаца. Те елите из својих себичних разлога и политичких интереса скупљају поене да би задржали постојеће положаје или да би дошли до њих. Својим иступањима често пуцају свим и свачим једни на друге и обичан свет увлаче у сукобе и шире неповерење. Њима је важно да добију изборе и уносне положаје. И једни и други треба да знају и уважавају „Да је брат мио које вере био“ и да „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара“
Многи виђени исламизирани Срби, ипак, кроз историју, се нису одрекли својих корена, помагали су православни живаљ, градили Србима мостове, светиње !
То је тачно. Подугачак би био списак тих наших славних и честитих предака који су у османлијској држави, као и за време аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, заузимали високе државне, војне, судске и друге положаје. Извесно време у 16. веку водили су главну реч у турском царству. Чак је постојао и српски лоби на турском двору, писало се и говорило српским језиком! Између осталог, и султан Сулејман Законодавац је одлично говорио српски. Иса-бег Исхаковић, оснивач Новог Пазара и Сарајева је био пореклом Србин из Херцеговине из рода Хранушића, затим да поменемо паше и везире Махмутбеговиће који су од Црнојевића, Ахмет-пашу Херциговића од кнезова Херака (Вранеша), Ферхат-пашу Вуковића од Десисалића, Хусеин-пашу Бољанића и низ других. Довољно је да се само помене Мехмед-паша Соколовић (Соколи). Без обзира што је он изванредно водио турску државу као велики везир остварујући њене интересе, никада није заборавио ни свој завичај, ни да је Србин. То је био случај и са свим његовим рођацима који су примили ислам као и са онима које је он доводио и постављао на одређене положаје. И у 19. веку већина муслиманског беговата и високе улеме је знала своје корене и чувало свој језик и ћирилично писмо. То писмо је називано босанчицом која се дуго задржала, беговским писмом, а и сами неки бегови су га називали „Стара Србија“. Још у 17. веку је књижевник Хеваји Ускупи из Тузле написао српско-турски речник. Међу бројном муслиманском елитом која се, у националном смислу, сматрала Србима треба поменути неке бегове, аге, богате трговце, интелектуалце као што су били из чувених породица Љубовића, Карабеговића, Градашчевића, Сулејманпашића, Хасанбеговића, Мушовића, Муратбеговића, Селмановића, Селимовића, Бајровића, Диздаревића, Кучевића, Расовца, Спаховића, Кадића, Чавића, Хашимбеговића, Хасанагића, Ћемаловића и многих других. Међу интелектуалцима поменимо Омер-бега Сулејманпашића Деспотовића, Авда Карабеговића Хасанбеговог, Авда Карабеговића, Салиха Карабеговића, Шукрију Куртчехајића, Дервиш-бега Љубовића, Смаил-агу Ћемаловића, Османа Ђикића, Хатиџу Ђикић, Хасана Ребца, Ахмеда Мехмедбашића, Авда Хума, Мешу Селимовића, Ћамила Сијарића, Скендера Куленовића, Емира Кустурицу, Дервиша Сушића итд.
Неки Срби муслиманске вероисповести су се вратили предачкој, светосавској вери! Шта то говори о њима, будући да је за тај гест потребна воља, вера и љубав, према својим коренима и истини.
Било је враћања неких муслимана прадедовској вери. Неки су то чинили дубоко убеђени у исправност тог чина док су неки то чинили из нужде или под присилом после повлачења Османлија са неких наших подручја. По мом уверењу то треба да буде лични чин сваког човека. Промена вере у сваком случају треба да буде својевољан чин, јер сматрам да тек тада то има смисла и оправдања. Као један веома изузетан пример наводим нашег славног редитеља и филмског ствараоца, и ствараоца на другим пољима Емира Кустурицу. Господин Кустурица је изузетна личност, храбар и доследан у својим схватањима. Ја му се дивим.
Ви браните истину, без обзира на чињеницу што се то не допада појединим актуелним верским вођама у Новом Пазару и Сарајеву. Они би муслимане да подведу под неку другу „расу”, да их одвоје од корена, зар не?
Није на верским вођама да одређују шта је историја, археологија и етнологија и шта те науке на основу материјалних и писаних извора и народних традиција утврђују. Њихов би посао требало да буде рад са верницима као верницима, а не као политичким људима и да се брину о одржавању и изградњи верских објеката и установа. Они треба своје вернике да уче толеранцији и љубави према свим божијим робовима без обзира на веру и нацију и да поштују државу у којој су рођени, у којој живе и раде, као и њене законе. Као и други историчари, проучио сам обиље документа тзв. првог реда која недвосмислено показују да је становништво у нашим земљама било у огромној већини српско без обзира да ли је исповедало православну или католичку веру или су били богумили. Да поменем само турске пописе из 15, 16. и 17 века. У тим прецизним пописима наведена су имена уживаоца и власника баштина као и имена тимарника и старешина села и џемата. Имена тих људи нису ни турска, ни арапска, ни персијска већ словенска, у нашем случају, српска! У некима су наведени и попови, калуђери, цркве и манастири. Па какви би то још требали докази о тадашњем становништву српских етничких земаља? То што та истина не одговара неким муслиманским верским вођама могу да разумем, али не могу да их оправдавам. Међутим, политичке вође ни у ком случају неби смеле да заводе муслимане због тренутних политичких поена ради стварања неких посебности у националном или расном смислу те да их и на тај начин, конфронтирају са својим дојучерашњим рођацима, кумовима, побратимима, комшијама. Муслимани, који се од 1993. изјашњавају као Бошњаци, у Старој Рашкој и у Босни и Херцеговини, нису никада могли бити Турци, Иранци, Саудијци (свака част тим народима). Муслимани могу бити само оно што и јесу по пореклу, језику и још увек многим сачуваним ранијим народним обичајима. Огроман је број наших муслимана који имају српска, односно словенска презимена. Бошњаштво из периода османске и аустроугарске владавине је промовисао освајач и окупатор из својих интереса. Ово сада је трећи пут да се наши муслимани опредељују да су Бошњаци. Да се разумемо. Ја не оспоравам право да се сваки човек, па тако и муслиман, национално изјасни или не изјасни, како хоће, па и као Бошњак. Друга је ствар синтетичко стварање националног колективитета. Ту се морају поштовати научно утемељене одреднице. Сматрам да не могу да нама муслиманима буду ближи ни Турци ни Арапи, нити било који други народ од наше браће и суграђана Срба. Ја се пуно пута сетим оне народне: „Ко неће брата за брата хоће туђина за господара”. Нажалост, често се то заборавља. Тих речи се сетимо онда када нас тресне по глави, али пошто смо слабог историјског памћења брзо те ударце заборављамо. Ми смо по свој прилици рођењем оперисани од историјских поука и порука. Изгледа да је наш усуд да свака наша генерација мора да се сукоби и међусобно ратује, додуше и уз менторисање и асистенцију наших и старих и нових „пријатеља”. Њима је стало да стално подгрејавају верске суревњивости, мржњу и освету да би реализовали своје империјалне планове. Неке верске вође праве раздор код сопствених верника. Уместо да се баве истинском вером они својим ставовима подгрејавају сукобе и мржњу према Србима православцима. Мислим да они то раде свесно и дугорочно и свакако уз политичку и материјалну подршку из иностранства. Вешто користе тренутно тешко унутрашње стање у држави и њен садашњи положај на међународном плану.
Позната је и Ваша професионална заинтересованост за култ Светог Саве, и однос муслимана према највећем српском светитељу кроз векове.
Бавећи се теренским истраживањима у вези порекла и исламизације на Сјеничко-пештерској висоравни и Полимљу, као и у целој Старој Рашкој, неки најстарији муслимани и мушког и посебно женског пола својим казивањима везаним за народну традицију дали су ми шлагворт да се више заинтересујем за култ св. Саве код муслиманске популације. Морам признати да сам био изненађен одговорима на нека моја питања која сам постављао настаријим казивачима. Неведим неке примере. У разговору са Алијом Тарићем из сјеничког села Кладнице, који је тада имао 94 година (умро у 98. 1990.) поставио сам му, између осталих и следеће питање: „Амиџа, зашто често помињеш Савиндан у вези неког догађај као за Савиндан, по Савиндану”. Одговорио је кратко: „Ово је заветна земља”. У вези са тим питањем није више ништа хтео да ми каже! У селу Папиће на Пештерској висоравни најстарија жена Зада Папић, која је тада имала 98, а умрла је 1996. у 108. години, ми је такође дала интересантан одгвор. Рекао сам јој да су ми причали да се за Савиндан у многим муслиманским кућама спрема неко посебно јело па ме интересује које је то јело и зашто то муслиманке раде. „Мој синко, то јело је масеница, а тако је радила и моја мајка и моја бијача (баба). Такође ми је рекла „да за Савицу мора спремити масеницу!” Осим ових примера из новијег времена мора се рећи да су муслимани пријепољског краја, Полимља па и из удаљенијих крајева долазили на гроб св. Саве у манастиру Милешеви „тражећи утјехе и лијека”. Доносили су вредне дарове и штитили манастир Милешеву и као своју светињу, јер је ту почивало тело св. Саве. У то време имао се утисак да је св. Сава био општенародни светац. То је сигурно био један од разлога што је Арнаутин Синан-паша наредио спаљивање моштију светог Саве на Врачару код Београда 1594. године желећи да се домаћи муслимани, тадашњи Турци, одврате од манастира Милешеве и забораве култ св. Саве. У томе није успео већ је, напротив, тим својим варварским гестом постигао контраефекат. До скора на планини Јадовнику на Савину воду ишле су жене муслиманке које су нероткиње верујући да ће пијући ту воду остати трудне. Ниједан муслиман у том крају неће напојити стоку на тој води, нити дозволити да уопште приђе тој води.
Милешева је била чувар моштију св. Саве и расадник његовог култа. Светитељу су притицали и православни Срби, и они исламизирани! Нашег светитеља за живота су веома поштовали и у арапском свету.
Стјепан Вукчић Косача је са много разлога узео титулу „херцег од св. Саве“, јер је Сава Немањић, потоњи св. Сава, био и те како позната и цењена личност и на Истоку и на Западу. Чак су неки владари муслиманских земаља даривали скупоцене предмете Сави Немањићу приликом њихових сусрета. Тако је, примера ради наводимо, сараценски султан у Дамаску поклонио Сави икону Мајке Божије Тројеручице коју је он оставио манастиру Хиландару. Египатски султан је Сави даровао нешто што до тада на Балкану није било познато. То су били балзамово уље, датуле (хурме), шећер од трске, неке индијске лековите траве и разни скупоцени мириси. Све то говори о његовој величини и поштовању које је уживао и код муслиманских верника и њихових владара. Сава је био дубоко разочаран дивљачким, разбојничким и безбожничким понашањем папиних католичких крсташа у Цариграду и у дргим освојеним деловима прве хришћанске државе Византије. Тако се нису понашали ни муслимански Сарацени ни Арабљани. То ће код њега оставити веома лошу слику о Латинима која ће му бити пред очима за цело време свог плодоносног, али и релативно кратког живота.
Без обзира што су тадашњи домаћи муслимани променили веру, указивали су и даље велико поштовање култу св. Саве, првом светитељу Српске православне цркве, можда је боље рећи народном свецу. Они су и даље говорили истим језиком, писали ћирилицом и знали и поштовали своје порекло и неговали своје генеалошке везе. И православни и муслимани су и даље помињали традиције наших срдњовековних држава Рашке и Босне и са поносом се сећали династија Немањића и Котроманића. Посебно је то било отворено и масовно исказивано поводом разних црквених и православних празника. Посећивали су муслимани манастир, палили свеће и за мртве и за живе. Клањали се моштима св. Саве и тражили лека и душевни мир. Нису то чинили само локални муслимани већ је долазило муслимана из много даљих крајева који су, такође веровали у исцелитељске и чудотворне моћи моштију св. Саве. Долазили су и католици и Јевреји, односно иноверни, како је забележено у неким изворима. Посебно су биле масовне посете Милешеви о Ивандану и Малој Госпојини. Тада су одржавани велики општенародни сабори на којима је било како хришћана православаца тако и муслимана из целе Рашке, Херцеговине и Босне. У тим прилика су сви они доносили манастиру велике дарове у разним предметима и новцу у чему су се посебно истицали домаћи, заправо локални муслимани.
Бенедикто Рамберти је посетио манастир Милешеву 1533. године. У књизи која је објављена 1589. у Венецији пише да је манастир „велик и солидан“ и да су мошти св. Саве „целе и лепе“. Он је такође записао да су велике прилоге манастиру давали и Турци и Јевреји. Жак Шено је 1547. године, између осталог, записао: „Турци поштују милешевске калуђере и дају им милостињу“. Сер Катарин Зено 1550. је записао: „ови калуђери живе од милостиње коју им понајвише дају Турци (домаћи муслимани) који свеца особито поштују и јако га се боје“.
Милешева је била верни и доследни чувар култа св. Саве и изворног православља, заправо светосавља Српске цркве. Тада то нашим домаћим муслиманима ништа није сметало. Али, манастир Милешева је постао и више од тога. Јер, у њему се неговао и дух и традиција светородне династије Немањића и српске средњовековне државе што је представљало перманентну и увек потенцијалну опасност за Турке као освајаче. Није им одговарало ни то што су домаћи муслимани толико даривали манастир и поштовали култ св. Саве и клањали се његовим моштима. Муслимани нису могли тек тако ни брзо ни олако да забораве ни своје порекло ни своју претходну веру. И данас, почетком 21. века, посебно у руралним срединама Сјеничко-пештерске висоравни, Бихора, средњег и доњег Полимља, Старог Влаха код муслимана се у народном календару осим у вези са бајрамима и Рамазаном може чути: „за Божић, после Божића, по Савиндану, за Ђурђевдан, на Преображење, по Митровдану“ и сл. Обичаји и народна традиција не могу тако једноставно да нестану из свести народа без обзира на верску различитост. Још увек постоје и заједнички празници као што су Петровдан, Ђурђевдан или Омаха и Илиндан, Алијиндан (Алиђун) у неким пештерским, кладничким, бихорским и пријепољским селима.
Патријарх српски Пајсије је био савременик несреће која је погодила српски народ, Милешеву, спаљивање моштију св. Саве на Врачару код Београда 1594. године. Наредбу да се оскрнави гроб св. Саве и његове мошти однесу из манастира издао је Арнаутин Синан-паша. Ту наредбу је спровео Мехмед Огуз-бег 27. априла 1594. Према патријарховом казивању суровог Синан-пашу је обавестио неки феудалац да се Турци, уствари наши домаћи муслимани, крсте и верују у свеца Саву. Историчари имају различита мишљења о правом разлогу спаљивања моштију св.Саве. Ипак, може се рећи да је сигурно било више разлога за један такав варварски чин. Била је велика снага и кохезиона веза култа св. Саве и муслимана и православних Срба у Старој Рашкој. Турци су у почетку, али и много касније, мислили да је манастир Милешева само „ђаурска ћаба“. Није било баш тако, јер су у Милешеву на „ходочашће“ долазили масовно наши домаћи муслимани, католици па чак и Јевреји.
Без обзира на разлоге спаљивања, показало се да ништа није био умањен култ првог српског архиепископа и народног свеца. И у наредним вековима путници и хроничари су бележили да тај култ св.Саве „бди над Милешевом и њеном судбином“. Уствари, Синан-паша није постигао ништа. Спалило се Савино тело, али не и дух. Савин култ се управо после тога почео све више ширити у све крајеве где су живели Срби. И у 17. веку муслимани, тадашњи Турци, и даље су посећивали манастир Милешеву тражећи лека и мира и богато га даривали. Поново су падале оптужбе од присталица казуистичког догматизма у исламу, што би ми данас рекли ригидног ислама, да калуђери Милешеве „крсте Турке“. Дух трпељивости муслимана и хришћана је сигурно и даље постојао и због заједничког култа св. Саве. Због тога је босански везир Сејди Ахмед-паша 1658. похарао Милешеву. Похапсио је и мучио калуђере под оптужбом да „крсте Турке“ док је успео да изнуди од манастира 4.000 дуката. Манастиру су дали толики новац домаћи муслимани, али је манастир морао да да своју земљу у залог. То је Милешеву довело у велику беду. Ипак се манастир убрзо опоравио после смене Сејди Ахмед-паше. Заједнички култ св. Саве се није могао ничим уништити. Свугде су се појављивали и топоними са Савиним именом. Муслимани су и даље веровали у лековитост и чудотворност моштију св. Саве, извора и врела са Савиним именом, посебно жене нероткиње и оне са венеричним и душевним тегобама.
У селу Горњи Страњани, општина Пријепоље, налази се Савина вода и Савин камен или Савин сто. Та вода избија из Савиног камена. Поред Савине воде је једна велика камена плоча на којој се одлично види удубљење веома слично коњској копити. И муслимани верују да је то копита коња којег јахао св. Сава. Тој води и тој плочи са страхопоштовањем прилазе и хришћани и муслимани. Ни дан данас се на тој води не пере веш и не поји стока. Муслимани мештани то чине ниже те воде и плоче где постоји једна чесма. И муслимани верују у исту легенду као и православни у вези са том Савином водом и каменом плочом. Према тој народној традицији св. Сава је својим штапом прекрстио тај камен из којег је потекла „проврела“ бистра и веома хладна вода. Све су то остаци хришћанске, односно православне религије код наших муслимана, као што је констатовао у својим истраживањима етнолог и академик Петар Влаховић.
Наводимо два веома карактеристична мишљења о величини и значају св. Саве: Хрват Иво Пилар је недвосмислено истако да је „свети Сава највећи човек Јужног Словенства до данас“, а наш познати научник Павле Поповић с правом је говорио да је „свети Сава највећи човек средњега века у целој историји Срба и Југословена“.
Има ли смисла разграничавати муслиманску од српске књижевности?
Сматрам да нема никаквог смисла раздвајати књижевно стваралаштво писаца једног истог народа. Говори се и пише истим језиком и писмом. То раздвајање нема никаве везе, нити са науком, нити са и уметношћу. То раздвајање је само ствар политике, а када се она много меша у науку и у уметност, зна се какве ће и чије ће оне бити. Религиозна књижевност је нешто друго.
Да ли сте као представник интелектуалне елите у Рашкој области али и у Србији, имали проблема због вашег става поштовања историјске истине?
Онима који су ме осуђивали и који ме осуђују, мада у последње време нешто мање, из незнања и неразумевања не замерам. Њих жалим, јер су их они који су водили политику злоупотребљавали. Нажалост, било је оних који су требали да имају знанствени и интелектуални приступ питањима наше прошлости и садашњости, али из прагматичних и политичких интереса, да не кажем профитабилних интереса, нападали су ме и оспоравали моја проучавања, сазнања и мишљења. И не само моја! Имао сам ситуација када су ме паушално нападали без обзира што неке моје радове нису ни читали. Неки муслимански назови политичари су ме једноставно игнорисали и нису дозвољавали да општина у Сјеници помаже штампање мојих књига „Сјеница“ и „Кладница“. Нису хтели ни да откупе један број примерака. Директор библиотеке у Сјеници је 2004. откупио три примерка моје књиге „Сјеница“ на своју одговорност што значи да има муслимаснких интелектуалаца који разумеју о чему ја пишем, али због свог положаја и незамерања са оним екстремним не смеју то јавно да испоље. Ове године је изашла из штампе књига „Кладница“ и 200 примерака нема ко да откупи. Да је ту научну монографију написао неко други и са „другачијим” схватањима било би откупљено и много више примерака. Ипак је штампање помогло и неколико угледних муслимана из Сјенице који се изјашњавају као Бошњаци. То значи да поштују моја уверења и мој рад. Ја им се и овом приликом захваљујем.
Коме данас одговара подгревање муслимаснско-православне неслоге, народа истог порекла, исте крви, истог језика, писма?
На унутрашњем плану подгревање неслоге, сукоба и неразумевања између муслимана и православаца одговара оним политичарима и верским вођама који на томе граде своје каријере. Када им затреба они прогласе „опасност” или „угроженост” вере, наводно и нације, од друге вере и нације. У то се обавезно укључују и многи електронски и писани медији чији је учинак велики, ако не и највећи. Често у шали кажем да су медији не седма већ прва сила. То одговара нашим деструктивним, криминалу и злочинима склоним елементима, који могу да дођу до изражаја само у смутним и ратним временима, како код муслимана, тако и код православаца. Они се тада појављују као „браниоци и заштитници” вере који су спремни и да ратују иако апсолутно највећи број њих никада није ни ушао у цркву и џамију нити знају шта је то вера и веровање. Тада се њима указује прилика да пљачкају, руше, пале и убијају. Таква деловања наносе тешко поправљиве или непоправљиве штете и сопственом народу. Много времена и много рада паметних и честитих људи треба да се такве појаве амортизују или уклоне, мада се тешко забораве. Оним ученим и добронамерним у тим временима остаје да само ућуте, јер због свог знања, мудрости и добронамерности могу да од таквих изгубе главу. Та наша несрећна неслога и те како одговара нашим старим и новим непријатељима. Освајачи и окупатори наших земаља Османлијска Империја, Хабзбуршка Монархија, па и Немачка, су се и те како служили оном универзалном Divide et Impera. То данас чине ЕУ и САД. Мислим да би Српска православна црква и Исламска заједнице морале у интересу огромне већине својих верника много више да пораде на међуверској толеранцији и сарадњи. Национални и државни интереси треба за све да су исти. И СПЦ и ИЗ као институције морале би да много више контактирају преко својих представника и тиме амортизују неке лоше политичке потезе неодговорних појединаца и са једне и са друге стране, а и неких публициста и квази историчара. Мислим да би и држава на основу свог уставно-правног система могла и требала да буде ригорознија и доследнија у санкционисању оних који делују на тровању тих односа што има за последицу политичку и уопште друштвену нестабилност, па и сваковрсну несигурност!
Ех, зашто? Много би се о томе могло размишљати и писати. Тренутни интереси и материјалне користи великог дела оних који су увек спремни да се удварају свему и свакоме почевши од оног у фирми или установи, па до оног ко је у некој власти па тако и окупатору, као потенцијалном освајачу. Удвараће се такви и црном ђаволу, ако треба! Тако раде они за које наш народ каже да су промућурнији и сналажљивији. Баш њих брига за националне и државне интересе. Такви, уколико се и баве политиком раде то само да би остварили своје краткорочне материјалне интересе и обезбедили своје породице. То је за њих тренутно профитабилно. Такво понашање јесте израз кратковидости које наноси огромну штету општим интересима. Неки су, опет, малодушни и не виде могућност да се нешто битно промени на боље у смислу националних, економских и државних интереса сматрајући да све решава неко други и моћнији. Они делатници и прегаоци који схватају сву погубност таквог кратковидог и наивног гледања и понашања и који се боре за шире и дугорочније интересе народа и државе често се баш они код већне народа сматрају наивним, јер многи добро наплаћују сваку реч и сваки свој корак. Да ли је наивност у суштини израз једне дубоко усађене доброте у човеку па да због тога и не види сву поквареност и грозоту у понашању и деловању других? Добри људи не мисле, бар не одмах, на шићар и брзо заборављају зла и не мисле на освету, али су и лако поводљиви што зли и неморални знају добро да искористе и злоупотребе. То се, у извесној мери, може казати и за добар део нашег народа. Мислим да и општа кризна ситуација у окружењу и шире делује депримирајуће и дефетистички на велики део наше политичке и интелектуалне елите, а не само на шире народне масе. Губи се и нада у неку сигурнију перспективу. Тако се рађа и плодно тло за сваковрсне мимикрије и конформизам и за остваривање краткорочних жеља и потреба.
Како да се превазиђе непомирљивост?
На ово питање је тешко дати неки оптимистички одговор, јер и ми сами тој неслози доприносимо из личних, групних или партијских интереса. Од средњег века имали смо увек неку туђу државу коју нисмо могли да волимо. Када смо поново створили своју државу тешко се навикавамо да је поштујемо кроз уважавање и доследно спровођење закона и правила заједничког живота. Међу нама и у обичном, а не само у политичком животу, има много ароганције, нетрпељивости, искључивости. Све то је плодно тло за деструктивно деловање изнутра на слабљењу целог државног устројства, друштвеног понашања у смислу уважавања разлика и посебних интереса. Верски фактор је увек погодан за непријатељско деловање, како изнутра, тако и извана. У последње време приметна је политизација у раду верских институција. Сигурно ни то није без ментора са стране. Балкан, „тај олујни ћошак Европе“ и „буре барута“ које је увек спремно да експлодира, од памтивека је због свог геостратешког положаја на удару великих сила. Ни данас се није ништа променило. Ко је био господар Балкана, био је или је могао постати, господарем Блиског истока, Црноморског басена и Кавказа. Велики имају само једно правило: „Или се склони или се поклони“. Имам утисак да се тзв. источно питање још није дефинитивно решило, а очигледно је да се још спроводи и познати Drang nach Osten. Ипак да се послужим оном чувеном Пашићевом: „Нема нам спаса, али нећемо пропасти“.
Одакле Ви водите порекло и када су Ваши преци Селимовићи прихватили ислам?
Радио сам нешто и натоме, мада недовољно. Има у томе истине када кажу „код мајстора је најгоре“. Још као дете слушао сам разговоре мог оца са притељима и комшијама о много чему. Једном приликом су причали о својим старинама. Запамтио сам да је отац говорио да смо ми Селимовићи из Херцеговине и да смо прешли у ислам веома давно. Један од комшија, мислим да се презивао Туралић, приупитао је мог оца да ли зна како су се презивали пре примања ислама, а отац је одговорио да су се презивали Вујовићи. Ја сам на основу тих оскудних сазнања из детињства касније успео да утврдим да се тај мој далеки предак Селим исламизирао негде у првој половини 17. века. Ти Вујовићи, потоњи Селимовићи, живели су у једном селу између Билеће и Требиња. Тамошњи Вујовићи су славили св. Арханђела. Као турске спахије и официри расељавали су се по Херцеговини и Босни. Међу њима је било богатих златара и трговаца.
Велика река српског народа историјски се рачва у три тока муслимански, католички и онај главни коренити, православни. Зашто ова околност не може да се искористи за много узвишеније и мудрије историјске циљеве, или ћемо наивно дозвољавати да нас и даље завађају западњаци, Ватикан, турски апетити, у сваком случају, они који су жедни балканских земаља и своје моћи ?
Да, српски народ је био права река. Међутим, историјске околности су довеле до тога да се у верском погледу поделио у три вере. Није то само специфичност српског народа. Многи народи имају такву ситуацију, али су у националном погледу остали јединствени. Код нас је проблем у томе што су се наше мале југословенске нације углавном конституисале на верско-конфесионалном и донекле регионалном принципу. То се десило и са Србима па су недавно настале нове нације као црногорска, македонска, муслиманско-бошњачка. Интересима Ватикана и Запада то свакако одговара, јер што смо ситнији лакше је са нама владати, манипулисати и поткусуривати са нама своје империјалне апетите. Питање је да ли ће се све и на томе зауставити. Ту се сада појављује и неоосманизам који такође има своје планове и интересе. Садашња Турска је регионална економска, војна и политичка сила. То ће сигурно Ватикан, НАТО и САД знати да искористе за своје циљеве на Балкану. Посебна пажња се и иначе посвећује Србији како би се њена привреда и финансије што више преузеле чиме би се веома битно угрозио њен политички, економски и војни положај и лакше довршила ампутација неких њених делова.
Муслимански народ, односно српски народ муслиманске вероисповести, преиначује свој матерњи српски језик у бошњачки, по девети пут у историји мењају своје име!!! Од чега то беже?
Чињеница је да Муслимани и даље лутају у својој националној идентификацији. То лутање и толико пута мењање националног имена постало је трагикомично. У томе се и показује сва трагедија муслимана на нашим просторима. Трагање за својим идентитетом је постало и предмет разноразних манипулација наших заједничких непријатеља. Ти наши душмани, о којима је већ било речи, дозвољавали су да се муслимани изјашњавају како хоће само не могу да буду Срби иако су у огромној већини српског порекла, говоре и пишу српским језиком и писмом. На сабору у Сарајеву 1993. муслиманска верска, политичка и интелектуална елита се определила, по трећи пут, да муслимани буду Бошњаци. У том циљу било је потребно да имају и свој матерњи језик па су га назвали босански, бошњачки. Без обзира како се он звао и лаицима је јасно да је то српски језик. Синтетичке нације и језици су плод актуелне политичке активности, односно одлуке, а не један дугорочан друштвено-историјски процес који је неопходан за стварање националног колективитета, заправо идентитета. Не постоји историјски континуитет између богумилства и бошњаштва, како промотори бошњаштва то желе да представе.
Разговарала Биљана Живковић
Биографија
Могу вам само рећи да сам рођен 25. октобра 1944. у Тешњу, БиХ. Основну школу и гимназију сам завршио у родном граду, а студије у Сарајеву. Радио сам као наставник историје и директор школе у Кладници и секретар СИЗ за основно образовање у Сјеници, затим као директор у Гопдијеву и Сушици (Бијело Поље). Историјом као науком почео сам се бавити скоро одмах по завршетку студија. Област мог посебног интересовања је порекло, исламизација, демографски и миграциони процеси на Сјеничко-пештерској висоравни и у целој Старој Рашкој или Рашкој области. Активни сам учесник многих научних скупова и стални сарадник више научних зборника и ревија. До сада сам објавио преко 50 научних радова који су публиковани у научним зборницима историјских музеја и архива у Србији и Црној Гори. Аутор сам студија „Сјеница” и „Кладница” и један од аутора антропогеографске студије „Сјенички крај”. Нова књига Салиха Селимовића „Прилози пореклу, исламизацији, миграционим и демографским процесима у Рашкој области” је прави историографски драгуљ.
