Како је централни догађај Косовске битке страдање султана Мурата и витешко дело Милоша Обилића на неки начин завијено вековним велом тајне, то се овом догађају треба вратити аналитички кроз ондашње средњовековне вредности и дух части. Тако ће се потпуније спознати суштина и истинитост централног догађаја ове битке. Из тог тог амбијента засијаће моћна и заветна част Обилића духа у Српству.
Најмаркантнија личност из наше књижевности, а посебно епске прозе и поезије је Милош Обилић. У славу и част његовог изузетног дела и витешких врлина, народна епска песма је кроз косовски мит и култ уздигла овог јунака на ниво националног узора витешке славе и части. Сваки народ признаје и указује част оним јунацима који се прихватају великих дела за опште заједничке интересе. „Његош ценећи слободу, цени и поштује оне који су готови да падну за част, име и слободу, и тако доводи у везу са слободом част и лично име, и част и име национално”. У ствари, наш народни дух, свест и осећање, афирмисали су и овековечили изузетне вредности Милоша Обилића, издвајајући га као једну светињу, која је била и морала би увек бити у нашем народу као таква, поштована и уважавана.
Ако народна свест наглашено издваја Обилића по вредностима његовог карактера, части и витештва, она га уједно ставља као звезду водиљу свих славних витезова, јунака, хероја, али и осталих знаних и незнаних ратника наше славе и части. Сви они заједно чине једно велико национално сазвежђе прослављених јунака чија је дела оплемењивао, подстицао и опијао Милошев дух. То сазвежђе јунака и ратника је „сазвежђе Обилића“.
Тежња да се Косовском боју дају хришћански садржаји са хришћанском етиком и духом, једним делом се негативно одразила на утврђивање истинитости догађања око саме битке, а нарочито око циља и начина убиства султана Мурата. Ова тежња је делом ишла на руку поједностављеној верзији тумачења тока и коначног резултата Косовске битке. Највећа непознаница ове битке је везана за њен централни догађај који се односи на погибију султана Мурата. С војничког аспекта, то је био њен кључни догађај за који је везано дело и име Милоша Обилића. Иако су Турци знали шта се заиста десило око страдања њиховог цара, све су учинили да се та истина сакрије и успостави нека њима прихватљивија и другачија. Нарочито су била изражена турска интерпретирања догађаја у којима се објашљавала Муратова погибија због подмуклог убиства, односно, убиства на превару. Она је била наметана захтевима и претњама по основу прихваћеног вазалног односа а касније положаја који су имали Срби под турском влашћу.
У вези с тим поставља се неколико карактеристичних питања:
1. Зашто Турци тај догађај чувају као највећу тајну?
2. Шта се то тако и толико важно десило да то Турци упорно вековима крију?
3. Да ли су Турци и један други догађај из своје богате ратне праксе оволико чували од светла јавности и историјске оцене?
Одговори на ова питања указују на један специфичан мотив, а он би највероватније гласио:
На Косову пољу десило се за њих нешто поражавајуће, нешто што се није поновило ни у којој другој бици из обиља битака које су они водили по Европи, Азији и Африци.
Уколико узмемо за претпоставку наведени мотив, онда следи да је оно како је страдао султан Мурат са војничке и националне стране за Турке било не само срамотно већ и поражавајуће. Имајући у виду склоп околности и вероватних могућности у вези са овим централним догађајем битке, прелиминаран закључак би могао бити следећи:
Српски витезови су успели да се пробију у центар бројније турске војске. Успели су да заробе Мурата усред њиховог распореда. Створеном пат позицијом по основу заробљеног цара, они су га присилили да се самоубиством - својим ханџаром, као насилник сам жртвује Богу Виду, и то уместо јагњета које су Срби по ранијим предачким обредима жртвовали овом божанству. Сваки даљи ток битке за Турке постаје нецелисходан, опасан и губи смисао. Одустаје се и од планираног годишњег ратног похода. Уместо свечано и победнички, враћају се с мртвим Муратом морално посрамљени и војнички поражени у Турску. Српска војска и поред страдања кнеза Лазара и дела властеле, остаје као победница на Косову пољу. Она је на пољу части остварила и постављени циљ битке. Ако је била оваква или слична могућност догађања која по духу части одговара за обе стране, она је по својим последицама неминовно захтевала потребу прикривања таквог догађаја.
Одређена резервисаност српске и турске стране према истинитости о догађањима у централном делу битке указује на могућност погодбе о накнадном тумачењу ове битке. „Славећи цара Мурата турско предање је нужно морало начинити од српског јунака мучког убицу, те је тиме непосредно унизило и остале српске витезове”. Турска верзија мучког убиства Мурата како је раније наведено, никако се не уклапа у српски витешки кодекс. Такав јунак наметнут је нашој епској поезији.
Народно уздизање Милоша Обилића у највиши етички план надвладало је турске намере омаловажавања и потцењивања нашег јунака али и свих осталих српских витезова. И византијски историчар Дука, величао је јуначко дело Обилића описујући га као младог и храброг витеза који се заверио чашћу и животом да убије тиранина. Овај историчар диже нашег јунака изнад јунака у старој Грчкој. Управо овакво тумачење и признање величине дела Милоша Обилића није случајно и има основа.
Муратова смрт уколико је посматрамо у духу витешке части, заслужује додатно објашњење. Пратећи логичан след могућности начина Муратове смрти долази се до интересантних и веома прихватљивих закључака. Мурат је могао да на дан битке изненада премине, или на неки насилан начин изгуби живот. За прво, постоје поуздани докази да није умро природном смрћу већ на други начин насилним путем. Ако је изгубио живот насилним путем, то је могло да буде на начин да је убијен или да је извршио самоубиство.
Ако пратимо варијанте да је убијен, онда је могао бити убијен у битки или заробљен па погубљен од Срба. За могућност да је убијен у битки, то су могли у јеку борбе да учине Срби, или су га убили Турци као крајњу меру да Мурат не падне жив Србима у руке. Ова друга варијанта је мало вероватна тако да се може занемарити. Посматрајући могућности да су га Срби убили, наводи на три познате верзије: прва, већ споменута, да су га Срби убили у јеку борбе; друга, да је Милош као пребег отишао у турску војску и на превару у погодном моменту убио Мурата; и трећа, да је Мурата убио неки „каурин” који се притајио правећи се мртвим док је Мурат обилазио бојиште. Прва, да је конкретно Милош са својих дванаест витезова пробивши се до Мурата извршио наведено дело; и друга, да је Милош као пребеглица на турску страну изненадио све и убио Мурата, прихваћене су код Срба и као такве опеване, ушле у предања, слике, уџбенике и слично. Турцима је била најприхватљивија трећа варијанта. Они у њој истичу Муратову хуманост и бригу за рањенике, при чему је подмукло убијен.
Међутим, настављајући оне раније започете могућности Муратове смрти, долазимо до следећих закључака. Уколико пратимо могућност да је извршио самоубиство, могао је да изврши самоубиство пре или после заробљавања. Могућност да изврши самоубиство пре заробљавања је мање вероватна, јер су постојале шансе да се спаси накнадним откупом, разменом, повлачењем војске и слично. Овакво размишљање султана да не изврши самоубиство је било реално, те је тако више постојала могућност да су га Срби заробили, да би затим страдао на начин који он није могао предвидети.
Ради појашњавања овакве варијанте, треба посматрати циљ и сврху заробљавања Мурата. У видовданском духу, циљ заробљавања је жртвовање Богу Виду; у хришћанском духу, циљ је Божија казна овог азијатског насилника и поробљивача; у војничком духу, циљ је обезглављивање војске да се поразе Турци; и у витешком духу, циљ је витешка национална част највише етичке вредности.
У видовданском духу, оно је тежишно усмерено на Муратово жртвовање Богу Виду. То значи да је тај чин био у складу са старим култним обичајем Срба одржаваним на ову светковину. „...Милош Обилић принеће жртву херојском богу свога народа на начин својих паганских предака: уместо јагњета на дан врховног Бога заклаће турског цара Мурата...”
У војничком смислу, значајни су сви негативни ефекти који су могли или су били изазвани заробљавањем Мурата. Они су неминовно доносили морално и борбено слабљење турске војске. Такав шок турска војска би тешко поднела уз сталну опасност да дође до потпуног расула. Ово су Срби веома добро знали.
На основу наведеног, идеја да се по разбијању левог турског крила делом одабране тешке коњице разбије центар турске војске и убије Мурат има пуно основа. За такав задатак је било неопходно одабрати добровољце и најбоље витезове који су тај део задатка без икаквог одступања морали да изврше. Онај витез који је тај одред одабрао, водио и њим командовао је Милош Обилић. Могуће су и друге верзије, али оне не би толико одговарале духу витешке части у уверљивости оваквог објашњења целог догађаја.
Уживљавајући се у ситуацију да су српски витезови које је водио Милош Обилић заробили Мурата, и да их подстичу дате заклетве и витешки идеали части те да је успостављена својеврсна пат позиција по основу заробљеног султана; наилазимо на следеће могућности даљег тока догађаја.
Мурату је предочено да мора бити погубљен, било да му се одсече глава било да изврши самоубиство. Самоубиство му се нуди као могућност из поштовања његовог султанског (царског) достојанства и гест части српских витезова. Одсецање Муратове главе би за њега и турску војску била велика срамота и понижење. Међутим, самоубиство забијањем ханџара у стомак је болно, али и више достојно њега као цара.
Иако је све наведено у сфери претпоставке која би била у духу витешке части, треба напоменути да се у те претпоставке веома логично слажу многе познате чињенице из овог боја. Међутим, неоспорно је једно: овакав или сличан садржај догађања око Муратове смрти и тока Косовске битке, може да објасни зашто су Турци тежили да се овакав догађај завије велом тајне.
Све ово је требало избрисати из прича и препричавања. Заробљене српске витезове са царом Лазаром је било неопходно побити, а Турцима запретити најсуровијим казнама ако било што о томе кажу, запишу или на било који други начин одају. Водити даље битку са осталим делом српске војске није било потребно нити је имало смисла, чак је постојала опасност од потпуног расула турске војске. Ретке су војске које су по губљењу војсковође остајале војнички хомогене и извојевале победу. Ни Турци ту нису изузеци, посебно ако су на туђој територији где увек постоји страх од заробљавања и трагичних последица које су могле да им се догоде. Имајући све то у виду, Бајазит је одустао од планирног годишње ратног похода и повукао је војску са Косова назад ка Једрену.
У целовитости Косовске битке и њеног централног догађања око Муратове смрти, посматране кроз наведене, али и веома могуће претпоставке; витештво и част Милоша Обилића има своје најузвишеније вредности. („Милошев одлазак на Косово поље да убије турског цара Мурата и да разбије и победи турску силу те тако да сачува част, образ и достојанство своје нације, (је) тако идеалан и јединствен пример у историји човечанства.“
Оне се огледају у следећем:
Прво, вероватно је његова идеја да треба убити Мурата, и да се за тај најтежи и најважнији задатак у целој битки морају одабрати најбољи витезови који желе и могу, без обзира на цену, да изврше наведено дело. Он је уједно њихов војвода и све тече под његовом командом;
Друго, Милош се пред Лазаром заклиње да ће убити Мурата, знајући да га чека сурова смрт. Он се унапред жртвује без икакве шансе да преживи иако то не мора. Он, дакле, свесно, а ради општег вишег циља од којег зависи исход битке, иде у сигурну смрт, али и вечну славу уколико успе.
Треће, Он представља уједно ратника старе српске, али и витеза нове хришћанске вере, и обе се у њему спајају и свака на свој начин наставља трајање, кроз хришћански војнички дух и видовдански култ. Милош је јуначким чином заробљавања Мурата учинио изузетно дело. Оно је појачано витешким гестом кроз понуду султану да самоубиством одузме себи живот.
Четврто, Милош је вешто принудио Мурата да изврши самоубиство. Међутим, он се уједно сам жртвује Богу Виду као насилник, освајач, тиранин и непријатељ. Тако је Милошев мач чист, као мач Божије правде, мач који је изнад главе Мурата као претња сваком злу али и симбол части, истине, вере и правде.
Пето, сам чин оваквог Муратовог жртвовања за који су бар једним делом знали Турци, за све њих је био поражавајући а за целу војску срамотан чин. Управо због самог акта али и због тога што се то догађало усред њихове војске а да су сви немоћни било шта да учине. Турци са Бајазитом на челу ту присуствују као посматрачи пуни стида што су дозволили да им се цар зароби и тако поражавајуће самосатире.
Шесто, што после Муратовог самоубиства нема предаје, већ се сви боре до смрти; и
Седмо, што се може рећи да је такво витешко дело по својој садржајности, етичности, јунаштву и пожртвовању, јединствен пример уопште у светској историји, те да му нема равна ни у примериома грчких јунака како је навео византијски историчар Дука.
Иако Срби прихватају оне једноставне верзије Милошевог дела као услова наметнутог од турске стране, они као да осећају да то ипак није било тако. Наш народ као да је знао да турска тајновитост крије нешто много важније, часније и витешки достојанственије. Отуда у народу Милошево уздизање на виши етички план. Историјско постојање Милоша Обилића није доказано, као што се не зна ни име тог витеза који је убио Мурата. Он није познат ни као властелин, мада је могао бити неко из дела српске аристократије витешког звања. Витез највероватније јесте, јер други то никако не би могао урадити. Али, витез је могао постати сваки јунак који се истакао у борбама којих је било, када су у питању Турци, и то неколико веома значајних пре Косовске битке.
Тако је витезом могао постати неко из народа што не умањује значај нити важност порекла. Та могућа двојност Милошевог порекла увек је служила као подстицај народним вођама, његовој аристократији, али и сваком другом обичном човеку који је могао да се покаже јунаштвом и пожртвовањем у свакој битки или боју. Милош је тако био узор у време рата и богатијем слоју и обичном народу.
Његово име и презиме се временом мењало, да би коначно у народу било опште прихваћено као Милош Обилић. Турске верзије презимена као „Кобила”, „Кобиловић” или „Копиловић” имали су више подругљив и потцењивачки смисао и обезвређивање нашег јунака као и свих осталих јунака и витезова са Косова. Уколико су Турци хтели да његово презиме вежу за „кобилу” дајући наведена подругљива презимена, Срби су само изостављањем првог слова „к” добили основу фонетски сличну појму „обиља” што је једно од три посвећености или моћи Бога Вида (Бог обиља, светлости и јунаштва рата). На тај начин народ је у Милошу Обилићу повезао култно и јуначко са Видом и Видовданом. Стиче се утисак да је народна свест направила идеалну целину кроз спој старе српске вере видовданског ратничког култа, хришћанске вере у духу светих ратника, нашег светосавља и српског витешког кодекса.
Уколико је народ извео презиме Обилић, турска подругљива презимена ту нису могла ништа више променити. Име Милош је народно у смислу „човек од миља” односно љубави у хришћанском и националном духу. Међутим, како је он идеални представник витешке, мушке, војничке и националне части, „Милош“ је наше најмоћније и најлепше име, и има значење у смислу „част душе српског народа“.
Кроз народне песме о Милошу Обилићу временом је стваран и створен један узор мушкарца, витеза и националног јунака. У њему се исказује отменост аристократског духа пуна достојанства, озбиљности и честитости карактера; високе части, снажне воље и јунаштва; личност пуна родољубља, отачествољубља, и националног поноса; човека мушке снаге и мужевне лепоте. Његова храброст се испољава на прави начин са пуно моралног садржаја и циљева. Његош Милоша узима као идеал човека и витеза. „Овај витез је за нашег песника једна врста божанства” наводи Димитрије Калезић. Његош као да свима, а посебно војсци поручује:
„Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ' пред Милоша,
И пред друге Српске витезове,
Који живе докле Сунце грије? “ (75)
Међутим, Милошев дух части по својим основним етичким вредностима, као да универзално важи за сва времена и према сваком непријатељу на нашим вековним просторима и огњиштима. Дух Обилића ће се јасно показивати током Првог и Другог српског устанка, кроз дугу витешку борбу Црногораца против Турака, у балканским ратовима, а нарочито током Првог светског рата.
На Цетињу је раније постојала Обилића пољана. На Обилића пољани су се својевремено окупљали ратници, војводе, кнезови и сердари, и узимали завет за витешка дела да би са њима имали „...су чим изаћ пред Милоша и остале српске витезове”. После бојева на тој се пољани додељивала Обилића медаља, али на посебан, специфичан и јединствен начин. Треба при том имати у виду да је Његош иницирао установљење Обилића медаље, поред осталог и због тога што је по њему Милош Обилић остао несаломљен и непобеђен дух нације. Мало је познато да у Београду постоји „Обилића капија“ посвећена слави и части овом нашем идеалном витезу а на понос Српству и његовим оружаним формацијама.
Официри српске војске су васпитавани на високим вредностима нашег витештва и духа Обилића. Над улазном капијом касарне 7. пешадијског-гардијског пука гардисти су имали прилику да гледају Милошев лик који их „...стално посматра и прати, храбри и подстиче”. Та капија је раније била позната у Београду као „Обилића капија“. Сва остала витешка знамења и орнаменти на тој згради и данас постоје и трају, подсећајући на етичке, моралне и војничке вредности официрске војничке и витешке части. Ова касарна је данашња зграда која се налази на углу улица Немањине и Ресавске (раније Генерал Жданове). Својим централним угаоним делом где је главна „Обилића капија“ са бочним улазима, окренута је средини раскрснице те две улице.
Из „Огњишта Српског“
Др Раде С. Н. Рајић
