Косовска битка 1389. године (6897. лета)
најтежа, најзначајнија и највеличанственија битка српског народа
Ради потпунијег увода у тематику Косовске битке, ваља имати у виду визионарску напомену Светога Саве о опасностима надируће турске силе на наше просторе. Наиме, у
Најпознатијем делу Светога Саве Номоканону, односно Законоправилу које је написао је 1219. Године, при крају, у 61. глави, унео је запис о исмаилћанској вери, док је у 64. глави унео спис о проклетствима мухамеданства и крштењу обраћеног муслимана. Овде, у овим списима, уз објашњење настанка и суштине мухамеданске вере и њеног лажног учења, Свети Сава паралелним упоређивањем указује на разлике у односу на хришћанско учење, и кроз „проклињање“ тих лажних учења, указује нашем народу, не само на опасности које прете од ширења те вере, већ је битно утицао да се ислам не прими у толико великом обиму колико је то иначе могло, односно да се не почини издаја, већ остане и истраје у духу части хришћанске вере.
Имајући у виду да је Свети Сава одлазио у Свету земљу и тада имао прилике да се упозна са ондашњим политичким, културним и религијским околностима у Византији, односно на просторима Мале Азије, када су Турци тек почињали своје ширење на делу источне територије данашње Турске, те да су Турци тек 1331. године ступили на Балканско полуострво, односно 110 година након писања „Номоканона“, онда се Светом Сави, као нашем највећем светитељу и просветитељу, мора одати не само изузетно визионарско предвиђање од ширења ислама, већ и предвиђања степена опасности које оно може нанети нашем народу.
Ширење турске државе, односно Отоманског царства, не само на балканским и европским просторима, већ и на северно Афричком и југозападно Азијском делу, било је пропраћено бројним и бесомучним освајачко пљачкашким ратовима над суседним државама и народима, проводећи уједно верску идеологију борбе против „неверника“. Турска царевина је успевала како немилосрдим репресијама, тако и лукавим и интересним подстицајима уз турчења, односно исламизацију, те данка у крви зеведних код свих неисламских припадника царства, да се вековима шири, стижући чак и до централне Европе, односно до зидина Беча.
На том освајачко европском турско- пљачкашком походу нашли су се народи и територије балканског полуострва. Најистрајније отпоре, битке и борбе током више од једног века, пружили су и давали Срби. То су познате битке, од Маричке, преко битке код Билеће, до наравно Косовске, али и других које су вођене до пада Деспотовине 1459. године.
Косовска битка 1389. године је један од најзначајнијих догађаја у нашој историји. Она је толико значајна да се и време понекад дели на оно пре и оно после ње. Косовска битка је до тада била највећи сукоб српске и турске војске. У њој су се сударили српски витезови и њихови јаничари, српско племство и турске спахије. На једној страни је била хришћанска војска и држава која је на пољу части и националног достојанства бранила све најдраже и најузвишеније; на другој страни на пољу бешчашћа је била муслиманска војска турског царства која је као освајачка, пљачкашка и поробљивачка представљала нову незадрживу силу на европским просторима у борби против „неверника“ .
Често се испушта из вида податак да је турско царство основано 1288. године те да је Муратова намера била да великом победом на Балканском полуострву над српском царевином 1389. године прослави годишњицу постојања Отоманског царства и Европи најави нове освајачке намере и циљеве. Значајно је истаћи да је султан Мурат хтео на ту годишњицу и баш на Видовдан да порази Србе управо због тога што је Видовдан за Србе у оно време у ратничком и духовном смислу значио много.
Тежња да се Косовском боју дају хришћански садржаји са хришћанском етиком и духом, једним делом су отежавајуће утицали на утврђивање истинитости догађања око саме битке, а нарочито око убиства Мурата и јуначког жртвовања српских витезова на челу са царом Лазаром. Како се православно хришћанство нашег светосавског духа налазило у свом успону, то косовска догађања добијају ону важнију и јачу духовну и етичку вредност која се везује за узвишене идеале „царства небеског” . Хришћански дух у Косовском боју, имајући у виду изузетну важност духовне и етичке поруке за наш народ, делом је ишао на руку поједностављеном тумачењу тока и коначних резултата Косовске битке.
Српска војска ношена државним, националним, политичким, војничким и етичким мотивима са духовношћу хришћанске свести као нове вере али и присутних снажних спона са старом предачком вером, морала је управо на Видовдан на Косову пољу да покаже своју вредност. Кроз ову битку српска војска је оставила поруку и завет како се мора волети Отаџбина, слобода и вера, свој народ и његове светиње; како се бране његово трајање, достојанство и част.
Обједињујући култ јунаштва из старе, и етичке и духовне вредности нове хришћанске вере, уз култ српског средњовековног витештва; српска војска је тако могла да да незаменљив узор и примеран образац како се бори на пољу части и величине свог народа. С таквим националним, духовним, етичким и витешким покретачким мотивима, она је дочекала турску војску на Косову пољу. Спремна колико је тада могла бити, у битку је ушла са јасним циљем: победити турску војску.
Мора се имати у виду да су се Срби за Косовску битку припремали и да су је веома озбиљно схватали. Они су је морали тактички веома добро разрадити јер је за то било и времена и услова. По том основу требало би се схватити да су наше војводе на челу са царом Лазаром направили веома квалитетан план за вођење боја. Усвојена тумачења пораза Срба на Косову пољу као да су занемарила ове садржаје активности српских војсковођа. Тако се отишло у друге правце поједностављеног тумачења ратног плана српске војске и начина вођења боја у смислу да је реалност у пораз била унапред присутна.
Припреме војске, процене и предвиђања тока бојева и битака оваквог типа увек се чине са циљем добијања победе. Од значајнијих детаља који говоре о припремама може да послужи податак да су Срби купили од Млетака 6 топова 1386. године. Нису ти топови набављени тек онако, већ за опремање војске за предстојеће бојеве са Турцима. Поред тога опремала се коњица посебно њен ударни део тешке коњице. За Косовски бој је било спремно и прикупљено негде око 5000 коњаника, од чега већи број оклопних, који су имали искуства у борбама и бојевима са Турцима. На Косову пољу је то била таква снага која се умањивала у многим анализама и тумачењима тока битке и последица наводно њене погрешне тактичке употребе. Када Монголи нису могли поразити српске витезове код Ангоре 1402. године, онда таквој снази на свом Косову па још на Видовдан Турци поготово нису могли нанети значајније губитке нити им се адекватно супротставити.
Нарочито су погрешне тврдње и уверавања да је у овом боју страдало сво српско племство и цела војска. Да је тачно да су наши витезови толико страдали на Косову, они се не би јавили у биткама код Никопоља 1396. године или код Ангоре 13 година након Косовске битке. При овоме треба имати у виду да је највећи број витезова из Косовске битке управо чинио ове вазалне одреде оклопних коњаника под командом деспота Стефана Лазаревића.
Према томе, српска оклопна коњица је била у стању да прави тако дубоке продоре ка центру које турска војска није могла успешно зауставити. (И Турци наводе податак да су Срби на неколико места пробили њихову одбрану.) За овакве тактичке способности оклопне коњице њој су се могли планирати и дати одлучујући и најтежи задаци. То су били и разлози због чега се оклопним коњаницима у оно време придавала важност у смислу њеног опремања и тактичког увежбавања.
Познато је да су Срби били вешти ратници не само у практиковању вођења борби, бојева и битака, већ и у процени и доношењу реалних и квалитетних решења. Способност исправног предвиђања и правилне процене тока догађаја и брзих реакција на промене у динамици бојева и битака, и раније су показивале наше војсковође и војводе. То се уочава у биткама које је водио краљ, касније цар Душан. Значајније битке након Душанове смрти су то потврђивале, а трагичне последице пораза на Марици 1371. године, су опомињале на опасне грешке које су вешто знали да искористе Турци. У периоду непосредно пред Косовску битку као изванредни примери могу да послуже велике победе над Турцима код Билеће 1387. године када је Влатко Вуковић са бројно мањим снагама потпуно разбио један турски одред; затим велика победа на Плочнику 1388. године када је умало заробљен Мурат и где је такође разбијен велики одред турске војске. У овом смислу су значајне победе и ослобађање Ниша 1386. године који су Турци упадом у српску кнежевину били на кратко заузели.
Изучавања организације и тактике борбе турске војске потврдиле су чињеницу једног карактеристичног шаблонизма. Наиме, треба напоменути да је турска војска веома често ратовала са истим борбеним распоредом и истом тактиком. Од таквих шаблонских начела она није одступала када је за то имала просторних могућности. Косово поље јој је управо пружало такве могућности. За шаблонски тип распореда турске војске и њеног начина вођења битке Срби су морали знати.
С друге стране српска војска је дошла знатно раније на Косово поље због тога што је била ближе месту сукоба у односу на положај турске војске. Наиме, када је турска војска скретањем од Пловдива ка Скопљу дала на знање да на Косово поље долази с југа, српска војска је кренула на Косово. Тамо су српске старешине и војводе са кнезом Лазарем и тада нашим најпознатијим војсковођом војводом Димитријем Војиновићем , по природи војних припрема, разрађивали варијанте могућег тока битке зависно од распоређивања, груписања и начина дејства српске у односу на устаљен начин борбе турске војске.
Према томе, за Косовски бој се дуже припремало тим пре што се очекивао одлучујући и до тада највећи сукоб са Турцима. Све је ово по значају и озбиљности наметало цару Лазару велику обавезу да се преостали део расцепкане територије подведе под једну ширу и јаче централизовану државну власт. У војничком смислу, требало је имати добру, довољно бројну и опремљену војску. Неопходно је било њено благовремено прикупљање и успешно вођење у бојевима. Како су Срби очекивали сукоб са Турцима они су направили такав ратни план да се мора победити Турска војска.
Ратним планом највероватније се ишло на варијанту продора у центар турске војске ради убиства султана Мурата, нарушавања командовања и слабљења њеног морала. У суштини, убиством Мурата би се обезглављена турска војска довела у веома тешку ситуацију могућег расула и пораза.
Историјска сазнања и чињенице као и бројне опречности везане за Косовску битку указују да она носи одређене непознанице и тајне. Оно што се поуздано зна то је следеће: да се догодила на Видовдан 1398. године; да је српска војска била на причешћу у цркви Самодрежи; да је битка била жестока; да је турска војска била бројчано знатно јача; да су Турци први почели напад; да су Срби на више места пробили турски распоред; да су потпуно разбили њихово лево крило; да су погинула оба владара, да су били знатни губици турске и српске властеле и војске обеју страна; да је султан Мурат убијен у централном делу распореда своје војске; да нема ни једног историјског доказа за издају Вука Бранковића; да су звона Нотердама у Паризу објавила победу Срба; да је босански краљ Твртко послао два писма Млецима о победи ; да се после битке турска војска повукла назад пустошећи успут српске територије; да је неколико месеци након Косовског боја Угарски краљ Жигмунд напао Србију са севера због чега је царица Милица од Бајазита затражила вазални однос; али и да је постојала и друга Косовска битка на Газиместану 1448. године у којој су угарска и српска војска од турске војске претрпеле велики пораз.
Сви, иако малобројни историјски извори непосредно после Косовске битке говоре о победи српске, док многи накнадни од преко 100 и више година, говоре о победи турске војске. Уједно, као један од разлога пораза наводи се неслога српских великаша с једне, али се измишља кривица Вука Бранковића и сваљује на њега терет „издаје” с друге стране.
Значајно је истаћи да је тада у Европи владало велико интересовање за исход ове битке. Победоносан исход се нарочито очекивао у Турској царевини. Косово поље и сама битка као да су били једна велика позорница од које су сви много очекивали. Међутим, ваљало би напоменути да тадашња Европа и њене земље, нису нашле за потребу да било који контигент своје војске пошаљу као помоћ српској војсци, али је зато Угарска чекала прилику да након три месеца од Косовког боја када су се видале тешке ране, подмукло нападне Србију.
За Србе је Косово била права позорница - позорница на којој су се морале показати све националне, моралне, духовне и витешке вредности; вредности које су биле примерене славној традицији у борби за слободу, веру и отаџбину. Она као да је имала потребу за указивање на заветни пут како мора да се бори у духу народног слогана за „Крст часни и Слободу златну”. Била је то јединствена позорница за све српске ратнике, војводе, витезове и племство на челу са царом Лазаром.
Евидентна је чињеница да су Срби о својој историји писали веома мало. О нашој историји, како наводи Вук Караџић, највише су писали странци. Када странци почињу да се више баве и пишу о историјским догађајима неког у односу на личности из дотичног народа, онда ту може бити таквих тенденција које и не иду у прилог народног духа, историјске истине и националног интереса. Косовска битка је код нас карактеристичан пример и то се код ње једним делом уочава.
Та чињеница да су Срби мало писали о Косовској битки наводи на претпоставку да су за то имали разлога. О овој битки ни Турци нису пуно писали осим у наведеним верзијама које су им одговарале са тежиштем на жаљење за Муратовом погибијом. Обостраност овакве резервисаности према истинитости о догађањима у централном делу битке, указује на могућност погодбе обеју страна о накнадном тумачењу ове битке.
Срби су преузели частан пораз који дижу у етички план истичући личности цара Лазара и витеза Милоша Обилића као најмаркантније личности у косовском култу и миту, предању и епској песми. Тако се интерпретација косовских догађаја код нашег народа, присуством турског утицаја, помера у духовни и високо морални етички план. На тај начин је са позиција витешке етике „...било лакше поднети частан пораз, него неславну Муратову смрт”.
Оно што је неоспорно је то да је Косовска битка са својим јунацима и витезовима, царом Лазаром и Милошем Обилићем, Мајком Југовића и Косовском девојком, кроз предање, легенду, култ и мит дубоко урасла у свест и дух сваког Србина. Наш народ је кроз генерације и векове чувао и одржавао, поштовао и неговао етичке и националне, и витешке и духовне вредности и поруке Косовске битке. Тако је ова наша најпознатија битка изазивала дивљење и пијетет, инспирацију и подстицај, памћење и завет, славу и част.
Култ Косовске битке и Видовдана израстао је из одлуке цара Лазара и српске војске да се одлучујућом битком стане на пут турској пљачкашко-азијатској најезди. Та, у историји српског народа најсудбоноснија одлука, јасно исказује опредељење и решеност за вечне и непролазне вредности народних идеала. Косово и Видовдан су светлост, трајање, нада, завет, витешка част, јунаштво, пожртвовање и свесна жестока борба за победу ради одбране Отаџбине и свог рода, слободе и православне вере.
Култ Косовске битке је постао део свести нашег народног бића, уливајући му посебну снагу за успешније савладавање свих тешкоћа, опасности и страдања којима смо били вековима изложени. Витешка и ратничка част косовских јунака постала је образац за углед свим поколењима како се ваља борити за свој народ да би опстао на вековним огњиштима и својим територијама.
Овај култ најзначајније, најтеже и највеличенственије битке у историји српског народа као и жртве косовских јунака обавезују посебно наше официре, подофицире и војнике нарочито када то опасности по наш народ захтевају. Та обавеза намеће да се према њима определимо за часна дела путем ангажовања и пожртвовања за узвишене националне идеале. У том смислу, значајна је порука ђенерала Јована Мишковића, академика и једног од најумнијих старешина српске војске у којој се каже:
„...Ето, то показује прошлост нашег народа његова историја. Ако желимо да нас она поучи у садашњости те да створимо светлу будућност, треба:
1. Да имамо чврсту државну организацију;
2. Да имамо довољну, добро организовану, дисциплиновану и одушевљену војску; и
3. Да међу собом развијемо слогу, љубав, религиозност и патриотизам до фанатизма.
То је дијагноза, а то је и прогноза целе наше државне и народне снаге. Сваки друкчији политички експерименти са државним уређењем и народним управљањем само ће нас ослабити и уназадити.“
Сви наши средњовековни списи бележе године по старом мерењу времена које је почело 5508 година пре хришћанске ере. У том смислу вредна су три карактеристична примера који су истакли наши великани тога доба. Свети Сава је 1200. године по Христу записао: „У лето 6708, месеца фебруара у 13 дан к вечном преложи се блаженству наш отац Симеон, заветом оставив манастир овај на мени.“ Цар Душан је записао у његовом законику следеће: „И Богом дарованим венцем царским венчан бих на царство у лето 6854, месеца априла 14. дан, у велики, радосни и много светли празник Васкрсење.“ Свети Деспот Стефан Лазаревић је на Мраморном стубу на Косову пољу не наводи 1389. годину, већ је записао следеће: „...Све ово речено случи се 6897. лета, дванаестог индикта, петнаестог дана месеца јуна, у уторак...“ (Прим. Р. Р.)
Опширније: Миодраг М. Петровић, Законоправило Светога Саве о Мухамедановом учењу, Београд, 1977.
О дивљачким, насилничким, пљачкашким, терористичким и другим нечовечним и монстрозоним делима припадника турске војске током вишевековног ратовања Отоманског царства постоје бројни и необориви докази. На нашим просторима обзиром на слободарски и бунтовни дух народа, то је било посебно изражено. Бесомучна силовања, мучења, иживљавања, черечења, паљења, расељавања, одвођења у ропство, те набијања на колац попут игумана Пајсија и ђакона Авакума, или дерања живом човеку коже на „мех“ попут вршачког владике Теодора, итд. итд. Ту се мора посебно истаћи зидање „Ћеле куле“ од лобања српских јунака са Чегра чиме се у свету на јединствен начин осведочено приказује најмонстрозније биће једне државе и народа које је на балканским просторима трајало неколико векова.
Доласком на престо династије Османилија 1288. године, турска држава ће знатно ојачати и као таква бити призната као нова снага у међународним оквирима Блиског истока и Европе. Та година се узима за годину оснивања Отоманског царства. Њена прва годишњица постојања је 1289. а стота годишњица постојања је 1389. година, година која је била планирана за наведену Косовску битку. (Прим. Р.Р.)
Оно је истакнуто у светим речима цара Лазара који се одрекао царства земаљског и приволео царству небеском: „Земаљско је за малено царство,/ А небеско увек и до века.“
О Косовској битки су написане многе књиге и студије. Одржане су бројне стручне расправе у којима се поред осталог објашњава садржај припрема једне и друге стране, као и вероватни ток саме битке. Чешће се срећу констатације о инфериорности Срба, не само у односу на број Турака већ и на њихову тактику вођења боја, ондашњу опремљеност и недовољну слогу и мотивисаност итд. (Прим. Р. Р.)
На нашим просторима први пут је употребљен топ у нападу на Ужице 1373. године када је кнез Лазар победио Николу Алтомановића и освојио овај град. У то време кнежевина Србија је имала само један топ, такође купљен од Млетака.
Колико је то био снажан део српске војске, може као пример да послужи јуначка борба око 5000 српских оклопника који су под командом деспота Стефана Лазаревића као вазални контигент у саставу турске војске учествовали у битки код Ангоре (Анкаре) 28. јула 1402. године. Овај одред српских оклопника - витезова носио је највећи терет битке турске војске која је била у кризи и расулу при чему је заробљен султан Бајазит. Дивећи се јуначкој борби овог одреда у окружењу, Тамерлан је дозволио да се одред извуче, надајући се да ће га у гоњењу према Цариграду разбити. У томе није успео.
У овој бици између европске војске под командом краља Жигмунда са око 60.000 витезова и турске војске под Бајазитом, наш вазални одред од 5000 коњаника под командом Стефана Лазаревића, је одиграо највећу улогу у преокрету битке у турску победу, при чему се Жигмунд спасао бекством галијом низ Дунав. Уколико је истина да је сво племство и војске страдало у Косовској бици, онда за шест година није било могуће створити и оспособити нови одред такве борбене моћи показане у бици код Никопоља. (Прим. Р.Р.)
Сви наведени турски походи су у суштини били извиђачко-пљачкашки и имали су значај у припремама терена и њихове војске за темељнији и одлучујући велики годишњи ратни поход планиран за 1389. годину.
У преткосовском периоду он је био наш најбољи војсковођа. (Ђенерал Јован Мишковић, Косовска битка, 2. издање, Графичко-уметнички завод „Планета”,1933, с. 122.)
У биткама попут Косовске, увек је циљ победа. Нереално је сматрати да су Срби имали дефанзивни или неки други циљ. Никада циљ битке оваквог значаја није пораз своје војске, повлачење или предаја; бар у Срба није то било никада. Када се за циљ постави победа, онда се и план битке ради, односно разрађује у том духу. (Прим. Р. Р.)
Мурат је убијен на месту где му је подигнуто турбе на Газиместану. Ако се види где је убијен Мурат онда се уочава колико су се дубоко у турски борбени распоред пробили српски витезови, и колико је борба попримила обрте које Турци нису ни могли претпоставити. „Гази” на турском значи „витез”, а сложеница Газиместан где је прва реч турска а друга српска ( стан , место) значи „Витешко место”.
„Преписивач Пахомије, на последњој страни рукописа Лавсаик, у Пећкој патријаршији, записао је два месеца после боја: ...Писа се ова света књига Отачник, звани Лавсаик, у дане доброверног Вука (Бранковића) Стефана. Те године када су кнеза Лазара Турци убили, Мурата цара Срби. Слава Богу за све.“ (Милић од Мачве, Косовски бој у Герасимовом летопису, с. 21.)
Ни једно од ова два писма није сачувано, али је сачуван одговор из Трогира у којем се изражава дивљење због победе Срба.( Константин Јиречек, Историја Срба, с. 103.) Текст одговора краљу Твртку је дат на латинском.
О издаји Вука Бранковића, не постоји ни један историјски доказ. Као издајник се почиње спомињати почетком 17. века.
Слично се понела и Француска 1806. године када је Наполеон послао 3000 војника као помоћ Турцима у борби против Карађорђа и српских и устаника. За Немце је на пример Карађорђе био „сербишен бандитен“. (Прим. Р.Р.)
Када је неколико месеци после Косовског боја Угарски краљ Жигмунд напао Србију, царица Милица је од Бајазита затражила вазални однос. Тај однос је уједно наметао истицање Турске верзије косовских догађања. Веома је могуће да је то била једна врста погодбе коју су Срби морали прихватити. (Опширније: М. Поповић, н.д., с. 16 27. )
М. Поповић, Видовдан и часни крст, Друго издање, Слово љубве, Београд, 1977, с. 16 27.
На Видовдан дан када је била знаменита Косовска битка, дан на који су се догодили многи важни догађаји у историји српског народа, трајно се подсећа и слави, пре свега, част косовских јунака, али и свих наших знаних и незнаних ратника који су дали своје животе за одбрану части и слободе отаџбине и свог народа. Ђенерал Јован Мишковић је записао: „...Значај Косова не сме да падне у заборав, а идеја Видовдана не треба да се остави у музеј наше славе као стари и ислужени амблем.“ („Ратник”, 1939, „Поводом 550- годишњице битке на Косову”, с. 2.)
Ђенерал Јован Мишковић, Косовска битка, Друго издање, Графичко-уметнички завод „Планета“, Београд, 1933.
