Павле Кулев, пуковник и уралски сликар о уметности, рату, Русији, Србији
Када сам шетао Београдом, видео сам порушене лепе зграде, војне, државне, тужно подсећање на зло које вам је НАТО учинио - каже Павле Кулев
Изложба слика у Руском дому пуковника Павла Кулева из Јекатаринбурга изазвала је пажњу поштовалаца ликовне уметности и симпатизера руског стваралаштва у Србији. Посетиоци су могли на сликарском платну да осете тугу због људске несреће, губитка, страхоте рата, али и по које зрно спокоја и радости које зраче са идиличниих, топлих руских пејзажа. Све то са собом је донео у Србију пуковник и сликар Павле Кулев са Урала.
Сама изложба за мене је изузетан начин да као сликар, комуницирам са другим градовима, народима, културама, пространствима. Тако сам са својим делима стигао у Београд. Изложба је посвећена Дану сећања и туге у Русији, 22. јуна 1941. године, датуму почетка великог Отаџбинског рата. Код нас Руса то је значајан дан када се сећамо страшних жртава отџбинског рата, зато сам је и насловио„ О рату, отаџбини, о животу” – каже војник и уметник Кулев на почетку нашег разговора о Русији, Србији, рату, уметности.
Ово је ваша прва посета Србији.
–Веома ми се допала Србија, Београд и људи, већ приликом првог сусрета. Срби су отворен, спонтан, срдачан и гостопримив народ. Србија има, такође, прелепу природу. Био сам импресиониран када сам обишао Калемегдан и видео ушће, тиху Саву и моћан Дунав. И Авалу. Мало је градова на свету који могу да се похвале таквим призорима, и нимало се не чудим што су Београд освајали туђини, и што су га хтели за себе.
Како руски народ доживљава 15- годишњу српску националну агонију и косметску кризу?
Да бисте разумели као ми у Русији доживљавамо дугогодишњи косметски проблем, довољно је да се сетите како су поступили наши војници и падобранци на приштинском аеродрому јуна 1999. по окончању агресије на СРЈ и уласка НАТО војних снага на КиМ. Руси доживљавају губитак Космета као своју бол, као губатак дела себе. Ми смо део истог православног словенског света. И увек ћемо то бити! Када сам шетао Београдом, видео сам порушене лепе зграде, војне, државне, то је веома тужно подсећање на велико зло које вам је НАТО учинио у бомбардовању и агресији 1999. године. Видео сам тада и осетио болне ране у српској души. Желим српском народу да излечи своје дубоке ране у души и срцу, да пронађе прави пут и победи тешка искушења. Убеђен сам да ће Срби превазићи зло са којим се суочавају и да ће сачувати своју јединствену државу.
Имате велико искуство као војник, будући да сте били у Авганистану.
Ја сам професионални војник. Завршио сам војну академију, и потом сам упућен у Авганистан. Тамо сам стекао велико ратно искуство, али сам упознао и бројне војнике-пријатеље. Знате, у условима рата, људска душа постаје огољена. Веома лако можете да процените човека, да ли је храбар или кукавица, шта може или не може, каквог је карактера. Да ли је он добар, или лош човек. Док смо били ангажовани, помагали смо авганистанском народу, који је веома скроман и сиромашан. Отварали смо школе, факултете, обучавали људе. Тамо сам службовао две године. Било је тешко. Био је то сукоб са оном противничком страном, која је, заправо, помагала нарко мафију и данас то ради. Видео сам стране војнике, који нису били Авганистанци, ратовали су и борили се против нас и било је очигледно, по њиховом језику и униформама да су дошли са Запада.
Постоје, кажете, моменти из војног живота у Авганистану који се никада не заборављају.
– Авганистан се не може заборавити. То је лепа земља. Обични грађани су једноставни и добри људи. Сусретао сам Авганистанце који су нас у свом дому дочекивали као неког свог и блиског. Нажалост, политику кроје други а не ти недужни људи. Биле су то године моје младости, стасавао сам и као војник и као човек. Када помислим на тај период, суочим се и са чињеницом да сам гледао како у рату убијају моје пријатеље, ратне другове, младе људе. То је страшан осећај. У Авганистану је погинуло преко 13 хиљада војника из Совјетског Савеза, а рањених је било око 45 хиљада.
Какав је положај ратних војних инвалида у Русији?
По завршетку рата у Авганистану 1989. године постојале су јаке организације ветерана, којима је држава излазила у сусрет. Имали су одређене бенефиције и изузетне повољности, у школовању, запослењу, професионалном усравршавању. Наша држава је пружила могућност сваком ветерану да се укључи у живот, да напредује.
Уметност је сада Ваш свет!
Данас као пуковник у пензији, на челу сам Удружења ликовних уметника ветерана локалних ратова у Културном центру "Руски војници" у Јекатеринбургу. Имамо у удружењу и сликаре и вајаре. Сликамо, организујемо колоније, изложбе, приређујемо културне програме. Путујемо, сусрећемо се са уметницима из других делова Русије. Ево, сада сам и дошао у Србију.
Војник и уметност, како то?
У Русији војска је увек представљала праву друштвену елиту. На пример, Љермонтов је био официр, али и великик песник. Па Толстој. Некрасов, такође. Мого је руских војника свету подарило сјајна сликарска, песничка или композиторска дела. То је за нас, Русе - нормално.
У Србију сте донели слике војне тематике и пејзаже уралске природе, које су настале, како кажете, у традиционалном стилу руског реализма.
Руска природа је величанствена, грандиозна и просто је свугде носите са собом. Део поставке посвећен је животу у Авганистану, где сам приказао бол, смрт, несрећу, али и авганистанске крајолике. Моје слике су путовале по бројним руским градовима на преко 20 изложби. И овде у Србији, после поставке у Београду, гостујемо у Пожаревцу, где ће дела бити представљенау оквиру традиционалне сарадње организације српско-руског пријатељства.
Разговарала Биљана Живковић
Превод са руског Станислава Разумовскаја
Биографија Павла Кулева
Рођен је у малом граду на југу Молдавије. Завршио је уметничку школу, талентованог уметника, познатог педагога Дмитрија Еребакана. По завршетку уметничке школе уписао је Војну академију. Потом је ангажован у специјалним јединицама посебне намене. Служио је на различитим командно-штабним позицијама у различитим деловима СССР. Од 1984 до 1986. је учествовао у борбеним операцијама у Авганистану, био је рањен, награђен је Орденом "Црвене звезде" и другим одличјима. Војну службу је завршио 2002. у Јекатеринбургу као профессор Војне академије. Учествује у бројним градским и регионалним изложбама. Његове радове високо је оценила руска сликарска критика.
