Удовица руског добровољца Анатолија Астапенкова, погинулог у Републици Српској, предала је у лето 2012. године мецима пробијену кошуљу свога мужа музеју Руског добровољачког покрета при храму св. Сергија Радоњешког у Бибирјеву (град Москва).
Анатолиј Астапенков живео је у граду Перму. У Совјетској армији служио је у морнаричкој пешадији. У Војску Републике Српске доспео је 1993. године заједно са својим другом Александром Тептином. Ратовао је у саставу ударног батаљона у Власеници (Источна Босна), недалеко од Сарајева. После погибије командира, Астапенков и Тептин прешли су у Други Руски добровољачки одред, који се у то време налазио у селу Прача. У једном од бојева Александар Тептин погинуо је јуначком смрћу. Анатолиј Астапенко је у јесен 1993. године прешао у састав Трећег Руског добровољачког одреда који се налазио у рејону Јеврејског гробља. Анатолиј је учествовао у великом броју акција, у којима се по правилу налазио у првим редовима. Био је млад, леп, храбар, у боју дрзак, према друговима предусретљив. Анатолиј је јако волео песму „Ђурђев дан“. Лично ја га се, између осталог, сећам и зато што је хтео да ми помогне, пошто сам тада већ био рањен у главу и озбиљно изгубио вид. Предлагао је да се отвори кафаница како бих ја тамо био управник. Кафаница је требало да се налази у Српском Сарајеву и да буде клуб руских добровољаца.
Јанауара 1994. године извођена је још једна операција у рејону Златишта. Из Српског Сарајева се до престонице Републике Српске – града Пале, могло стићи само узаним асфалтним путем. Тај пут пролазио је кроз рејон Златишта, у близини Јеврејског гробља. У том рејону непријатељски положаји су били готово уз сам пут, те су се, природно, за тај део фронта водиле непрестане борбе. Руски одред тада је био на оштрици српског удара на непријатељске положаје. На почетку операције Руси су имали среће. Нашим добровољцима је успело да упадну у непријатељске ровове, који су достизали два и по метра у дубину, и почели су полагано да напредују кроз замршене пролазе. Непријатељ се повратио и извео противудар, у коме је одред имао губитке (многи су рањени) и почео да се повлачи. Последњи се повлачио Анатолиј Астапенков. Он је штитио одступницу својим друговима и вероватно извукао из дубоког рова једног рањеника. Највероватније му је аутоматски рафал митраљеза пробио груди док се пузећи повлачио. На његовој кошуљи је набројано преко 5 рупа од метака. Некаквим чудом је допузао до наших положаја, али је, нажалост, убрзо издахнуо у болници Касиндол.
Анатолиј је био прави руски родољуб и прави-правцати руски добровољац. За музеј руског добровољачког покрета, који се налази у храму Свих Московских Светаца у Бибирјеву (град Москва), поседовање такве изванредне реликвије представља велику част и одговорност.
