Да би се потпуније и суштински разумела тема, неопходно је о официрској, односно војничкој части у Српству изнети њена изворишта и заветни дух.
Изворишта етичке, моралне и култне снаге и духа части код нашег народа налазе се у сложеном и комлексном Косовском феномену чији централни догађај обједињује и чини Косовски бој 1389.године.
У светлу части, за Косовски бој се мора истаћи следеће: да је то био ратни сукоб између две војске и то Српске, која је на пољу части бранила своју државу, веру, Отаџбину, народ, територију, слободу, независност и право на живот; и турске војске која је била освајачка, пљачкашка, азијатска, насилничка и поробљивачка. Прва је водила одбрандбени рат као хришћанска, а друга освајачко-верски рат „против неверника“ као муслиманска. Из угла етике рата то је сукоб добра и зла, слободе и ропства, правде и насиља, љубави и мржње, благородности и егоизма, духовног и материјалног, и живота и смрти, односно симболично: светла и таме, или мача и коца.
С друге стране, ваља имати у виду, да је Мурат хтео да стогодишњицу постојања турског царства прослави победоносним освајачко-пљачкашким походом над српским. Ту намеру да кроз годишњи ратни план (по коме је требало српску војску победити на Косову баш на Видовдан, потом избити на Дунав и Саву код Београда, а онда узводно Савом до Врбаса те кренути на југ према Јадрану и преко Зете и Рашке вратити се назад), платио је главом. Посрамљена турска војска са мртвим Муратом и уз пљачке и паљења, враћала се путем одакле је и кренула.
У Европи је објављена победа српске војске док је у Енглеској неколико година на Видовдан слављена ова битка. (Подсећајући на тај догађај 1617. године на Оксфодру је приказана драма „Милош Обилић“.) Тумачења и пораз Срба на Косову се јављају готово сто година касније, односно након пада Деспотовине 1459. године.
Како се битка догодила на Видовдан, дан једног од врховних богова предачке вере, бога Вида, бога Светлости, Обиља и Јунаштва односно рата, и на дан који је са најдужим дневним делом дана у години, дакле најсветлоснијим даном, то се не само Косовски бој, већ и комплексан Косовски феномен може веома поучно и са етичке стране посматрати и анализирати кроз симболику светлости. Јер светлост која нам се директно јавља кроз Видовдан, представља и јесте живот. Она му кроз рађање, развој и напредак омогућује: достојно трајање, пуну истину, жељену слободу, моралну правду, часне темеље, благородна дела, витешку душу, велико срце, свестрану лепоту и најлепши смисао. По тој симболици, основу и духу, ВИДОВДАН је достојан празник лепоте и смисла живота светског ранга.
(Мала дигресија: Ове године се обележава и 70-ца од смрти Николе Тесле који је рођен уочи Видовдана 1865. године по старом календару, тако да је први ЖИВОТНИ дан овог нашег и светског великана управо ВИДОВДАН, што наравно није случајно, јер је Он на свој начин ОСВЕТЛИО данашњи Свет. Највећа и најпознатија хероина Првог светског рата је Милунка Савић је такође рођена на Видовдан 1892. године.)
Насупрот светлосној симболици Видовдана, стоји мрак са његовим пороцима и вредностима зла. Све ово је било неопходно истаћи да би се потпуније сагледао етички основ Видовдана у Српству и његов значај у комплексном Косовском феномену.
А Косовски феномен је сложен, митски тајновит, периодично силовито моћан, етички обликован, морално узвишен и временски трајан управо због тога што у свести и духу србског народа носи најјаче утемељење: у Срба најстаријем – религијском култу славе, у видовданском јуначком култу, у видовданској етици као нашој философији морала, у ратничкој витешкој части косовских јунака, у Обилића части као несаломивом духу Србства, у части као највећем смислу човековог земаљског живота, у слободарској души србског народа, у националном поносу и отачаствољубљу, у лепоти нашег православља, и у проклетству издаје оличене у Вуку Бранковићу.
Његову круну чини Лазарева клетва која својом етичком основом и моралном снагом бди у актуелном времену да би по потреби била активирана на плану одбране и заштите виталних инетерса наше Отаџбине, државе, народа и вере.
Када се пак говори о Косовском феномену и његовој снази у вези са официрском и војничком чашћу, онда из њега доминирају: прехришћаски религијски култ славе, видовдански јуначки култ, косовки мит и завет, наша православна вера, борбени и несаломиви дух части Обилића, верно отачаствољубље (односно национални патриотизам), слободарски идеал народа, и борба за божију правду. Све наведено је у официрској части обједињено у ОТАЏБИНСКИ ИДЕАЛ СРПСТВА.
Обзиром да се временски период теме везује за Први светски рат, онда је прикладно истаћи следеће. СВЕ ЈЕ НЕКАКО ПОЧЕЛО И ЗАВРШИЛО СЕ НА ВИДОВДАН.
Наиме, планови за отпочињање великог рата су настали давно пре 1914. године. Чекао се само изговор за његов повод и почетак. У склопу тог немачког плана, очигледну намеру освајачког рата против Краљевине Србије имала је тадашња Аустроугарска. Она је организовала маневре у Босни управо на Видовдан провоцирајући наш народ уз најаву агресије и зла које му се већ тада планирало.
Атентат на престоланаследника Франца Фердинанда у Сарајеву на Видовдан 1914. године је извршио је припадник Младе Босне Гаврило Принцип. Међутим, разматрајући суштинске моралне и универзалне поуке и поруке сарајевског атентата кроз Видовдански дух, односно његова светлосна симболна значења победе етике добра и општег интереса над злом и лошим, стиче се несумњив утисак и уверење да тај атентат није извршио Гаврило Принцип као личност, већ је кроз њега (Гаврила- Гаврил, слуга који носи глас божији) проговорио Бог пред Европом и Светом за свети ПРИНЦИП одбране и заштите Божије Истине, Правде, Слободе, Мира, Љубави и Достојанства живота човека и народа.
На жалост такав историјски, људски, хуманистички, племенити и примерни наук није схватио ни немачки цар Виљем 2. Он је потценио не само Видовдан у наведеном смислу значења, већ преко њега наш народ и његову часну и праведну, слободарску и херојску борбу и истрајност. То се најочигледније види у његовој познатој изреци везаној за пробој Солунског фронта 14. и 15. септембра 1918. године, те успехе и продор Славне Српске Војске, у којој истиче: „62000 СРПСКИХ ВОЈНИКА ЈЕ ОДЛУЧИЛО РАТ! СРАМОТА!“
За њега и његове следбенике и савезнике - то можда и изгледа тако. Али за нас Србе, наше официре и војнике, односно наш народ у целини, такав успех је израз победе не само војничке и витешке, већ и НАЦИОНАЛНЕ ЧАСТИ достојне највиших и трајних европских и светских уважавања и признања. Треба уједно истаћи да у историји ратова вођених широм света ни један пробој није имао такве последице епохалног значаја као што је пробој Солунског фронта нашим славним пуковима и дивизијама предвођеним сјајним и часним официрима и добровољцима.
Задивљујући и изненађујући успеси Српске војске иницирали су отварање и покретање Западног фронта од стране Енглеза и Француза што је допринело коначној победи савезника. Да подсетимо да је Аустроугарска капитулирала 3. новембра а Немачка 11. децембра исте године, те да је Први светски рат званично завршен Версајским мировним уговором 28. јуна 1919. године (дакле на Видовдан, што и није случајно, јер је на Видовдан пре пет година све и почело).
Објективни историјски списи показују да је 1919. године Комисија за утврђивање ратне кривице под руководством Роберта Ленсинга (тада државног секретара САД) на Конференцији мира у Версају поднела извештај са недвосмисленим закључком ДА СУ РАТ ИСПЛАНИРАЛЕ И СА ПРЕДУМИШЉАЈЕМ ГА ЗАПОЧЕЛЕ АУСТРОУГАРСКА И НЕМАЧКА. (Између осталог то се види и из ориганалног превода документа нађеног код једног заробљеног немачког војника, који је објављен 11.12.1917. године у листу “La vece d Italia”. „Сине Немачке! Не сажали се ни према женама ни према деци: син побеђењног био је често пута сутра победилац. Шта вреди победа, ако сутра дође освета? Какав би ти отац био ако би, убијајући твога непријатеља, оставио у животу непријатељева сина? Сине Немачке, који си под оружјем: ломи, обарај, проваљуј, пустоши, пали, убијај.”)
Версајским мировним уговором је Немачка јавно у Европи и Свету осуђена и осрамоћена за иницирање, планирање и реализовање свих трагедија које су захватиле земље и народе током Првог светског рата, те је у том смислу била дужна да последице такве политике сноси у пуном смислу. То се пре свега односило на моралну и међународну осуду, ратну оштету, губљење територија и ограничење војних снага и наоружања.
У поводу Видовдана 2014. године, односно на стогодишњицу обележавања почетка Првог светског рата, о слави и части наших официра и војника током овог рата се мора говорити интензивније, упорније и достојанственије са свим расположивим аргументима јер су на нашој страни. На тај начин најбоље се може ефикасно сузбијати актуелна сатанизација нашег народа, прекрајања историјских чињеница, ревитализација насиља, лажи, неистина и клевета, те раскринкавања истих савезника зла из Првог и Другог светског рата обједињених у нове заједничке антисрпске интересе, намере и деловања.
Та нова циљна антисрпска пропаганда која је почела и добијаће на замаху све више током следеће године биће пропраћена измонтираним и злонамерним оценама, коментарима и ставовима везаних за Сарајевски атентат који се све учесталије квалификује као терористички акт једног Србина. Јер наводно, да њега није било, не би се ни десио Први светски рат.
Међутим, оно што и поред свега тенденциозног може и мора послужити као неоспорни аргументи достојне одбране нашег народа и државе, његове историје, културе и слободарског духа, су вредне пажње и дивљења бројне поруке, оцене и свочења познатих страних личности који су знали историју нашег народа и његову упорност, пожртвовање, племенитост и борбу за своје легитимно ослобођење и уједињење.
У тим вековним борбама оружани састави Српства показивали су изванредне примере војничке етике и части који су својом узвишеношћу изазвали дивљења, а светлошћу засењивале неке друге војске. Из обиља тих порука и мисли издвојен је мали део. Највише њих се односи на славну борбу нашег народа током Првог светског рата када је српска војска показала и достигла највише домете војничке етике и части оплемењене духом Видовдана и косовских завета. Оне говоре уверљиво, искрено и снажно, и служе на понос и част нашег народа и његових војски, како пред светом и Богом, тако и пред будућношћу и родом.
Пре свих навода ваља напоменути запис Виктора Игоа из 1876. године где се истиче следеће: ,,Убијају један народ. Где? У Европи. Има ли кога да то посведочи? Сведок је један: цео свет.“ Па објашњавајући разлоге наставља: „...Кад ће се свршити мучење тога малог јуначког народа?”
Кад је већ реч о овако важном запису из 19.века, ред је да се наведе податак да је током 19. и 20. века насилно и под притисцима прешло у друге народе, односно нације 10,5 милона Срба док је у истом периоду од геноцида страдало око 7 милиона рачунајући ту и биолошки прираштај који је могао из тог дела настати. Само током 20. века нарочито у Првом и Другом светском рату изгубили смо око 50% биолошке масе и то највише кроз геноцид.
Страдање нашег народа за слободу, на правди Бога и пред целим светом понављало се више пута, тако да је у енглеском листу „Обзервер“ између осталог написано: ,,Ни једно племе у целој историји света није дало за слободу и јединство јуначнијих, светлијих жртава од српског народа. ”
Допринос таквој оцени неоспорно је доринела војничка слава и част у којој по природи своје важности снаге, примера, духа и утицаја имала официрска част.
Поштовање нашег народа и његовог храброг и слободарског духа, те војничке славе и части, види се у поруци немачког цара Виљема 2: ,,…Хероји, ја вас шаљем у један нов рат против једне мале, али врло храбре нације. То су Срби који су у току три непосредна рата- против Турске, Бугарске и Аустро-Угарске- дали свету доказе високих ратничких врлина и највећих војничких способности и који су, на заставама попрсканим крвљу, написали за ове четири године само највеће и најславније победе. Знајте да ће само ваша енергија и спремност на највеће жртве и само потпун презир према смрти омогућити да победите овај народ, да освојите његову земљу и да немачкој војсци донесете једну нову победу. Срећан пут ка победи и слави! Ура!”
Тај дух официрске и војничке части славне српске војске, најуверљивије је показана и доказана јуначком одбраном Београда 1914. године наређењем мајора Драгутина Гавриловића које је као војна беседа у свету постала једна од најпознатијих.
„Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате, дакле, да бринете за ваше животе. Они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!“
Ова изванредна беседа славног мајора исписана на енглеском језику налази се на табли поред улаза у једну зграду у Вест Поинту.
Уз ову водећу официрску част и беседу, и у име свих осталих бројних и узорних наводим следеће примере:
„Са својом извиђачком јединицом мајор Коста Тодоровић је задавао велике муке аустријској војсци око Сребренице. Али, једнога дана, срећа је напустила мајора. Његов одред је опкољен, његови људи су гинули један за другим и на крају, и сам је пао у заробљеништво. Обливеног крвљу донели су га команданту аустријских јединица, неком Мађару. „На крају смо те се дочепали!“ викнуо је тај официр с изразитом пакошћу. Затим је наредио да се одмах спреми ломача и на њу су положили заробљеника. Коста Тодоровић, предосећајући грозну смрт, храбро је изговорио српску химну. Када су ломачу потпалили и пламен га обавио, узвикнуо је: „Упркос ваших злочина, биће Велика Србија!“
О томе колико је био важан пример официрске части и пожртвовања за Отаџбину, говори сликовито документ разговора потпоручника Васиљевића и његовог команданта мајора Туцаковића од 21. септембра 1914. године:
„Господине мајоре, више од две трећине људства ми је изгинуло. Формално се гушам са Аустријанцима. Не могу да издржим. Дозволите да се повучем за 400 метара јужније.“
„Не дозвољавам! Одсудно браните положај!“
„Господине мајоре, шварцлозе ми је просекао обе ноге. Тешко крварим. Дозволите ми да одем до превијалишта.“
„Не дозвољавам – искрварите.“
„Господине мајоре, поступио сам по вашем наређењу. Одсудно браним положај. Издржаћу.“
„Сине потпоручниче, кунем те Господом Богом, издржи још два сата, цела Србија гледа у твоја леђа. Твој командант Туцаковић.“
Јуначко пожртвовање једног команданта батаљона забележено је овако: „Командант 13. пешадијског пука „Хајдук Вељка“ наређује преко телефона мајору г. Тодору Франтловићу да за пет минута хоће извештај да је узет положај.
„Разумем – одсечно одговара храбри мајор и ставивши се лично на чело батаљона, поведе га на јуриш. То није био јуриш, већ олуја које руши све препреке на које наиђе. После пет минута командант пука је добио извештај, да је наредба извршена. Положај је у српским рукама и заробљена је једна Аустријска батерија. Али и храбри мајор Франтловић није био више међу живима, јер је пао на челу свог батаљона, те својом крвљу и откупио ову победу.“
Како и непријатељ мора да поштује официрску част у рату и бици види се из следећег примера пуковника Живојина Бацића: „...Противник изјављује дивљење према српском пуковнику Живојину Бацићу који, иако тешко рањен, није хтео да се преда. На питање зачуђеног аустријског генерала, зашто није то учинио одговорио је: „Зато што се српски пуковник никада не предаје!“ Генерал је наредио да се предузме све како би му се спасио живот. Није било могуће, а три аустријска пука, под оружјем, испратила су његове посмртне остатке до гроба, на којем је аустријски генерал написао на Немачком: „Овде почива пуковник Живојин Бацић, пуковник 13. српског пука, умро јуначки на Гукошу.“
Маршал Лиотеј је о српској војсци истакао следеће: ,,Својом храброшћу, својом отпорношћу и духом пожртвовања за време рата 1914. до 1918. године, Српска војска под командом Принца Регента Александра дала је најлепши пример војничких врлина.”
Нарочито је значајно навести констатацију америчког министра спољних послова Роберта Ленсинга: „Када се буде писала историја овог рата, најславнији одељак те историје носиће назив: Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и истрајност не могу проћи незапажено - они се морају наградити…”
Француски публицист Едуард Шире је записао следеће: ,,Својим хероизмом у последњем рату, дивним одржањем дате речи, узвишеним мучеништвом, Србија је стала у прве редове бораца за солидарност народа и за слободу света. Племенитошћу свога држања, стојичком издржљивошћу и патњом, она привлачи опште симпатије и дивљење…”
За ову прилику вредно је навести и изјаву Пола Дешанела, председника француског парламента речену на 1. новембра 1918. године приликом ослобођења Београда. „Срби су у Београду, цела Француска је с њима! Напад на Србију изродио је рат. Србија је имала част да поднесе први ударац. Као да није довољно претрпела у току векова! Она је бранила Европу од Азије; Азија ју је смрвила за четири века! Они, које је она спасла, уместо захвалности- хтели су да је униште! Они се данас сурвавају под теретом својих злочина!
Ми смо поносни што смо били поред тих хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства. Ниједног часа они нису сумњали, ниједног часа нису поклекнули! Србија је слободна! После мучеништва, ево тријумфа: велики сан Југословена остварује се; Француска их братски поздравња, и кличе, у њиховом животу који се поново рађа и бесмртној слави.“
На крају, из ових а у име свих осталих бројних примера и оцена, директно и индиректно, јасно се види да су Отаџбински идеал официрске службе у Српству и официрска част били узори и подстицаји војничке и националне части, и то се у војсци, народу и држави осећало и потврђивало.
На том плану и пољу најзаслужнију улогу имала је Војна Академија Кнежевине, односно Краљевине Србије. Она је кроз школовање питомаца, будућих официра, - стварала официрски кор као окосницу духа и моћи официрске службе и војног позива, из којег су заблистали силни примери официрског пожртвавања, јунаштва, одговорности, вере, достојанства, части и слеђења - како за време балканских, тако и за време Првог светског рата.
Отаџбински идеал официрског позива у Српству на изванредан начин је приказан кроз симболику и поруку слике Уроша Предића „Косовка девојка“. Тај идеал је и трајна матрица наше достојне официрске части која се показала и током ратова на просторима бивше Југославије од 1991. године. У тим ратовима од укупног броја погинулих војних лица сваки пети је официр. Међу њима је око 11% команданата бригада. То је више страдалих официра него у Славној Српској Војсци, и незабележен је у светским оквирима.
И кроз овај текст, Нека је Помен, Слава и Част свим нашим јуначки палим и страдалим официрима, војницима и добровољцима.
