Поред великог страдања у Другом свјетском рату, и у посљедњем, када је поред тјелесних страдања забиљежен и велики егзодус српскога народа са простора Славоније, у великој мјери страдали смо и од нас самих, окренувши леђа Цркви и духовном и историјском наслијеђу - каже владика Сава славонски
Владика Сава Јурић је већ 14 година на трону славонске епархије, и њен 21. архијереј. У потпуности, као црквени великодостојник дели судбину са својим српским народом у Хрватској. Припада оним архијерејима СПЦ који доследно бране светосавско православље, много више делом, а мање јавном експонирањем. Владика Сава отворено говори и о мањкавостима нас Срба, о нашим великим историјским грешкама и заблудама. Такође, указује на огроман значај који Јасеновац има за васцели српски род.
Ви сте владика СПЦ, у оном делу Хрватске, који је у претходним ратовима узимао велики данак у српским животима? У којој мери се то данас осећа, ту у првом реду, мислим на духовну димензију српског страдалаштва, с једне стране, и страдање које се латентно наставља, с друге стране?
На територији Републике Хрватске организовано је пет епархија Српске православне цркве, једна од њих на подручју западне Славоније јесте и Епархија славонска. Епархија богате историје, која своје почетке везује за обнову Пећке патријаршије у времену Макарија Соколовића 1557. године, када је основана Пожешка Митрополија са сједиштем у Манастиру Ораховица. У сљедећим вијековима, православни живаљ на овим просторима, суочавао се са многим искушењима и историјским приликама и неприликама. У том времену настојала се очувати православна вјера са својим српским идентитетом. То су били погранични крајеви, власти и системи су се смјењивали, а народ је живио и настојао што мирније проћи кроз све таласе које су стварала историјска и животна дешавања. У том периоду градиле су се богомоље, Пакрац постаје сједиште Епархије пакрачке. У Другом свјетском рату страдао је велик број наших храмова, парохијских домова и других црквених објеката. Након тога у времену од 1945. године, па надаље, у времену Епископа пакрачког Емилијана (Маринковића) почиње физичка и духовна обнова Епархије пакрачке, којој се 1959. године мјења назив у Епархија славонска.
У времену Другог свјетског рата Срби са простора Западне Славоније били су великој мјери устаници, тако да су били вјерни друштвеном систему тога времена који се почео развијати. Након 1945. социјализам се све више ширио и укоријенио у, до тада, православном српском народу. То је било вријеме атеизма, безбожништва у којем су многи заборавили свој вјерски и национални идентитет, генерције су одгајане без утицаја Цркве и вјере, тако да је то оставило дубок печат у времену у којем данас живимо. Поред свих ратних невоља, велике и тешке посљедице прошлога система осјећамо и сада. Поред великог ратног страдања у Другом свјетском рату, и у посљедњем, када је поред тјелесних страдања забиљежен и велики егзодус српскога народа са простора Славоније, у великој мјери страдали смо и од нас самих, окренувши леђа Цркви, и духовном и историјском наслијеђу, која смо примили од својих предака.
Колико је велика славонска Епархија, колико има села, градова, колико верника?
Епархија славонска територијом је једна од најмањих Епархија Српске православне цркве. Она, у просјеку броји између 3.500 до 4.000 домова које опслужује укупно осам парохијских свештеника. До посљедњег рата у Епархији је било укупно 65 свештеника, што довољно говори о великом броју Срба и српских породица, које су напустиле просторе Епархије. Наше свештенство живи у градовима који се налазе на простору Епархије славонске, то су мања места која броје по неколико хиљада становника. Поред тога, свештеници опслужују већи број села, нажалост, нека од њих су у потпуности исељена, пуста су, па их само административно наводимо. Сваки свештеник служи у неколико парохија, које су до последњег рата биле вођене као засебне парохије са својим парохом. У тих 4.000 домова живи у просјеку 8.000 душа, претежно су то становници старије животне доби.
Да ли су Срби сада више окренути православљу у односу на, рецимо, титоистичка времена, а поготово, после недавног рата у Хрватској.
Морам да кажем, нажалост, да не видим великог помака. Срби су великој мјери били одани социјалистичком систему, идеологији. У периоду од преко пола вијека, они су били удаљени од своје Цркве, а такође у том правцу су васпитавали и своју дјецу, која су и, даље, своје потомке на исти начин васпитавали и усмјеравали. Сада, када погледамо – данас је у Епархији славонској становништво претежно старије животне доби, и знамо да ти људи у себи носе дубок печат комунистичких времена. Свакако постоје изузеци, али генерално не можемо данас рећи да су Срби ближи Цркви него ли прије.
Стиче се утисак, гледајући и доживљавајући архијерејску литургију у манастиру у Јасеновцу (прошле године) гдје сте Ви били домаћин, да је на Дан јасеновачких мученика пристигло много више Срба из српских крајева, него претходних година. Да ли је народ постао свеснији српских жртава?
Нажалост, морам рећи да је Јасеновац мало присутан у свијести српскога народа. Свети архијерејски Сабор одредио је 13. септембар као фиксни датум прославе Новомученика јасеновачких. Тога дана служимо свету архијерејску литургију и прослављамо Новомученике. Прошле године било је присутно око 150. вјерника. Од тога један аутобус из Београда, три из Бањалуке, а вјерници из трећег, због техничких проблема дошли су нешто касније. Са простора Епархије славонске било је свега неколико вјерника. Жалосно је видјети да Јасеновац као српски Јерусалим, као друго Косово, бива тако заборављен од свога народа, прије свега од самих Славонаца!! Неколико пута у години организују се екскурзије из Србије, Републике Српске, Аустрије, које посјете манастир и Спомен подручје „Јасеновац”. Јасеновац за наш народ има посебно значење, које се не може описати обичним ријечима. Наша душа и наше срце треба да живе са Јасеновцем, да се молитвено обратимо светим Новомученицима. Јасеновац не смије изблиједити из нашега народа, не из разлога да би смо подстицали мржњу, јер тада би смо гријех чинили, већ из разлога да обратимо нашим заступницима пред Престолом Вишњег Творца, светим Новомученицима за спас нашега рода и да се сјетимо свих оних наших предака, сродника и браће којима је живот на тако свиреп начин узет.
Какав је положај српског живља, односно православних верника у Хрватској? У којој мери се Срби враћају, односно у којој мери им званична Хрватска враћа њихове отете, уништене, срушене, попаљене куће, станове, имања, обнавља домове културе, школе, парохијске домове СПЦ, гробља?
Одговор могу дати на основу увида у ситуацију која је очигледна на просторима епархије Славонске. Куће које су у ратним дешавањима уништене су у одређеној мјери обновљене. Међутим, наш народ у веома малом броју се враћа на своја вјековна огњишта. Разлог је, прије свега, материјалне природе, будући да Срби немају могућност запошљавања, а самим тим није им ријешено питање егзистенције. Млади људи се не враћају, јер немају начина и могућности за издржавање своје породице, нити сигурности. Повратници су, углавном, људи старије животне доби, који имају остварене пензије и од тога сталног мјесечног прихода ма колики он био, могу задовољити основне животне потребе. Поред свега веома је тешко, готово немогуће - пронаћи запослење. У ратним дешавањима индустрија је у великој мјери уништена. Конкретно, наводим примјер Пакраца који је прије ратне стихије био мјесто са јаком индустријом, производњом, активним предузећима, а уз то се налази на погодном геопрометном положају, будући да се овај дио Славоније спаја са средишњом Хрватском. Данас - мали градић Пакрац у којем су још изузетно присутни трагови рата и гдје је све - сведено на минимум. Без обзира на вјеру и нацију, прије свега млади људи, одлазе из овако малих мјеста због немогућности проналажења запослења и сигурне егзистенције. То су генерације без перспективе. Повратак имовине српском живљу, то су дуги и мукотрпни процеси који се одвијају веома споро. Ово говорим из угла наше битке за повратак црквене имовине. Већина црквене имовине одузета је још у социјалистичко вријеме, нека је одузета и у недавном несрећном рату, у главном се то ради уз неопходну правну помоћ. Понегдје се може остварити натурални поврат, а у неким случајевима добијемо накнаду за одузету имовину. Проћиће још много, много времена, док сви ти процеси дођу до свога краја.
Срби трпе притисак покатоличења у Хрватској? О томе се никако не говори или неодређено. Зашто се ћути, када се зна да Срби путем разних облика уцена, притисак а- мењају веру. Неки то раде из страха, зар не?
Када говоримо о простору Епархије славонске, свједоци смо да и од овога малога броја младих људи неки од њих својом добром вољом, ради уласка у мјешовиту брачну заједницу вјенчавају се у Римокатоличкој цркви. Ту је, прије свега, ријеч о људима који нису васпитани у својој православној вјери, будући да им родитељи нису вјерујући људи, и онда, њима није проблем „промјенити вјеру” јер они сами нису вјерујући и као такви називају се само формално српским именима. Аутоматски, када добију своје потомство крштавају их у Римокатоличкој цркви и на тај начин у потпуности губе свој национални, а формално речено, и вјерски идентитет. То је велики, рекао бих, национални проблем. И наша несрећа!
Наши свештеници у својим парохијама сазнају за неке људе да су они Срби, иако су им они у потпуности непознати и не налазе се у адресару њихове парохије. Они на свештениково питање, зашто не примају свештеника у свој дом, и не долазе у храм, изговарају се разним изговорима, између осталога, и тиме да не желе да околина сазна ко су они! Плаше се да кажу да су Срби! Али када ти исти имају смртни случај у фамилији, онда зову православног свештеника за опело и послије тога и даље не желе нашег свештеника у свом дому због страха од реакције околине. Не видим смисленост оваквога оправдања. У нашој Епархији све су мала мјеста и људи се међусобно добро познају!
Какав је осећај живети, гледати, служити у највећем српском стратишту свих времена – Јасеновцу?
Ми овде живимо у окружењу већег броја Хрвата, Римокатолика. Мјесто Јасеновац има преко 650 домова а од тога броја свега је десет православних, српских кућа. Често нам се испреплићу осјећаји радости и туге. Осјећај радости и страхопоштовања да смо удостојени да живимо и будемо на том светом мјесту и да богослужимо, а такође и осјећај туге када видимо велику српску пасивност и незаинтересованост за ову Светињу. Јасеновац је мјесто огромног духовнога, историјскога и моралног значаја за васцели српски род. Како ће неко гледати на Јасеновац, овиси искључиво о профилу тог човјека, да ли је вјерујући или не, посматра ли Јасеновац као једну тачку у историји или као оазу духовности наших простора. Јасеновац не смије бити мјесто сакупљања политичких и других поена и нико га не смије користити за своје личне циљеве.
Стиче се утисак да у неким српским манастирима у Хрватској - нема монаштва. Зашто је то тако?
У неким Манастирима има бројнијег монаштва као што је Манастир Лепавина у Митрополији Загребачко–љубљанској, Манастир Гомирје у Епархији Горњокарловачкој, Манастир Крка у Епархији Далматинској, Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској Планини у Епархији Осјечкопољској и барањској и у њима је активан монашки живот. У Епархији славонској имамо четири манастира, то су Манастир Преноса моштију Светог Оца Николаја Мирликијског поред Ораховице, Манастир Ваведења Пресвете Богородице – Пакра, Манастир Успења Свете Ане код Доње Вријеске и Манастир Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Манастир Јасеновац јесте најмлађи по постанку, будући да смо о Ваведењу 2000. године парохијску цркву са имањем и парохијским домом (који се тек требао обнављати, јер је био срушен у последњем рату), прогласили манастиром. У ових 14. година, колико сам у Славонској епархији, долазило је много кандидата који су свој монашки пут жељели овдје започети, а неки и наставити. Нажалост, данас немамо монаштва у Епархији. Манастири су у великој мјери обновљени и уређени, у некима од њих обнова још траје, али сваки има могућност и услове за монашки живот. Није лако бити свештенослужитељ на овим просторима. Због недостатка снаге и духовности, већина од њих брзо је отишла. Многи долазе са одређеним идејама и унапред замишљеним плановима без жеље за подвигом и жртвовањем. Таквом путу брзо дође крај! Како у манастирима на другим просторима, тако и овдје у Славонији, у манастиру у Јасеновцу, потребна је велика вјера, одрицање и искрена жеља да се свој живот посвети Богу. Уколико човјек тако размишља и живи таквим животом, онда му је свеједно гдје ће живјети свој монашки живот и никакве овоземаљске, друштвене и остале прилике не могу га скренути са тога пута. Пута Бога и вјере.
Колико је било наших манастира и цркава у Хрватској пре 1941, колико је обновљено после 1945 године? Колико их је изграђено у социјалистичко вријеме и зна ли се број наших светиња у Хрватској 1991, колико је уништено послије недавног рата? Да ли се обнављају српске светиње у Хрватској?
У Епархији славонској у Другом свјетском рату уништене су 54 цркве, а оштећена је 21 светиња. У послиједњем рату 90-их година срушено је 39 храмова а оштећено 41, између осталог, и епископски двор у Пакрацу из 1732. године и Саборни храм Свете Тројице из 1758. године. Наведени објекти су и споменици културе Републике Хрватске, и ради се на њиховој обнови која иде веома споро, али захваљујући средствима Министарства културе РХ они се обнављају, а без тог новца Епархија не би могла ништа учинити. Поред тога, споменици кутуре су и Манастири Ораховица, Пакра, Света Ана, чија се обнова такође из истог извора финансира и још ће дуго трајати. Када сам 1999. године дошао у Епархију, било је свега 18 храмова у којима се могло богослужити. Сада их има 45, који су уређени и у којима богослужимо. Свакако да већина и од њих још захтијева потребне радове, али то су сада безбједни објекти – храмови, са уређеним простором за свету службу, и инвентаром. Велики подухват Епархије славонске, јесте обнова храма Светих Апостола Петра и Павла у Кућанцима, што је и спомен-храм блаженопочившем патријарху СПЦ Павлу. Храм зидамо из темеља, изузев звоника који је саниран и радови се изводе искључиво према прилозима које добијамо. Доста је учињено, али још пуно тога има да се уради, а прилози су слабији. У Хрватској постоји много рушевина, некадашњих српских храмова које су зарасле. Ми у епрахији настојимо све то очистити, уредити и поставити, макар крсно знамење испред којега ћемо се барем на дан храмовне Славе помолити и пресјећи славски колач. Нема наговјештаја, нити могућности за њихову обнову! И најтужније је што нема за кога да се обнавља!!
Ко Манастиру Јасеновац и Вама најчешће долази у посету?
По питању Богослужења у Манастиру Јасеновац, Света Литургија служи се сваке суботе. Тада дођу једна до двије, највише три старије жене. Манастир обиљежава годишње двије славе, то су рођење Светога Јована Крститеља, седмог јула, и свете Новомученике Јасеновачке 13. септембра, када нас посјете вјерници из Србије и Босне и Херцеговине, Републике Српске...
Шта поручујете Србима у Хрватској, а шта Србима у дијаспори, и наравно, у Матици.
Моја порука као епископа, духовнога старатеља јесте уједно и позив да Срби не заборављају своју православну вјеру. Вјеру коју смо наслиједили од предака. Човјек не смије изгубити свој национални, нити вјерски идентитет, нити та два идентитета могу бити одвојена, већ међусобно треба да се прожимају и допуњују. Србин не може бити без Православља, без вјере, без нашег Светог Саве. Гдје год да се налазимо требамо прије свега проповједати Православље, а не само Српство. И када живимо у мјешовитим срединама, требамо показати и богатство своје вјере, својих обичаја, а то не можемо у колико ништа не знамо о вјери својој. Позивамо и сву браћу да посјете епархију Славонску, манастир Јасеновац, да посјете своју браћу са ових простора лијепе Славоније и упознају се са тим како они живе. Нека нам дођу, и понесу благослов Новомученика Јасеновачких у своје крајеве.
