Схи монах Рус Агапит о православљу, молитви и очишћењу душе
Високо, на самом врху брда, недалеко од Радовића, где се цела Бока Которске види као на длану, смештен је скит Архангелски и дом оца Агапита. Усамљени манастир посвећен је чуду светог Архангела Михаила, и скит је Превлачког манастира.
Доћи до оца Агатона, права је уметност сналажења у природи, и можда, способност интуиције. Јер од главног пута, који спаја Тиват са Радовићима, на једној од усамљених раскрсница, вез икаквог обележја, настаје макадамски друм према скиту. Али, невоље настају, негде на средини путешествија, када се запуштене сеоске раскрснице смењују, тако да се понекад чинило да путујемо по пустом кршевитом лавиринту међу камењем, трњем, шибљем. Сунце је упекло. Аутомобилом грабимо навише, у нади да нисмо залутали. Далеко иза нас остаје Бока Которска, тоне и удаљује се све више. И када нас је после пола сата успињања напустила нада да смо на правом путу, угледасмо високо, са десне стране сивобелог брда – светињу.
И заиста, чудесно изгледа камена светиња, која, као да је уклесана у црногорски крш. Скит је неимарском руком вешто ограђен каменим зидом, а порта је у потпуности поплочана каменом, од којег су и манастирска црква, велика трпезарија, конак, просторија за пријем гостију. У светињи нема струје, монах Агатапит не жели ту угодност. Улазимо у мермену крстионицу, изидану и осликану у византијско плавим нијансама, које су карактеристичне и за цркву скита. Онај ко се овде крштава силази мермерним степеницама, на само дно – да буде погружен у води, као што су то некада, кршатавајући, чинили апостоли.
Отац Агапит је Рус. Сазнајемо од монаха да Руси који живе у Црној Гори несебично улажу у изградњу светиње. Овде су они чести посетиоци, поготово, недељом дођу са својим породицама. У руском духу је да од најранијег дитињства уче децу вери, воде их у цркве. Лако ћете препознати браћу Русе у богомољи, они улазе породично, скрушено, смерно и са дубоком вером.
Схимонах Агапит је, иначе, рођен у Москви. Дошао је пре седам година у Црну Гору, на позив митрополита Амфилохија Радовића. У строго монашко житије упустио се пре 17 година, а у манастирски живот је упловио пре више од две деценије.
Када сам ушао у свет православља, а релативно давно је то било, отворили су ми се неки нови путеви, савим нови свет. Изменио сам поглед на живот, људе, њихове слабости. Касније ме је срце приковало за монашки живот. А то значи бити усамљен и сам у молитви. Схи монах – пред Богом има завет да се непрекидно моли, прво за своју душу и опроштај грехова, да се подвизава, да истински самује. А када се у то упусти монах, и одлучи да живи у пустињи, тек онда почиње духовни рат. Моја жеља да живим у пустињи, веома далеко од цивилизације, у почетку ме је мотивисала да из Русјије отпутујем у Сирију, и настаним се у неком пустињком скиту. Али, Бог има своје путеве, и ето, ја сам се овде одомаћио. Ово је место где нема гужве, немира, нервозе, ужурбаности, где је човек сједињен са Богом. Где монах живи сам – казује нам отац Агапит, полусрпски и меканим руским нагласком.
Интересујемо се каква је разлика између свештеника и схимонаха?
Свештеник је дужан да се креће у кругу своје пастве, да кршатава, венчава, сахрањује и да је увек при руци својим верницима. Свештеници живе са својим породицама, али у свету су и са Христом и молитвом. И то је посебан крст. Ми монаси, поготово схи монаси, живимо одвојени од света. Али, чини ми се колико год да хрлим у самоћу, нисам у стању да увек будем усамљени молитвеник. Просто су околности такве. Дођу људи, и шта да радим? Треба се и њима посветити. А душа тражи мир и осаму. То је посебна врста борбе, коју је тешко схватити ван света монаштва.
Питамо га шта је то монашка љубав?
Монах око себе треба да има анђеле, а не људе. Монашка љубав је другачија, она је непристрасна, смирена, несебична, безинтересна, кротка, кадакад и строга. Монах се моли за све људе, и то је тешко схватити. Наравно, он се моли и за спасење своје душе. Коначно, човек дође у манастир да сачува своју душу. Да се одрекне угодности, било каквог луксуза, ТВ, радио пријемника, и лично сам против угодности у манастиру. Синоним за монаштво је сиромаштво. Они су се, уласком у монашки свет, заветовали на сиромаштво. Данас је дошло време да се и у неким манастирима живи веома лагодно, да је све на дугме, на клик. Али, неки монаси желе да се повуку далеко, у осаму и да живе што скромније. И опет, морам да кажем, да не живим онолико скромно, сиромашно, колико бих желео, јер долазе људи, како их не угостити, долазе монаси, путници, како их не нахранити, или им не понудити коначиште? Када помислим какав је хаос у свету, које страхоте носи данашња цивилизација, каква велика искушења вребају сваког човека, онда себи кажем - ми монаси нисмо јаки, ми смо слаби људи, јаки живе у свету, боре се са овим злом, зарађују велики или мали новац, имају пријатеље, непријатеље... Неки, опет, у свету живе на рубу егзистенције, пате се, чергаре, просе, и то је њихов живот, јер они су то одабрали и могу то да носе. И то је тежак крст. Ми радимо у нашим светињама, веома мало спавамао, испомажемо се међу собом, не штедимо се, имамо љубави за човека, молимо се, служимо, појемо. То је наш живот. Али, када бисте упитали неког мирајанина, како би он поднео монашки живот, са шоком би вас погледао и успаничено би казао да он монашки никада не би могао да живи, да нема снаге да све остави, нити жеље. Тако и ми монаси, немамо жеље, нити снаге да живимо по правилима данашњег света. Некада давно сам и ја живео мирјанским животом, и онда једног дана сам схватио где ми је право место. Али, шта се десило, убрзо је цела моја ужа и шира фамилија верно приступила крштењу и Руској православној цркви. Потом и моји пријатељи, чак и неке колеге, познаници. Ето, то је та љубав, када себе срцем и душом ставите у службу Господњу, а Бог вас награди таквим чудесима. Данас су и потомци мог брата, и моје породице, добри верници. А, онда, схватите, да је Божја љубав несагледива, свемоћна и скоро сваког дана се у то уверавам. Многи Руси се се, овде, крстили. Овде су Бога срели. Мислим да је у Србији, Црној Гори, Републици Српској... вера дубља, аутентичнија, и неодвојива од неба. Овде су се те исконске вредности сачувале. Наравно, вама се чини да није тако, јер су Срби пуни замерки на свој рачун, на сопствене мањкавости свакојаке, па и оне духовног карактера.
Објашњава када је саграђен храм-скит.
На месту садашње светиње, постојале су само рушевине од давнашњег храма. Чуо сам да су пре 20 година верници и мештани организовано раскрчили овај терен. Стигао сам у пустару пре више од пола деценије. Имао сам благослов од митрополита да започнем радове и за три године никла је нова светиња. Све је саграђено, а није било асфалтног пута, осим овог планинског који више личи на козје стазе. Данас је то светиња у коју долазе Срби и Руси, и бројни верници из Црне Горе, Србије, Републике Српске, Русије, Белорусије, Грчке... па чак и из Америке.
Отац Агапит пореди времена, али и начин монашког живота.
Ако је судити по књигама умних духовника који су чистотом свог живота стекли дар прозорљивости - онда је пристигло последње време. Ето, човечанство вртоглавом брзином некуда жури и при томе нема респекта за самог човека. Сви јуре за богатсвом, луксузом, просто им је то појам - истинске среће, јер се човек раслабио у вери и удаљио од Бога. Људи у свету данас живе као у паклу. И монаштво је данас раслабљено, и у бројним манастирима по свету живи се луксузно, скоро грађански. А нови нараштаји који улазе у монашки ред, имају донекле другачије моделе понашања од оних монаха који настоје да живе скромно и који су на све навикли. У неким манастирима по свету имају сви комјутере, неки чак и ТВ, ђакузи каде, луксузне лимузине, трпезарије и послужења личе на хотелске... Монаси живе као грађани, а мирјани као у паклу - ето то је дословце предвидео свети Макарије, и то се обистињује. Морам да признам да има мало истински скромних и скрушених монаха, а ако и постоје, они беже у даљину, у осаму, тражећи слична братства.
Шта је срећа - тражили смо од оца одговор!
Није срећа имати пуно новца. Познавао сам људе који су били веома богати, и нисам видео да су били срећни. Понекад им је баш та околност доносила лавину несреће и неспокоја. И духовни и животни пад! А када човек изгуби мир у души и спокој, онда је то почетак краја. Човек зна да заборави Бога, али не заборавља „златно теле”. Знам и неке који су сада монаси, а били су пре 10, или 20 година велики бизнисмени, па одједном схватили, да, иако су имали све, опет им је душа била празна. Трагали су, заправо целог живота за Богом, и када су то схватили, одабрали су пут који је за њих најбољи. Срећа је у самом срцу човековом, у његовој спознаји да је љубав и свет царства Божјег - у вама. Таква срећа и спознаја - гради мостове, израња из пустоши, пожара, земљотреса, муке, туге. Такви људи сеју љубав, тамо где је мржња, мир тамо где је рат, утеху, где је туга, праштање где је срце отврднуло. Богу ништа није потребно од нас, осим наше љубави. Бог је наша нада и зато је потребна молитва.
Објашњава зашто сматра да је српски народ ближи Богу?
Према мом мишљењу, српски језик је најближи протословенском и пребогат је смисленим речима које су блиске молитви, вери, Богу. А Бог је и молитва. Србија и Црна Гора, иако су територијално малене, имају много великих светиња, то је простор, рекао бих рајски, где је, у односу на све друге земље, људска душа остала сачувана. У Европи то одавно није тако, а нажалост, често се уверим ни у Русији није онако како бих желео. Зато мислим да не треба да се плашите због свег зла који запад наноси Србима, јер Христос каже – „Не плаши се мало стадо”.
На западу – „верују у бога”, али не верују и не служе Богу! Још Христос каже:„ Ко верује у мене - нека чува закон мој”. А да ли Запад чува Христов закон!? Зато чувајте себе, и волите људе око себе.
Колике су наше људске моћи - питали смо схимонаха Агапита ?
Ништа не можемо сами, а Господ може све и за сваког! И не треба осуђивати ни једног човека, јер не знаш шта му је у срцу. Видео сам како се у рату људи сурово боре за себе. Тамо где је сваки дан пун опасности, где се могла за длаку изгубити глава - из човека је проговарала звер, или хуман, поржтвован хришћанин. Све зависи од тога шта је у срцу човековом. Живимо у време када неке мрачне силе мисле да су само они свет, живот, и да су у праву. Ми, православци, наравно, морамо да се бранимо од таквих. Када човек реши проблем у својој кући, неће муке правити у туђем дому. Тако је данас са Западом. Шекспир је написао да је читав свет позориште, а људи - само глумци. Рекао бих да је данас другачије - Читав свет јесте мрачна позоришна сцена, а људи су страхом оковани посматрачи. Рекао бих да у таквом свету одавно владају ђавољи закон и статистика, многи су му се и поклонили, а неки, малобројни пружају отпор звери, и зато толико страдају.
