Сличност Јужнословена (Срба и Црногораца) са козацима одавно су запажали многи руски путешественици. Столник Петар Андрејевић Толстој, кога је Петар Први послао у Венецију ради проучавања морепловства, пропутовао је Далмацију. Он 11. јуна 1698. године пише у свом дневнику: „Допловисмо до месташца које се зове Пераст (Бока Которска), и има у њему много Срба који су вере грчке. А ти Срби живе у близини турских градова и села. Ти Срби су ратници, у свему слични донским козацима, сви говоре словенским језиком. Имућни су, куће су им од камена, према московском народу се односе врло срдачно и с поштовањем (1). Недалеко од споменутих места живе слободни људи који се зову Црногорци. Ти људи су вере хришћанске, језика словенскога и има их доста. Никоме не служе, повремено зарате са Турцима, а повремено ратују са Венетима“ (Венецијом) (2).
Српској и козачкој заједници били су својствени повојничен свакодневни живот, заједнички допринос безбедности, расподела обавеза, узајамна помоћ у свакодневном животу, што је у условима непријатељског окружења, честих упада и војних напада било од животне важности. То је било још израженије код Црногораца. Током читавог раздобља Отоманске владавине најраширенији облик отпора представљали су покрети хајдука и јунака. Они су настали спонтано, као реакција на национално и верско угњетавање, средство самозаштите и освете. Изборно начело, равноправност, решавање свих важних питања на општим скуповима допуњују сличности ових јунака и козака. Срби и Црногорци најрадије су бирали војну каријеру, војсковође су имале високо мишљење о њиховим борбеним квалитетима. Стални ратови допринели су да се међу њима образује велика скупина професионалних војника за које је рат постао начин живота и главни извор прихода.
Док јунаци имају сличности са слободним козацима, граничари су попут козака насељених на Кавкаској граници. Граничари (становници војних насеља на турској граници, углавном Срби и Хрвати) били су ослобођени већине феудалних обавеза, имали су самоуправу и чували границу. У доба рата били су дужни да дају утврђен број пукова. Потребну војну опрему граничари су, као и козаци, сами набављали, а новчано издржавање добијали само у време рата. Живели су на пограничној територији са Турском (Војној Граници), дуж Саве, Тисе и Дунава, која се звала Крајина (козачко Поднепровље – Украјина). У 18. веку граничари су чинили трећину аустријске војске.
Први помен о јужним Словенима у саставу козака пада у другу половину 16. века. У петстостраничном регистру сачињеном 30. марта 1581. године уписан је “Марко из Српске земље”. “У Сечу (Сеча – козачка самоуправа) су ишли … и Срби, и Бугари, и Црногорци, и други Словени” (4). Заједничка православна вера и језичка сродност значајно су допринели њиховом прихватању у козачкој средини. О српском пореклу сведочи значајан број презимена са кореном “серб” (Србин) – Сербин, Сербинов, Сербињенко. Многи су добили надимке од раширених имена међу Србима: Драган, Стојан, Ратко, Жарко, Мирко. Код запорошких козака се срећу јужнословенска презимена: Дукић, Зорић, Радић, Симић итд. Они који су заслужили поверење заједничке дружине бирани су на највише војне дужности. Сербин Остап био је 1698. и 1700. године војни писар Запорошке Војне Дружине. Томе су умногоме доприносила војна умећа Срба, њихово знање језика, обичаја и војне тактике Турака. Запорошка Сеча се попуњавала дошљацима из јужнословенских земаља све до њене ликвидације 1775. године. У трећој четвртини 18. столећа, тј. пред крај постојања, у Запорошкој Сечи је било неколико десетина Срба, о чему сведоче регистри и уверења.
Курењи Запорошци српског порекла
Батурински курењ - Сербин Фјодор, пуковски есаул (коњички капетан)
Брјуховецки курењ - Сербин Константин, 1757. године атаман (старешина)
курења (војне јединице)
Сербин Демјан
Сербин Демко
Сербин Игнат
Васјурински курењ - Сербин Фјодор
Ведмедивски курењ - Сербин Андреј
Сербин Јеремија
Деревјанковски курењ - Сербин Иван
Сербин Грицко
Џерелијевски курењ - Сербин Степан
Донској курењ - Сербин Семјон
Ђађковски курењ - Сербин Андреј
Кањевски курењ - Сербин Иван
Криловски курењ - Сербин Васиљ
Кушчевски курењ - Сербин Степан
Сербин Степан
Леушковски курењ - Сербин Демко
Мишастовски курењ - Сербин Иван
Нижестеблијевски курењ - Сербин Иван
Пластуновски курењ - Сербин Иван
Сербин Максим
Платнировски курењ - Сербин Пилип
Сербин Јаким
Полтавски курењ - Сербинов Јосип, пуковски писар
Роговски курењ - Сербин Иван
Тимошевски курењ - Сербин Јаско
Титаровски курењ - Сербин Иван
Умански курењ - Сербин Прокоп
Шкурински курењ - Сербин Јевтух
Сербин Семјон
Назив курења није сачуван - Сербин Алексеј
Табела је сачињена уз коришћење докумената “Архива Коша (насеља) Нове Запорошке Сече” и “Регистра Запорошке Војске” 1756. године (5).
Константин Сербин је започео службу као “тумач, преводилац са турског језика“. Од 1744. године више пута је пратио посланике на Крим и ту су се изгледа испољавале његове дипломатске способности. Истиче се његова учтивост и умеће да смирује сукобе. У Кош су пристизали захтеви “за именовање тумача козака Косте Сербина из Брјуховецког курења” (6). Константин Сербин је 1754. године био међу војним старешинама –делегатима Истражне комисије за решавање приговора кримских Татара (7). А 1757. године изабран је за атамана Брјуховецког курења. Јосип Иванов син Сербинов је 1743. отпочео службу у Полтавском курењу Запорошке Војске. У уверењу се истиче савесно извршавање свих наредби Коша. Јосип Сербинов изабран је 1756. године за пуковског писара Каљмиуске паланке, а 1759. за пуковског писара Самарске паланке.
У служби код хетманâ.
Током 17. века Срби су живо учествовали у козачким ратовима и заузимали видно место у војсци. Веродостојним извором сматра се регистар из 1649. године сачињен на основу Зборовског уговора. У њему се међу надимцима-презименима етнонимског порекла сусреће Сербин – Србин (10).
Пук Стотина козаци
Брацлавски Пуковска
Клебановска
Чернавска стотина - Сербин Самојло
Сербињенко Гурин
Сербињенко Леско
Сербин Горди
Сербињенко Васиљ
Корсунски пук Костенкова стотина - Сербин Криштоп
Кропивњански пук Пирјатинска стотина - Сербињенко Ивашко
Њежински пук Кобизска стотина - Сербаљенко Васко
Перејаславски пук Ивана Бабића Сербин Леско
Умански пук Цибулевска стотина - Сербињенко Карп
Чигирински пук Пуковска стотина - Сербињенко Брајко
(Из Регистра Војске Запорошке за 1649. годину).
Срби су били заступљени међу пуковским па чак и главним старешинама. Србин Митко Мигај је у време хетмана Ивана Виговског имао чин главног бунчужника (носиоца палице). Међу малоруским племићким породицама Главних старешина и пуковника Запорошке Војске у доба “Хетманства” (1648-1764) има неколико родова српског порекла. То су Божићи, Дмитрашко-Рајићи, Милорадовићи, два рода Сербиних: грба “Лељива” Ивана Фјодоровича Сербина, лубенског пуковника (1672-1674), грба “Лук” од Војце Сербина, пуковника перејаславског (1675-1677, 1679-1683), а 1687-1688. главног есаула. Козаци српског порекла често су били међу пуковским и главним старешинама и били утицајни. У Перејаславском пуку Срби су читав век заузимали кључне положаје. Дмитрашко-Рајићи, Новаковићи, Сербини, Требињски (Угричићи-Требињски) од друге половине 17. века чине старешине пука (11).
Старешине Перејаславског пука српског порекла
Дмитрашко-Рајићи грба “Сас”
прво колено
Родион (Рајча) Григорјевић Дмитрашко (око 1635-1705), српског порекла, од 1665. у Украјини, где је био пуковник “волошких хоруга“ (барјака), пуковник перејаславски (1666-1671, 1672-1674, 1687-1688).
друго колено
Марко Васиљевић (око 1645-1690), нећак Родиона Дмитрашка, пуковски заставник, пуковски есаул (1687), војни помоћник (заменик стотинара)” (1688).
треће колено
Алексеј Марковић (око 1680-1704), помоћник бунчужника (заменик ађутанта који носи палицу).
Дмитриј Марковић (око 1680-1715), војни помоћник, умро у сибирском прогонству.
четврто колено
Фјодор Алексејевић (око 1704-1726), помоћник бунчужника, погинуо у Гиљанском походу.
Василиј Алексејевић (око 1704-1753), березански стотинар (козачки чин једнак поручнику), помоћник бунчужника, школовао се у Шлезији и Прагу.
Андреј Дмитријевић (око 1705-1760), помоћник бунчужника.
Владимир Дмитријевић (око 1709-1735), помоћник бунчужника.
Пјотр (Петар) Дмитријевић (око 1709-1749), помоћник бунчужника.
Иван Дмитријевић (1703/1707-1775), помоћник бунчужника, био ожењен кћерком помоћника бунчужника Степана Милорадовића.
пето колено
Фјодор Андрејевић (1736-1797), у служби од 1759. године, војни канцелариста (секретар) Генералне војне канцеларије, војни помоћник (1765), помоћник бунчужника (1782).
Павел (Павле) Петровић (1736-1774), пуковски заставник, Перејаславског пука (1764-1767), најамни коњички пуковник.
Фјодор Ивановић (1744-1784), пуковски канцелариста, војни помоћник.
Иван Ивановић (1767-1822), војни помоћник.
Новаковићи.
прво колено
Иван, стотинар бориспољски перејаславског пука (1669, 1673-1678), Србин. Погинуо код Чигирина 1678. године.
друго колено
Семјон Ивановић (?-1735), стотинар бориспољски (1704-1716), војни помоћник (1719), судија пуковски перејаславски (1723-1730).
треће колено
Фјодор Семјоновић (1722-1769), служио од 1740. године, од 1752. војни помоћник, 1768. помоћник бунчужника.
Григориј Семјоновић (1732-1780).
Сербини грба “Лук”.
Војца (Вук, Васиљ) Сербин, стотинар золотоношки (1672-1675), пуковник перејаславски (1675-1677, 1679-1683), генерални есаул (1687-1688). Пред крај живота повукао се у Батурински манастир као монах Виктор.
Угричићи-Требињски.
прво колено
Славуј Николајевић (1677-1749), венецијански војвода, напустио Србију 1711. године, “увек о свом трошку издржавао једну војну јединицу”. Стотинар ирклијевски (1716-1739). Именовани пуковник перејаславски.
Алексеј Николајевић (1684-1753), учествовао у походима са братом Славујем као добровољац. Стотинар ирклијевски (1739-1753).
Максим Николајевић, именовани стотинар ирклијевски (1722).
друго колено
Данила Петровић Угричић (1728-1785), учио на Кијево-Могиљанској Академији, затим био помоћник бунчужника.
Максим Алексејевић (1741-1825), службу започео 1760. године као војни помоћник, учествовао у пруском походу, 1778. постао помоћник бунчужника.
Козачки пукови Пуковници српског порекла
Брацлавски Сербин Иван Јурјевић
Гађацки Милорадовић Михаил Иљић
Милорадовић Гаврило Иљић
Пламенец Родион Степановић
Изјумски Милорадовић Михаил Александровић
Лубенски Сербин Иван Фјодоровић
Њежински Божић Иван Пантелејмоновић
Острогошки Сербин Фјодор Ивановић
Перејаславски Дмитрашко Родион (Рајча) Григорјевић
Сербин Војца (Вук) Станиславовић
Требињски Славуј Николајевић (именовани)
Черњиговски Божић Иван Пантелејмоновић
Милорадовић Пјотр Степановић
Истакнути представник српског порекла међу козачким старешинама био је брацлавски пуковник Иван Јурјевић Сербин. Српски капетан Иван Јурјевић стигао је 1653. године у Украјину и прикључио се козачкој војсци. Иван Сербин је образовао Српски најамни коњички пук и стао на његово чело. Храброст, образованост и командантске способности Ивана Сербина биле су запажене, те је 1657. именован за брацлавског пуковника. После издаје хетмана Ивана Виговског 1658. заробио га је војвода Шереметјев и послао у Москву. Током испитивања у Москви Иван Сербин је испричао да је рођен у Новом Пазару, по пореклу је нижи племић, близак рођак српског митрополита Гаврила.
Посланици новог хетмана Јурија Хмељницког су децембра 1659. године „умољавали да господар заповеди ослобађање заробљеника, Ивана Сербина и других“ (12).
Цар је Ивану Сербину опростио и он се 1660. вратио у Украјину и настанио у граду Корсуњу. После избора Ивана Брјуховецког за хетмана Иван Сербин је 1663. поново именован за брацлавског пуковника, и био један од руководилаца устанка на десној обали Дњепра 1663-1664. године. „Иван Сербин верном службом цару искупљује пређашње своје пријатељство са Иваном Виговским: изашавши из града Умањ, одузе Пољацима три града: Бабане, Косеновку и Кисљак, поклавши све тамошње Пољаке. Пољаци одмах за њим стигоше до Умања, али Сербин изврши испад из града и поби 120 људи на лицу места, а друге, живе, отера као овце у град“ (13). Иван Сербин је погинуо у боју са Пољацима код Умања 1665. године.
На ради (скупштини) у Козачкој Дубрави 17. јуна 1672. године, када је за хетмана изабран Иван Самојловић, међу козачким старешинама била су тројица Срба. Под Конотопским члановима стоје потписи лубенског пуковника Ивана Сербина (не бркати са брацлавским Иваном Сербином), перејаславског Дмитрашке Рајче и золотоношког стотинара Перејаславског пука Војце Сербина (14). Они су учествовали и у Перејаславској ради 17. марта 1674. године, када су пуковници и старешине с обе стране Дњепра за јединог хетмана изабрали Ивана Самојловића (15).
Сербини грба „Лељива“ измењеног (осмокрака звезда уместо шестокраке)
Љубенски пуковник Иван Сербин био је ожењен кћерком чувеног запорошког кошевог атамана Ивана Дмитријевића Сирка, једног од аутора „Писма запорожаца турском султану“. Као мираз за атаманову кћерку Иван Сербин, тада још мерефински стотинар Харковског пука, добија село Артјомовку, које је основао Иван Дмитријевић Серко. У списковима старешина Харковског пука 1680. и 1683. године Иван Сербин је стотинар (16).
Родион (Рајча) Григорјевић Дмитрашко започео је војну каријеру 1665. у подручју Умања, био је пуковник “волошких хоруга“ (17). Већина украјинских и српских историчара сматра да је пореклом Србин, али је живео у Дунавским кнежевинама и у Украјину је дошао из Влашке. Његови наследници носили су двоструко молдавско-српско презиме Дмитрашко-Рајић. Тада је у Влашкој и Молдавији било доста Срба, тамо је свој најамнички коњички пук врбовао Иван Сербин, а неколико молдавских бољарских родова има српско порекло. Дмитрашко Рајча постаје 1667. године перејаславски пуковник. Хетман Иван Мазепа о Рајчи Дмитрашку пише 1688. године „будући да је пореклом из Влашке, за стотинаре је постављао своје земљаке, и сви војници пука моле да им он не буде пуковник и да не живи у њиховом граду“ (18). Проверио сам спискове стотинара, а успут и других старешина Перејаславског пука за време док је командовао Рајча Дмитрашко. Стотинар 2. пуковске стотине (Перејаславске) био је Григориј Волошин (1669) ), стотинар золотоношки Војца Сербин (1672-1674), бориспољски стотинар Иван Новаковић (1669, 1673-1678). Како видимо, од неколико десетина старешина један је био Влах и двојица Срби. Дошљаци из Молдавије и Влашке били су стотинари Воронковске стотине Иван Дмитријевић Берло (1676-1682) и Домонтовске стотине Тодорашко Волошин (1682), али су они своја звања добили већ у време пуковника Војце Сербина. Дмитрашко Рајча и његов нећак Марко, војни помоћник, добили су од пољског краља племство и грб „Сас“. Двапут је, у време хетмана Демјана Многогрешног и Ивана Самојловића, био у немилости и лишаван пуковничког звања, учествовао је у заверама потив њих и после њиховог смењивања поново постајао перејаславски пуковник. Умро је бездетан, али су сва деца његовог нећака Марка Васиљевића узела презиме Дмитрашко-Рајић (19).
Војца (Вујица, Вук) Сербин остварио је упечатљиву војну каријеру. У Украјину је стигао око 1665. године. У ради у Козачкој Дубрави био је стотинар золотоношки, а три године касније постао је перејаславски пуковник (1675-1677, 1679-1683). Самојловић је 1683. године разрешио Сербина командовања пуком и ухапсио га. У затвору је остао до 1684. После смењивања хетмана Самојловића постао је генерални есаул (помоћник хетмана), истина само кратко време. Био је у саставу козачке делегације у Москви. Дмитрашко Рајча и Војца Сербин били су активни учесници Коломацког преврата и Самојловићевог смењивања. Мазепа се прибојавао да и њега исто може задесити. Хетман Мазепа је у својим рапортима “оцрњивао оне који су раније скупа са њим доприносили пропасти Самојловића и према којима је споља гледано показивао покровитељство и наклоност. Тако је Генералном есаулу Војци Сербину дао универзал на имање у селу Подлипном, у Њежинском пуку, а пуковнику перејаславском Дмитрашки Рајчи – на село Березањ, у пуку Перејаславском, и сам се заузимао у Малоруском приказу (управи) да им се по његовим универзалима доделе даровнице. Али, исти хетман је тајно писао у Москву о Војци Сербину да му је непожељан, а о Дмитрашки Рајчи присећао се његових давних рђавих дела још у време Многогрешног и Брјуховецког, и да се Дмитрашко Рајча сумњичи за издајничке замисли и треба га спровести у суд” (20). Због Мазепиних оптужби “за многе склоности издаји“ Војца Сербин и Дмитрашко Рајча били су разрешени дужности.
За Острогошког пуковника Фјодора Ивановића Сербина зна се да је био коњички капетан “копљаничког строја”, 1678. године био изабран “слободним гласовима” за пуковника, а наредне године умро (21).
Други козаци српског порекла.
Сербин Максим, 1741-1743, именовани стотинар Вибељске стотине Черњиговског пука (22).
Сербин Алексеј, писар Смиљанске стотине (1757-1762), 1768. године писар Роменске стотине Лубенског пука (23).
Сербин Пилип (Филип), 1761-1762. године атаман Домонтовске стотине Переславског пука (24).
Семјон Сербиновић, пуковски канцелариста, 1779. године атаман Сосницке стотине Черњиговског пука (25).
Сербињенко Дмитро, козак, живео у селу Личкова над речицом Орел, Протовчанске паланке.
Јереј запорошке Романковске цркве Јефимиј Сербињенко, из козака, 1772. године.
Сербењец Алексеј, козак града Берјозова, Њежинског пука. Књиге заклетви 1654. Њежинског пука.
Сербин Степан, козак Миргородске стотине Миргородског пука (регистар Миргородског пука из 1712. године).
Сербин Иван, племић “племићког барјака” Миргородског пука, (регистар Миргородског пука 1722. године).
Село Домоткановско, Јелизаветградски округ, 1767. година:
Козак Сербин Јован, 48 година; његова жена Настасија, 31 година. Њихова деца: Домникија, 11 година; Татијана, 9 година; Антониј, 6 година; Јован, 2 године. (Исповедни росписи (списак оних који су се исповедили и причестили) цркава Камјанске намести, 1767. година).
Лубенски пук, град Горошин, 1767. година:
Козак Сербин Иван, 74 године; његова жена Марија, 38 година. Њихова деца: Николај, 23 године; Варвара, 9 година; Јевстафиј, 7 година; Леонтиј, 3 године.
Козак Сербин Иван, 54 године; његова жена Агафија, 27 година. Њихова деца: Татјана, 9 година; Лука, 6 година.
(Исповедни росписи цркава Лубенске протопопије, 1767. година).
ЛУБЕНСКИ пук, село Беседовка, 1779. година. Козаци:
СЕРБИН Иван Иљин, 26 година; његова жена Наталија Даниловна, 25 година. Њихова деца: Василиј, 5 година, Северијан, 2 године.
Село Лозовоје, 1779. година:
СЕРБИН Алексеј Јаковљев, 33 године; његова жена Марија Григоријева, 24 године.
Градић Хмељов, 1774. година:
СЕРБИНКА Јевдокија Семјонова, 46 година. Њена кћи Матрона, 16 година.
СЕРБИН Пјотр Николајев, 55 година; његова жена Пелагија Демјанова, 42 године. Њихова деца: Стефанида, 18 година; Иван, 15 година; Василиј, 12 година.
Село Житков, 1774. година:
СЕРБИН Косма Иванов, 45 година; његова жена Параскева Терентијева, 38 година. Њихова деца: Фјодор, 18 година; Акилина, 10 година; Настасија, 12 година; Василиј, 7 година; Иван, 5 година; Иван, 2 године.
СЕРБИН Демјан Иванов, 45 година; његова жена Татјана Фјодорова, 34 года. Њихова деца: Јефросинија, 13 година; Никита, 11 година; Марија, 8 година.
Село Калиновка, 1774. година:
Градског Лубенског суда канцелариста СЕРБИНОВИЋ Павел Петров, 26 година; његова жена Ана Петрова, 25 година. Њихов син Василиј, 2 године.
СЕРБИН Григориј Никитин, 58 година; његова жена Јефросинија Фјодорова, 56 година. Њихова деца: Артјом, 26 година; Василиј, 25 година; Агрипина, 17 година; Павел, 11 година. Артјомова жена Матрона Игнатова, 22 године; Василијева жена Јевдокија Иванова, 22 године. Њихова кћи Меланија, 2 године.
Село Медвежоје, 1774. година:
СЕРБИН Иља Иванов, 67 година; његова жена Агафија Фјодорова, 51 година. Њихова деца: Авдотја, 17 година; Тимотеј, 15 година; Домникија, 11 година; Јефросинија, 5 година.
Списак житеља задњепарских насеља Миргородског пука по материјалима ревизије из 1752. године. Потоцка стотина, село Камјанка на реци Омељничок. Козаци поново одређени за издржавање дуж Дњепра и линије предстража малоземљаши породични:
Јаков Сербин са браћом Ничипором и Устимом.
Списак из 1753. године о изласку житеља из насеља Криловске стотине:
из села Војтова: Семјон Невенчани са зетом Сербином,
из града Крилова Васиљ Волошин са зетом Сербином (26).
Почетком 18. века Срби опет заузимају значајно место у Малоруској козачкој војсци. После за Русију неуспешног Прутског похода 1711. године у Русију се селе њени савезници, Срби, Црногорци и Молдавци. По указу Петра Првог од 31. јануара 1715. године додељена им је земља у Кијевској и Азовској губернији (Левообалска Украјина и Слободска). Део досељеника почео је да служи у козачким пуковима. Дмитриј Милутиновић именован је за стотинара у Седњивску стотину Черњиговског пука (27). Славуј Требињски такође је добио звање ирклијевског стотинара у Перејаславском пуку. Од 1716. до 1753. године тај положај имала су браћа Славуј, Алексеј и Максим Требињски (28). Један од организатора устанка против Турака у Херцеговини Михаил Иљић Милорадовић постао је гадјацки пуковник. За њим су у Русију стигла његова браћа Александар и Гаврило са породицама, који су такође служили у Гадјацком пуку. Коломацке молбенице из 1723. године потписали су “Пуковник гадјацки Михајло Милорадовић, Илија Милорадовић, пуковски заставник”. После смрти Михаила Иљића 1726. године положај гадјацког пуковника заузима његов брат Гаврило. Гаврило Милорадовић је 1729. године после жалби војника пука и по представци хетмана Данила Апостола због злоупотреба предат суду и разрешен дужности.
Милорадовићи.
прво колено
Александар Иљић
Михаил Иљић, Гадјацки пуковник (1715-1726).
Гаврило Иљић, Гадјацки пуковник (1726-1729).
друго колено
Иља Александровић, пуковски заставник, стотинар Грунски, помоћник бунчужника.
Михаил Александровић, пуковник Изјумског Слободског козачког пука (1759).
Гаврило Александровић, стотинар Изјумског Слободског козачког пука.
Степан Михајловић, стотинар Опошански, помоћник бунчужника Лубенског пука.
Антон Гавриловић, помоћник бунчужника Прилуцког пука.
треће колено
Симеон Иљић, стотинар Грунски Гадјацкого пука.
Гаврило Михајловић, стотинар Изјумског Слободског козачког пука.
Пјотр Степановић, пуковник Черњиговског пука.
Андреј Степановић, помоћник бунчужника.
Михаил Степановић, помоћник бунчужника.
Иван Антоновић, помоћник бунчужника.
Три поколења Милорадовића служила су у козачкој војсци. А у руско-јапанском рату гроф Александар Григорјевић Милорадовић (18.01.1886 – 1952) из Пажевског корпуса био је добровољац у 1. Нерчинском пуку Забајкалске козачке војске. За испољену храброст произведен је у поднаредника и одликован са два Георгијевска крста (св. Ђорђа): 4. степена под бр. 118057 за извиђање 20. фебруара 1905. године код села Сјаопу; 3. степена под бр. 5287 за одважност и храброст током извиђањâ од 18. јуна до 11. јула 1905. године. После рата је завршио школовање, краће време служио у Пуку царске коњичке гарде као корнет (коњички заставник), затим је напустио, а 1914. године је био коњички капетан у Дивљој дивизији (коњичкој јединици састављеној од добровољаца из кавкаских народа).
Наредно досељавање Југословена у Руско царство одиграло се средином 18. века, током владавине Јелисавете Петровне. Демилитаризација дела Војне крајине и појачан верски притисак представљали су главне разлоге за досељавање Срба у Русију. Земља за српска насеља додељена је на северозападу запорошких поседа (Новаја Сербија) и североистоку (Славјаносербија). Тлачење од стране руководства и близина козачке земље доприносили су бекству Срба у Запорошку Сеч. У Архиву Коша Нове Запорошке Сече има таквих докумената.
Руска влада је ради јачања регуларне војске и учвршћивања припојених области предузимала мере за образовање нових козачких јединица.
Коњички капетан руске службе у пензији Пјотр Николајевић Никић образовао је Српски козачки пук 1810. године током руско-турског рата од Срба-добровољаца. Борбено крштење пука уследило је током Варваринске битке 6. септембра 1810. године, где су здружене руско-српске јединице поразиле Турке. Пјотра Никића је за ту битку заповедник Михаил Иларионовић Кутузов наградио орденом св. Владимира 4. степена и златним оружјем. Српски козачки пук на челу са Никићем истицао се током читавог рата, о чему говори сведочанство које му је издао Карађорђе. Педесеторица козака српског пука „по наредби заповедника Кутузова упућена су Карађорђу као лична гарда“ (29). Командант пука П.Н. Никић именован је за команданта читаве српске коњице.
После гушења Српског устанка устаници су са својим вождом Карађорђем дошли у Бесарабију: “чиновника 32 породице и 142 душе оба пола, простих Срба 211 породица и 794 душе оба пола.
По представци од Комитета господе Министара његово Императорско Величанство изволело је да лично заповеди 20. јуна 1815. године да се насељавање Срба устроји у Новоросијској покрајини, с тим да сами одаберу хоће ли да буду војни насељеници, попут козака, или у положају колониста. Стога је предвиђено да се, пошто нема много српских придошлица, они који пожеле да буду козаци прикључе Бугској војсци коју чине сличне придошлице.
Генерал-мајору Гартингу наложено је да од свих српских придошлица, привремено остављених у Бесарабији, прикупи изјаве оних који желе да стекну звање козака. Али они су дужни да једном одаберу будући начин живота: или војнички, па да се прикључе бугским козацима, или цивилни са правима колониста” (30).
Исте године се митрополит Петар Његош обратио руској влади са молбом да се дозволи пресељавање Црногораца у Русију. То је објашњавано тешким економским приликама у Црној Гори која није могла да прехрани читаво становништво. Када су се изјаловиле Његошеве наде у проширење територије и добијање излаза на море, он се живо окренуо политици пресељавања. Црногорски посланик Д. Радоњић је писао: “…понизно молимо да све оне породице које стигну у Русију буду примљене са козачким правима и да им се додели земља у Бесарабији…” (31).
Црноморска козачка војска.
На иницијативу Григорија Александровића Потјомкина 1788. године је од бивших запорожаца који су остали у Русији образован “Кош верних козака”, касније преименован у Црноморску козачку војску и пресељен на Кубањ. Међу козацима и старешинама војске било је и балканских Словена. Подаци првог пописа из 1794. године на Кубању показују да је у Црноморској козачкој војсци било балканских Словена и њихових потомака. У извештају о ревизији Брјуховецког курења међу козацима који “служе од бившег Запорожја” уписан је Игнат Сербин 55 година, његова жена Параскева 33 године, деца: син Назар 9 година, кћери Татјана и Степанида 3 и 1 година. У Батуринском курењу Тома Сербињенко 30 година и његова жена Јевдокија 26 година (32). У Њезамајевском курењу био је Гаврило Сербин 22 године, у Њижестеблијевском Иван Сербин 40 година, који служи од бывшег Запорожја, у Уманском Андреј Сербин 22 године, у Поповићевском курењу био је Трофим Сербињенко 12 година (33). У Веђмидивском курењу: од бившег Запорожја Сербињенко Јарјома 45 година, његова жена Васа 35 година, деца: Павел 7 година, Параскева 11 година, Марија 9 година, Параскева 4 године, Ана 1 година (34). У извештају о ревизији Батуринског курења међу старешинама које “служе од бившег Запорожја и имају армијске чинове наведени су: пуковски есаул, армијски поручник Фјодор Сербин 70 година, његова жена Ана 40 година, њихова деца: син Тимотеј 12 година, кћери Марија 13, Ана 10 и Параскева 7 година, радник Прокофеј Меринко 30 година ”(35).
Највећи постотак старешина српског порекла у Црноморској козачкој војсци забележен је 1794. године.
Старешине Црноморске козачке војске
Пуковски есаул, армијски поручник Фјодор Сербин
Пуковски заставник, армијски заставник
(1794. године есаул) Иван Сербин
стотинар Роман Шелест
Пуковски заставник Атанасиј Сербин
Пуковски заставник Јемељан Сербин
Иван Сербин је био међу старешинама које су се истакле приликом јуриша на Хаџибејску тврђаву 14. септембра 1789. године, а у мају 1791. пуковски заставник Иван Сербин учествовао је у преговорима са задунавским запорошцима. “Децембра 1790. године старешина Сербин реферисао је кошевом Чепиги да на земљишту војске пасе много оваца у власништву Татара и разних других власника, и ако кошеви одобри, војска би могла да од њих покупи макар по две овце и запати сопствено стадо” (36). У материјалима пописа на Кубању из 1794. године нема пуковског заставника Ивана Сербина, али је исте 1794. године Иван Сербин већ био есаул Бејсугске окружне управе (37). Атанасиј и Јемељан Сербини су вероватно били његови синови, обојица су се истог дана прикључила Црноморској војсци. У формулару за Јемељана Сербина из 1809. године пише: “из козачке деце”, премда је у другим документима наведено “из официрске деце”.
Атанасиј Иванов син Сербин, 40 година, из официрске деце. У служби као козак од 25.12.1789. године, 7.9.1793. потпоручник, 4.6.1800. стотинар, 14.7.1807. есаул. Био у походима против непријатеља у последњем турском и пољском рату, против закубанских народа. Писмен. Неожењен (38).
Јемељан Иванов син Сербин, 33 година, из козачке деце. У служби као козак од 25.12.1789. године, 11.12.1793. заставник, 5. 6.1806. стотинар. Био у походима против непријатеља, репресалијама против закубанских народа. Ожењен племкињом (39).
Кратки спискови имена генерала, официра и чиновника Црноморске козачке војске. 1810. година.
Пуковски есаул 1. пешадијског пука Атанасиј Иванов син Сербин. Из официрске деце.
Стотинар 6. пешадијског пука Јемељан Иванов син Сербин. Из официрске деце (40).
Јемељан Сербин је 1811. године постао пуковски есаул. У 2. тому Фјодора Андрејевића Шћербине двапут се спомиње есаул Сербин. Године 1819. “жена есаула Сербина осуђена је да плати казну у висини двоструке плате њеног мужа у корист козакиње и њеног сина које је истукла” (41). А 1828. године есаул Сербин из логора на Псенафи молио је потпуковника Кондруцког да се његови козаци замене “свежим” (42). После прегледа свих спискова виших и нижих официра и стотинарских есаула за 1800-1828. годину испоставило се да се ради о Јемељану Сербину. Синови есаула Бејсугске окружне управе Ивана Сербина, Атанасиј и Јемељан служили су у Црноморској козачкој војсци у чину пуковског есаула. Али, Атанасиј Сербин био је неожењен и среће се само до 1820. године. То значи да Фјодор Шћербина спомиње есаула Јемељана Сербина. А од 1822. године у свим списковима се спомиње његов син, стотинарски есаул Терентиј Сербин. Александар, Василиј, Иван и Павел Терентјевићи Сербини служили су у Црноморској козачкој војсци, затим Кубанској у чиновима од потпоручника до есаула и били одликовани.
У списковима чиновника Црноморске козачке војске за 1809. годину такође су наведени:
Роман Степанов син Шелест, “српске нације из официрске деце”. У служби као козак од 1788. године, 20.11.1790. старешина, 16.4.1791. заставник. Тај чин му је потврђен 23. новембра 1809. године. Ожењен је кћерком козака (43). У материјалима пописа из 1794. Шелест Роман 34 године води се као стотинар у Пластунивском курењу (његова жена Марија 30 година).
У извештају о ревизији Батуринског курења међу “старешинама које служе од бившег Запорожја и имају армијске (војне) чинове“, уписан је пуковски есаул, армијски поручник Фјодор Сербин 70 година. Вероватно је то бивши запорошки есаул Фјодор Васиљевић Сербин. Укидање Запорошке Сече праћено је хапшењем низа старешина, које су покушавале да побегну из Запорожја, и конфискацијом њихове имовине. У попису имовине конфисковане 17. јуна 1775. године наводе се имена тројице старешина Барвинковостинцевске паланке: пуковника И. Кулика, пуковског писара И.Т. Неживоја и есаула Ф.В. Сербина (вид. табелу у прилогу). Исте 1775. године покушано је хапшење есаула Ф. Сербина у Свјатогорском манастиру на литургији, због преласка карантинске линије која је пролазила поред манастира (44). Током тучњаве есаулу Сербину је успело да са делом запорожаца побегне. На крају је многим старешинама део имовине враћен, а њих саме налазимо већ у саставу Црноморске козачке војске.
Црноморска козачка војска попуњавана је, осим досељеницима из Малорусије, такође људством из укинуте Азовске и Ушће-Дунавске Буџакске војске, у чијем саставу је било Срба и Црногораца. Фјодор Шћербина спомиње и Бугску козачку војску, али нису нађена веродостојна сведочанства о пресељавању бугских козака на Кубањ.
Ушће-Дунавска Буџакска козачка војска.
Ушће-Дунавска Буџакска војска образована је почетком 1807. године од људства из задунавске Сече, приспелог из Турске. Углавном су прелазили зато што нису хтели да учествују у казненим акцијама против устаника – балканских хришћана. Буџакску војску чинило је 40 курења; 38 су имала називе као и у Запорошкој Сечи, а преостала два су били Бугарски и Српски. У Српском и Бугарском курењу било је њих 54, од тога 24 Срба (45). Осим наведених курења, Сербина има и у другим. Од турских запорожаца, руских поданика, који су изашли из Браилова: Иван Сербин Кањевског курења, Прокопиј Сербенко Величковског, Дмитриј Сербин Леушковског (46). Од црноморских козака који су остали у Молдавији од последњег турског рата: Пјотр Сербин Пашковског курења, Кирило Сербин Полтавског (47). Ушће-Дунавска Буџакска козачка војска постојала је свега 5 месеци, а после њеног укидања део козачког становништва се преселио на Кубањ. У рапорту поручника Јуматова од 24. априла 1808. године каже се да је он довео у Јекатеринодар 5 подофицира, 5 војних помоћника, 4 наредника и 401 козака узраста од 20 до 80 година. Међу њима је било и балканских Словена (козак 1. стотине Лаврентиј Сербин (4 и др.). Године 1810. у Црноморску козачку војску примљена је још једна скупина бивших буџакских козака.
Азовска козачка војска.
Азовска козачка војска образована је по завршетку рата с Турском 1828-1829. од људства из Сече, приспелог из Турске. Император Николај Први дозволио је кошевом атаману Осипу Михајловићу Гладкоју да прима у своју војску све раније изашле задунавске козаке који живе у Бесарабији, у Таврическој и Херсонској губернији, у градоначелству Керч-Јениколе. Запорошци који су живели у Керч-Јениколеу поднели су императору молбу за укључивање у састав запорошког одреда који дејствује против Турака. Да је међу њима било Срба говори то што су од четворице посланика који су поднели молбу двојица носила презиме Сербин, Степан и Тимотеј (49). А у списковима официра Азовске козачке војске за 1855. годину у коњичкој стотини налазимо потпоручника Пјотра Војновића (50). Азовска војска је 1862-1864. године пребачена на Кавказ, и ушла у састав Кубанске козачке војске. Козаци Сербини су живели у селима Благовешћенска и Хабљска (Холмска) која су основали Азовци.
Остале војске.
Доста јужних Словена било је у Дунавској (Новоросијској) козачкој војсци, али она није оставила значајнији траг у историји козаштва. У Сибирској козачкој војсци налазимо наредника Сербова.
У Донској војсци је било неколико родова јужнословенског порекла, укључујући племићке (51). То су Сербинови села Середња Черкаска (Старочеркаска), селâ Новочеркаска, Александровска, Каменска, Сиротинска (52). Сербинови су дали тридесетак официра, од коначара и потпоручника до генерал-мајора.
Двадесети век.
Сербин Онуфриј, Георгијевски крст 4. степена бр. 109422. Заамурског округа Самосталан корпус пограничне страже, 4. стотина, трубач. За одважност и храброст у борбама са Јапанцима 28. септембра и 12. октобра 1904. године. Канцеларија Ордења (установа за доделу ордења) издала је 1909. године дупликат тог ордена услед губитка оригинала.
Сербинов Јосиф, козак села Новочеркаска (24. Донски козачки пук), за напад на Инкоу одликован Георгијевским крстом 4. степена бр. 184393. (Списак козака 4. Донске дивизије одликованих Георгијевским крстовима за учешће у борбеним дејствима у новембру-децембру 1904. године).
У руско-јапанском рату неколико Црногораца-добровољаца ратовало је у козачким пуковима. Највише их је било у 1. Читинском пуку Забајкалске козачке војске. Рођени брат српског краља – кнез Арсеније Карађорђевић командовао је дивизионом Читинског козачког пука.
Поповић Иван, Црногорац, добровољац 1. Читинског пука Забајкалске козачке војске, носилац Георгијевског крста 4. степена бр. 93776. [III-8670]
Рожнатовић Иван, Црногорац, добровољац 1. Читинског пука Забајкалске козачке војске, носилац Георгијевског крста 4. степена бр. 93786. [II-2015, III-8034]
Пламенац Филип Марковић, Црногорац, виши заставник (највиши подофицирски чин) 1. Читинског пука Забајкалске козачке војске, носилац Георгијевских крстова свих степена. Пламенац је добио три крста за Кинески поход 1900-1901. и последњи, првог степена – за руско-јапански рат. Умро је 1909. године, сахрањен на Свјато-Тројицком гробљу Петергофа.
Потомци досељеника из Србије достојно су ратовали у козачким јединицама и током Првог светског рата.
Сербин Онуфриј Назаровић, пластун (војник посебних козачких пешадијских стражарских и извидничких јединица). Носилац Георгијевске медаље 4. степена под бр. 647901 (53).
Сербин Јаков, носилац Георгијевске медаље 4. степена, 3. Умански пук.
Сербин Василиј, козак села Славјанска Кубанске козачке војске, пластун. Убијен у борби 31. октобра 1915. године. (Библиотека ГАКК, инв.№9157. Наредба бр. 782 ККВ).
Сербин Аким, козак 4. стотине 3. Кубанског пластунског батаљона. Нестао 20. маја 1915. године. (54).
Серба Јефим, козак села Азовска Кубанске козачке војске, умро од последица рањавања 23. новембра 1915. године. (Наредбе ККВ 1915).
Закључак.
Прикупљени матерјиали сведоче о учешћу балканских Словена у образовању козачких војски. Срби и Црногорци били су заступљени у многим козачким војскама. Пошто нису чинили компактне етничке скупине и насеља, брзо су се и безболно асимиловали. На крају су само презимена подсећала на раније етничке корене. Историјски је тако испало да је највећи број потомака јужних Словена био у Кубанској козачкој војсци.
ЈУРИЈ ХМЕЉНИЦКИ
ПИСМО ЦАРУ АЛЕКСЕЈУ МИХАЈЛОВИЋУ О ГРАНИЦАМА КОЗАЧКЕ ДРЖАВЕ И О РУСКИМ РЕПРЕСИЈАМА ПРОТИВ СТАРЕШИНА
из маја 1660. године
По скраћеној царској титули
Вашем царском пресветлом величанству, монарху православно-хришћанском, цару и господару нашему врло милостивому највернији поданик Јуриј Хмељницки, хетман с војском вашега царскога величанства Запорошком све до земље се клањам.
Поново потврђујемо и нашу молбу вашему царскому пресветлому величанству после зета мога Ивана Нечаја, и Јурија Нечаја, и Ивана Сербина, даруј мене и њих својом милошћу господарском и заповеди да нам пусте оне које примамо на савест и обећавамо да ће до краја живота заједно са мном остати неодступни поданици вашега царскога пресветлога величанства. Не остављај мене и моју сестру отпуштену и не допусти јој да остане удовица са новорођенчетом. А Сербиновој деци после смрти његове жене заповеђено је по указу вашега царскога величанства, како нам рече Тимотеј Цјуцјура, перејаславски пуковник Запорошке војске вашега царскога величанства да буде у Перејаслављу, о чему и, поново се дубоко клањајући вашему царскому величанству, саме себе с повољним нашим услугама пред мајестатом вашега царскога величанства приклањамо.
Писано у Чигирину, месеца маја, године од оваплоћења Речи Божје 1660.
Вашега царскога пресветлога величанства веран поданик и унижен слуга
Јуриј Хмељницки, хетман са Запорошком војском вашега царскога величанства.
Попис имовине узете на таљигама запорошког козачког есаула Фјодора Сербина.
Бакарног новца 11 рубаља
Капут сукнени светлоплав стари 1
Краћи капут 1
Бунде женске: сукнена зелена постављена црним јагњећим крзном под мишкама сребрном мрежом 1
Памучна постављена зечјим крзном 1
Старе непостављене 3
Капути од танког црвеног сукна 1
Сивог сукна 1
Капут зелени сукнени женски 1
Шубаре: лисичја 1
Зелена са сивим овчјим крзном 1
Стара тамноплава сукнена 1
Капа женска зелена 1
Сребрни украс са торбе за муницију 1
Кошуља 4
Платна танког 16 аршина
Убруса 7
Столњака 2
Домаћег бојеног платна 2 аршина
Црвена сукња 1
Мараме: свилена 1
шарених 3
Лисичје крзно уштављено 4
Јагњећих крзна црних уштављених великих 22
малих 103
неуштављених 8
Нашивци црвени свилени са кићанкама 3 пара
Зелени памучни са кићанкама 3 пара
Чизме: црвене јухтене нове 1
Јухтене црне 1
Старе јухтене 2
Пуст 1
Дуги чојани огртач 1
Кожа црних уштављених 3
Абајлија турска стара 1
Чајник нови бакарни 1
Секире 2
Струг 1
Сврдло 1
Путни ковчежић са четири боце 1
Изворник потписао виши мајор кнез Пјотр Прозоровски (55).
Примедбе.
1. Путешествие стольника П.А.Толстого по Европе (1697-1699). М. Наука. 1992. С. 116.
2. Исто. С. 118.
3. Реестр 1581 г. „Літературна Україна“ 13 червня 1991р.
4. Щербина Ф.А. История Кубанского казачьего войска. Екатеринодар.1910. Т.1. С. 458.
5. Реестр Запорожского войска 1756 года. Краснодар. 1997.
6. Архив Коша Новой Запорожской Сечи. Т. 2. С. 265, 505.
7. Архив Коша Новой Запорожской Сечи. Т. 3. С. 420.
8. Архив Коша Новой Запорожской Сечи. Т. 2. С. 134.
9. Архив Коша Новой Запорожской Сечи. Т. 1. С. 536.
10. Реестр Вiйська Запорозького 1649 року. Київ. 1995. Наукова Думка.
11. Кривошея В.В. Генеалогiя українського козацтва. Переяславський полк. Київ. Стилос. 2004. С. 35-40,43-44,89-90,270-272.
12. Соловьёв С.М. Сочинения. М. 1995. Книга 6, т.11-12. С.86.
13. Исто. С.149-150.
14. Величко С.В. Летопись. Киев.1851. Т.2. Раздел 13.
15. Соловьёв С.М. Сочинения. М. 1995. Книга 6, т.11-12. С.502.
16. В.Л.Маслiйчук. Казацька старшина слобiдських полкiв другої половини 17 – першої третини 18 ст. Харкiв. ВД «Райдер». 2003. С. 36, 84.
17. Оглоблин А. Гетьман Иван Мазепа та його доба. Київ. 2001. Раздел 2.
18. Костомаров Н.И. Мазепа. М. 1992. С.29.
19. Кривошея В.В. Генеалогiя українського козацтва. Переяславський полк. Київ. Стилос. 2004. С.35.
20. Костомаров Н.И. Мазепа. М. 1992. С.29.
21. В.Л.Маслiйчук. Казацька старшина слобiдських полкiв другої половини 17 – першої третини 18 ст. Харкiв. ВД «Райдер». 2003. С. 40, 161.
22. Кривошея В. В. Українська козацька старшина. Ч. 1: Урядники гетьманської адміністрації. Вид. 2-е. К., 2005. С. 66.
23. Исто. С. 224.
24. Исто. С. 155.
25. Исто. С. 72.
26. Пивовар А.В. Поселення задніпрських місць до утворення Нової Сербії в документах середини ХVІІІ століття.
27. Кривошея В. В. Українська козацька старшина. Ч. 1: Урядники гетьманської адміністрації. С. 63.
28. Кривошея В.В. Генеалогiя українського козацтва. Переяславський полк. Київ. Стилос. 2004. С. 270-271.
29. Отношения России с югославянскими землями в первой трети 19 века. М.1997. Наука. С. 58-59.
30. Исто. С. 120-121.
31. Исто. С. 123.
32. Первая перепись казаков-переселенцев на Кубань в конце 18 века. Исторические документы. Краснодар. 2006. С.124, 272.
33. Исто. С. 131,171,275,287.
34. Исто. С.379.
35. Исто. С.116.
36. Щербина Ф.А. История Кубанского казачьего войска. Екатеринодар.1910. Т.1. С. 494.
37. Я.Г.Кухаренко, А.М.Туренко. Исторические записки о Войске Черноморском. Кубанский сборник. Том 1(22). Краснодар 2006. С.338.
38. ГАКК. Ф.250. Оп. 2. Д.165. Л.45.
39. Исто. Л.72.
40. ГАКК. Ф.250. Оп.2. Д.194. Л.5 об., 10.
41. Щербина Ф.А. История Кубанского казачьего войска. Т.2. Екатеринодар. 1913. С.140.
42. Исто. С.790.
43. ГАКК. Ф.250. Оп.2. Д.165. Л.201.
44. Лиман І. І. Церковний устрій Запорозьких Вольностей (1734 - 1775). Запоріжжя, 1998. Глава 1.
45. ГАКК. Ф.250. Оп.2. Д.151. Л.70 об., 71,71 об.
46. Исто. Л.21 об., 30, 41.
47. Исто. Л.42, 69 об.
48. Исто. Л. 3 об.
49. Щербина Ф.А. История Кубанского казачьего войска. Т.2. Екатеринодар. 1913. С.333.
50. Маленко Л.М. Азовское казачье войско (1828-1866). Запорожье. 2000. 1855 р., грудня 29.— Список генералів, штаб- і обер-офіцерів Азовського козацького війська по старшинству їх службi.
51. РГИА (Российский Государственный исторический архив). Алфавитный список дворянских фамилий Области Войска Донского. Ф1343. Оп.29. Д. 2519 - 2523; Оп.36. Д. 22694, 22695; Оп.51. Д. 619. Л.115а,116, 474.
52. Корягин С.В. Сербиновы и другие. Генеалогия и семейная история Донского казачества. Выпуск 57. С.5-14.
60. РГВИА (Российский Государственный военно-исторический архив). Ф.489. Оп.1. Д.3550. Л.21.
53. ГАКК. Ф.396. Оп.5. Д.68. Л.123.
54. ГАКК. Ф.396. Оп.1. Д.10816. Л.32.
55. Дніпропетовський державний історичний музей ім.Д.І. Яворницького, ф.3, Азовська губернська канцелярія, оп.1, АФД — 169. КП 166491 — Арк. 8 10.
Подаци о служби Сербиних.
Сербин Василиј Терентјевић, есаул, носилац ордена св. Ане 4. степена са натписом “За храброст”, бронзаних медаља “У знак сећања на рат 1853-1856. године” и “За гушење пољске побуне”, сребрне “За покоравање Западног Кавказа” и крста “За службу на Кавказу”. Рођен 4. марта 1839. године, из племића Кубанске војске, васпитаван у Јекатеринодарској гимназији. У службу примљен 7. септембра 1855. године као козак у 8. пешадијски батаљон, од 26. августа 1858. наредник. Унапређен у чин јункера, са превођењем у 2. ескадрон Телесне Гарде Црноморског козачког дивизиона. После расформирања ескадрона преведен у 1. Телесне Гарде Кавкаски козачки ескадрон личног конвоја Његовог Императорског Величанства (1. маја 1861. године). 17. априла 1862. унапређен чин у потпоручника, прикомандован Кубанском козачком дивизиону. 5. јануара 1864. одликован орденом св. Ане 4. степена, 29. августа 1864. унапређен у чин стотинара, 26. фебруара 1869. у есаула. Неожењен. (П.С. за 1869 г., ГАКК. Ф.396. Оп.2. Д.259. Л.20-23 об.).
Сербин Александр Терентјевић, потпоручник 5. пешадијског батальона Кубанске козачке војске. Рођен 16. марта 1848. године, из племића Кубанске козачке војске. Васпитаван у Јејској окружној школи. У служби као козак од 1. јануара 1865. у 2. коњичком пуку, 2. фебруара 1866 г. преведен као наредник у 5. пешадијски батаљон. Унапређен у чин потпоручника 19. априла 1868. године. Од родитеља има кућу у селу Брињковска. (П.С. за 1869 г., ГАКК. Ф.396. Оп.2. Д.251. Л.742-744).
Сербин Павел Терентјевић, потпоручник 3. пешадијског батальона ККВ, 29 година, из племића ККВ. Светло-бронзана медаља “У знак сећања на рат 1853-1856. године”. У служби као козак од 25. марта 1850 године, 30. септембра 1852. наредник, 11. фебруара 1859. унапређен у чин потпоручника. За виши чин достојан. ( П.С. за 1861 г., ГАКК. Ф.396. Оп.2. Д.189. Л.603-607).
Козак села Челбаска Црногорац Тимотеј Фјодоровић са вереницом.
Са руског превели Сава и Петар Росић
http://fstanitsa.ru/people/serby-i-ikh-potomki-v-kazachikh-voiskakh
