У манастиру Рустово, у православном приморју Паштровића, сложно живи бројно сестринство у славу Пресвете Богородице
Манастир Рустово у нашем православном свету је по много чему особен. Уздиже се, скоро сакривен, изнад мора и острва Свети Стефан. Налази се у селу Рустово у Паштровићима, три километра, узбрдо, од манастира Прасквице. Када човек закорачи у ову светињу, сусретне се са миром, тишином, бројним вредним монахињама које поштују строги начин монашког живота. Рустово је женски манастир Српске православне цркве. Посвећен је Успењу Пресвете Богородице.
Са десне стране, у близини светиње, монах Агатон са мајсторима гради нови конак и паркиралиште. На тридесетак метара од градилишта је манастир, окужен са свих страна високом каменом оградом. Много тога у неимарским детаљима нас подсећа на руске манастире.
Некако смо дошли у време када се игуманија Теодора и највећи број монахиња повлачиле у своје келије. Али, манастир не би био то што јесте, да врата њиховог дома нису отворена за посетиоце и у време када их не очекују. Задатак да дочекују госте имале су три монахиње.
У пори склад и лепота у сваком детаљу. И пуно цвећа, прекрасни парк у чијем је центру светиња. У порти је изидана камена чесма. Прилазимо да се под млазом хладне воде освежимо. Монахиње износе послужење. Пристиже још гостију. Размишљамо како је то Господ уредио - у светињи живе људска бића у црној ризи у Христа одевена. Њихове душе вапе за миром и самоћом, због чега су отишле од мирјанског живота. Ипак, оне свакога дана живо дочекују људе, намернике, вернике... Људи мирјани долазе... Ти људи који живе световним животом, у потрази су за миром, благословом и спасењем. Траже манастирску тишину, утеху и Господа. Све је некако испреплетено у овоземаљском животу. Нити би молитвеници у манастиру могли без нас, иако су од света побегли, нити бисмо ми могли без монаха и монашких молитви. Јер, монаси се моле за цели свет, воле без страсти и пристрасности, без интереса. Постојано и до краја.
Примила нас је, овог чистог плавог јесењег дана, и све време је била уз нас, сестра Текла.
А сестра Текла казује мило, смирено, смерно и са осећањем да за вас има све време овог света. У Теклиним сивкастоплавим очима је неизмеран мир и топлина. Њено уско, фино лице, правилних тананих црта, нас подсећа на Јефимију. У понашању скромност, у речима Теклиним тихо жуборе мудрост и љубав. Ова монахиња која је свој живот посветила љубави и Христу, веома је образована млада особа.
–У нашу светињу, иако је релативно изолована и удаљена од цивилизације, радо долазе верници и походници. Често нас посећују и Руси. Овај манастир је до 2004. године био мушки, али је на Крстовдан митрополит Амфилохије одлучио да буде женски манастир. Од тада, до данас, сестринство се умножава, Богу хвала, а манастир се шири и живи пуним духовним животом - казује нам монахиња Текла.
Сазнајемо да је на овом простору деценијама постојала само једна црквица.
–Од краја Другог светског рата, па до 2003. године, овде је била сеоска црква, посвећена Пресветој Богородици. Славимо и Успење и Ваведење Пресвеете Богородице. Исте године, на Дан св. Бенедикта, освештан је параклис св. Бенедикта. Митрополит је мишљења да је на овом месту постојала ранохришћанска светиња. Предање каже, да су овуда у првом веку пролазили апостоли, Павле и Тит. Да је и у средњем веку овде постојао монашки живот, говоре монашке гробнице из тог периода, које су пронађене у порти наше светиње.
Када је дошло сестринство, постојала је само црква, све остало што видите, никло је за десет година. Године 2006. саграђен је и храм посвећен мученичкој царској породици Романов, а пирг, посвећен св. Стефану Штиљановићу, изграђен је пре две године. Све је урађено у камену, или у дрвету.
У манастиру Рустово је установљен строги монашки живот, и то је тако очигледно. Ред и поредак владају у животу двадесет монахиња.
–Ми смо као Христова војска. И никуда не скрећемо. Свакога дана су богослужења, а често се служи и света литургија. Сарађујемо са свим манастирима у Митрополији и ван ње. Учествујемо у бројним духовним програмима. Гости нам долазе са свих страна, и зими и лети. Честа су овде и крштења и венчања. Деси се да млади заволе манастир, па када дође време да се венчају, овде то обаве, а касније и своју децу крсте.
У манастиру постоје различите врсте рукодеље. Познати смо по нашој биљној радионици, правимо производе од 40 врста биљака, креме, уља, масти, тинкутре, мелеме, лосионе, лековите соли за лечење вена. Производимо и вина, биљне сирупе, лековите биљне капи. Нашим производима су веома задовољни и гости и верници.
Постоји и још нешто по чему је манастир особен.
–У храму Пресвете Богородице налази се чудновата икона Мајке Божје - Благоухани Цвет, а у руском храму светих Романових је икона Богородице Иверске. Обе иконе су миомирисне. Икона Благоухани Цвет обнавља се сама. Питате се, вероватно, како? Према нашим сазнањима, икона потиче из 14. века. Добили смо је пре пет година од једног хришћанина из оближњег места. У почетку су то биле две старе даске, за које је речено, да су некада биле иконе. Онда смо их спојили и наше очи, десило се чудо, делови су се покренули и сами су улегли, чуло се и кврц, ко да је неко намештао. Када смо је добили била је тамна и сада све више израњају чисте линије, боје и контуре. Сада је светла, и потуно се разазнају ликови Богородице и Исуса Христа. Икона Иверска, је до сада, два пута мироточила. Иначе, по благослову митрополита Амфилохија и архимандрита Бенедикта, установљено је да се гради храм који ће бити посвећен светим Романовим, царској, руској мученичкој породици.
Монахиња Текла казује и једно предање, које је, заправо, историја.
–Постоји предање које каже - да је пре Боја на Косову, у 14. веку, на Паштровској Гори, на седам киломатера од Рустова, на Голом Врху, страдало 1.400 паштровачких мученика. Побио их је мађарски краљ Лудвиг и његова вијска. И заиста, у околини нашег манастира је похрањено преко 1.000 мученика, а испод траве може да се пронађе много надгробних плоча. Стога је ово мученичко место и света земља.
У манастиру се монахиње баве превођењем књига, ткањем, везом, шивењем, а када је сезона богате вегетације, монахиње се пењу високо у брда и беру лековите планинске траве.
Улазимо у дрвени храм светих Романових. Храм је до детаља направљен по угледу на древне руске цркве. У центру столује икона светих мученика Романових. Много је прелепих икона руских светитеља. Ту је и св. Серафим Саровски, и много детаља који подсећају на руски свет духовности. Прилазимо Богородици Иверској, необичној, тананој, чудноватој... њена лепота, милина њених очију, данима нас је надахњивала и опчињавала. И не заборављамо још једно чудо – видели смо капи од мироточења, које су се нежно у танком млазу, наизменично, једва видљиво, сливале са иконе Иверске. Још осећамо тај нежни, опојни мирис...
Из храма Романовиох улазимо у терасасто двориште ружа и камена. Поплочано је двориште мозаиком. А на тераси је обиље маштовито аранжираног и засађеног цвећа, који овде буја, цвета и мирише.
Заклоњен је манастир Рустово, шумом, дрвећем, и тишином, коју је једино реметио пој птица. Са паштровске висине у даљини, као на длану, види се море, бродови, јахте, таласи и људи...
Дошо је и време за вечењу службу. Као права Христова војска, монахиње Рустова су сложно и складно, тохом молитвом, славиле Господа и Пресвету Богородицу, у чију славу је светиња изграђена.
Биљана Живковић Октобар, 2013.
