Хуманисти на делу, у Прибоју, најсиромашнијој вароши у Србији
Хуманитарна организација „Стара Рашка” помогла три школске и две кухиње вртића у Прибоју. Део помоћи додељен селима нововарошке општине
Снежило је овог децембарског дана у малом граду на Лиму, који се, некако самотњачки протезао, између брда, са једне, на другу обалу, зелене планинске реке. Прибој, некада један од најпрогресивнијих и економски најстабилнијих градова велике СФРЈ, постао је засигурно, тихим гашењем ФАП-а, један од најсиромашнијих места Србије и тужно заборављен.
Некада модеран град, испреплетан, патином старине, сачуване чаршије, и сјајем савремених грађевина. Град паркова, ружа и мириса, град младости и великих школа, студената, врхунске технике, и центар „Лимских вечери поезије”, доживљава тешке дане. Његови су становници, већина њих, на рубу егзистенције. Питате се, вероватно, како то већина?! Одговор је једноставан. Чувена Фабрика аутомобила Прибој више од четири деценије била је привредни стожер овог подручја југозападне Србије, а сада једва економски дише. И тако је уназад 15 година. ФАП, прави индустријски гигант, запошљавао је у златна времена преко 7.500 радника, улагао је несебично и у околне градове, села, подизао болнице, здравствене центре, стипендирао је студенте широм бивше велике Југославије, зидао одмаралишта и хотеле на мору и на планинама, градио мостове, путеве, будио наду, де ће љупка варош увек бити средина која дарује, буја, и спаја: људе и градове, па чак и државе. Још један податак: Прибојци су после Марибора имали највише путничких возила по глави становника!
Сада у Прибоју, од бројних колектива и фабрика, осим, напола угашеног ФАП-а, функционише, неким чудом, још „Полиестер”. Мештани, честити горштаци, наду полажу у оближње лечилиште - Бању. Можда ће тамо бити посла, то је вековно лечилиште, које је стицајем околности, у комунистичком систему, србофобистички, и сасвим смишљено, било бачено у запећак. Уз саму Бању је и истоимени прекрасани манастир из 12. века, посвећен св. Николи. Они који се, за потпуно запуштену Бању, данас питају, лукаво тргују са временом. А гладан и очајан народ се осипа, више не верује ни у време, ни у људе, ма ко били - ти људи.
Шта рећи о граду са око 27.000 становника, који је у претходних 15 година изгубио трећину својих житеља. Неке је 90-их, натерала у бежање авет рата и страх, будући да је варош на самој тромеђи Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Ипак, већина је напустила град – мотивисана замирањем ФАП-а и чињеницом да за младе људе, њихове породице, нема будућности. ФАП још није приватизован (својевремено, једна од најмоћнијих и најсавременијих фабрика на Балкану). Приватизација се одгађа, ваљада, док фабрика (сада са свега 1.500 радника), њена техника, машине, савим не изгубе на вредности, и тако гигант постане пожељна багателна технолошка историја. А када буде обављен тај „часни историјски” посао крчмења народне и прибојске имовине, знајући како су прошле све успешне фабрике у Србији, не треба бити много паметан, па схватити да су мале шансе, да се ФАП постави на здраве темеље. Мада је за то имао све предуслове, па и значајне новчане резерве!! Данас преко 6.000 незапослених у Прибоју, одбачених радника ФАП-а, (у демократском „жаргону” технолошки вишак без алтернативе) и других угашених фирми, очајнички тражи запослење.
У овој економски потонулој општини десетине породица су у веома тешком положају, и испод руба егзистениције. А на стотине је, оних који једва преживљавају. У Прибоју се годишње роди око 150 деце, а умре двоструко више људи. Бела куга хара, југозападном Србијом. И беда. А где је беда, ту је очај, болест, несрећа. Нису то заслужили ови вредни, питоми људи благородног Полимља, Срби и муслимани. Сиромаштво не пита ни за веру, нити за националну опредељеност.
О политичарима у Србији је бесмислено да говоримо, и о њиховом себичном нечињењу, осим што дођу мало да се прошетају, и дају лажну наду – поштованом народу. Све до следећих избора! Јер да овај део Србије није потпуно заборављен од државе, не би умирао брже од осталих средина.
Постоје људи, који, и када оду из свог завичаја, никада га не заборављају. Свесни да је веома тешко стање у овом делу Србије, организују се, попут чланова Хуманитарне организације „Стара Рашка”. Они годинама не штеде ни време, ни труд, а неретко уплаћују новац из сопственог џепа, да би деци и сиромашнима било боље.
На пут у југозападну Србију и град Прибој, кренули смо из српске престонице предвођени Војином Вучићевићем, председником Управног одбора „Старе Решке”, иначе човеком, који је један од оснивача ове хуманитарне организације, која има преко 2.500 чланова и око 150 правних лица. Оно што они чине надмашује институције, сличне организације, па чак и нека министарства. Помажу пољопривредницима, организују помоћ за лечење болесних, оживљавају села, практично мотивишу људе да се вежу за родну груду. Годинама зближавају и повезују младе из матице и расејања, асфалтирају путеве у најзабитијим крајевима, обновљају и граде светиње, исправљају неправде прохујалих времена. Без помпе и рекламе!
Мисионари и задужбинари „Старе Рашке” стигли су у град на Лиму у пратњи великог камиона који је довезао преко 15 тона хране.
– Хуманитарна помоћ „Старе Рашке” намењена је ђачким кухињама, кухињама обданишта, пре свега у Прибоју, али нешто данас носимо и у сиромашну Нову Варош. Ми годинама водимо бригу о болесним људима, пре свега, о деци, о угроженим породицама и то нам је императив, јер немамо право да заборавимо на завичај. Сада је људима у нашем родном крају тешко и треба помоћи и градове и села. Ми не правимо никакву разлику између нација, и наша помоћ иде деци, а глади стомаци и детиње очи не питају за нацију. Са поносом истичем, „Стара Рашка”, јесте српска хуманитарна организација, али никада нећемо дозволити да нас деле, наша брига је подједнака за све људе у нашем завичају, без обзира да ли су они Срби или муслимани - каже Војин Вучићевић, пореклом из околине Нове Вароши.
Иако је загазио у осму деценију, будним оком контролише да сваки део помоћи дође до правог корисника. Разговара са децом, васпитачима, представницима школа...
Вучићевић је, иначе, човек који стоји иза свих акција „Старе Рашке”, а њих је за ових 14 лета било на стотине. Сазнајемо да је организација за само десет година прикупила два милиона евра и све то поделила у хуманитарне сврхе наугроженијим породицама у општинама Пријепоље, Нова Варош, Прибој, Нови Пазар, Сјеница. По својим циљевима, по територији коју покривају, по броју донатора стасали су у врло моћну организацију. „Стара Рашка” има своје испоставе у Новој Вароши, Пријепољу, Прибоју, Сјеници, Новом Пазару и Тутину, подружнице у Ужицу, Чачку, Краљеву, Крагујевцу и Новом Саду, а филијале у Канади, Немачкој и Шведској.
У племенитој мисији је и Саво Пушица, родом из околине Пријепоља. Он је члан ове велике и разгранате мреже хуманиста, која постоји 14 година. Попут Вучићевића, такође, несебично улаже у завичај, помажући изградњу цркви, поправке манастира, болесну и сиромашну децу. Али, Саво, не жели о томе да прича. Казује да је много битније помоћи људима, а од приче нема вајде.
– Када ти Бог да да помогнеш људима, заправо, помажеш свом народу – напомиње Саво.
У Прибоју постоје три основне школе: „Вук Караџић”, „Бранко Радичевић” и „Десанка Максимовић”, а помоћ у храни је и за малишане два вртића „Невен”(око 500 малишана). Део хране је дистрибуиран из Прибоја у село Јасеново, код Нове Вароши за 20 ђака, и за 25 угрожених породица те општине.
У име вртића „Невен” захвалила се директорка, Јасна Којадиновић, која је нагласила да постоје родитељи који нису у могућности да плаћају боравак своје деце у обавезној предшколској установи, па им је ова помоћ драгоцена и због таквих породица. Велику захвалност је изразила и Весна Југовић, потпредседник општине Прибој, истакавши да „Стара Рашка”, својим бројним племенитим делима, показује колико разуме тешке прилике у Прибоју.
Драгоцена помоћ
У Прибој је однето 5. 010 килограма брашна, 770 килограма шећера, 776 литара уља, 200 килограма кукурузног брашна, 200 килограмаг паленте, 700 конзерви прерађеног меса и паштета, 36 килограма соли, нешто џема и сухомеснатих производа ... У Нововарошку општину је, такође, одпремљено две хиљаде килограма брашна, 250 килограма шећера, 250 литара уља, стотину килограма кукурузног брашна, стотину килограма паленте, 300 конзерви и 15 килограма соли. Ову акцију помогло је 37 донатора, како фабрика и фирми, тако и појединаца. Сви они су чланови „Старе Рашке”.
