Манастир Светог великомученика Димитрија – у Кадића боану, чува схимонах Лука
Ближило се подне, када смо се, спуштајући се од Даниловграда новим путем, нашли у долини Зете. Околишје је пребогато виновом лозом, смоквама, повртњацима... Путовали смо према манастиру светог Димитрија. А око Зете, земља благородна. Људи је вредно обрађују. Срећом, овде је Бог дао реку богодатну, хладну и горску.
Тек што нам се учинило да смо изашли из долине Зете, упутивши се ка огољеним брдима, у Кадића Боану, како мештани зову ово окружење, испед нас, као да је одједном изникла светиња – црква посвећена светом великомученику Димитрију.
Оно што на први поглед опчињава, јесте танана лепота манастира. Као да је светиња тихо срасла са околним брдашцадима, држећи се чврсто крстом за небо. Ко год да дође овде; путник, случајни посетилац, верник, неће заборавити на самом улазу у храм, у порти, леп поглед на фрескописанија, на лик светог солунског војводе. Необично лепе фреске светог Димитрија, јасних боја и импозантних димензија красе обе спољне стране, изнад црквених двери.
Овде се ревносно Богу моли отац Лука, игуман манастира и његов рођени брат, монах Пахомије. Обојица припадају схи-монасима, што је посебна врста подвижничког, молитвеног, скромног, и донекле, изолованог живота од света и бурне свакодневнице. Богомоља Светог великомученика Димитрија налази се недалеко од познатог манастира Ждребаоник.
Тог топлог октобарског дана у светињи смо затекли само схимонаха Луку.
Игуман нас је увео у манастирску цркву. Поклонили смо се светињи, разгледали богомољу, фреске, богати иконостас. Резбарију. Уз централну икону је повећа, срмом извезена црвена плишана, плитка четвртаста кутија, у којој су честица свете. У централном делу су и честице моштију светог Димитрија.
Ово је млад манастир, који тек стасава у градитељском смислу.
О богомољи будно брине игуман Лука, пореклом из Сирије. Отац Лука и његов брат, такође схимонах, Пахомије, рођени су у древном Дамаску. Монах Лука је, иначе, и теолог и лекар. Студије је завршио у Грчкој.
У Црној Гори живи више од седам година. Ову малену, мирну земљу, казује нам, одабрао је због сличне традиције и културе у којој је духовно и образовно стасавао.
Оче Лука, ви сте пре неколико година дошли из Сирије. Шта је било пресудно у вашем животу да се одлучите да постанете један од Христових војника, и да се посветите молитви и строгом монашком животу, далеко од завичаја?
Рођен сам у Сирији, али сам млад отишао у Грчку, где сам студирао медицину. Након завршетка студија, као лекар опште праксе, радио сам у Солуну пет година, а наредних четири године у Сирији, у мом родном граду, Дамаску. После тога, сам у манастиру Хаматура у Триполи, у Либану, провео шест месеци као искушеник, а онда сам отишао у Свету Гору. У Сирији, Либану, Јерусалиму, сви православци крштени су већ до годину дана старости. И научили смо од малена оно што је рекао апостол Павле у посланицама, да има два пута – живот у браку и монашки живот, како је објаснио Свети Јован Златоусти, кад је тумачио посланице апостола Павла. То је било прво семе вере, које су у моје срце усадили моји родитељи и Црква.
Бог је позвао све људе, али је изабрао само апостоле да буду мисионари, да шире веру и крсте народ, рукополажу презвитере. Када сам почео да читам Нови Завет, запамтио сам неколико цитата о Исусу Христу, који никако нису излазили из мог ума. Бог каже: „Ја сам истина, ја сам двери, ја сам пастир, ја сам живот, ко хоће да живи са мном, мора да носи свој крст. Дођите код мене сви који сте уморни, нађите код мене одмор”. Још нешто веома важно написано је у Посланицама апостола Павла – да су сви крштени у име Оца и Сина и Светога духа, Христови војници. Ово је било друго семе.
Постоје три крштења у животу на земљи: прво – водом и Светим духом, друго – монашки живот – покајање, и треће у крви – страдање у име Исуса Христа као мученици у прва три века, који су крштени својом крвљу на страдању због исповедања Христове вере. Док смо брат и ја студирали у Грчкој имали смо прилику да посећујемо Свету Гору и упознамо свете оце, као што је старац Пајсије, јеромонах Исак, родом из Либана, који је постао мој духовни отац. Ово је било треће семе вере православне. Отац Исак се упокојио 1998, четири године после оца Пајсија.
Када сам се вратио у Сирију, где сам радио као лекар и где сам се сусрео са великим бројем опасних секти и видео да немам снаге, у том смислу, никоме око себе да помогнем. Један од игумана у тамошњем манастиру рекао ми је тада: „Ако хоћеш да спасиш душу и бринеш се за спасење других људи, моли се: „Господе, Исусе Христе, да буде воља твоја у мом животу и Пресвета Богородице, освијетли таму срца мога и као мајка држи моје руке и води ме путем којим треба да путујем“. И молио сам се како ми је рекао и веровао да ће се догодити чудо у мом животу. И догодило се. Тако је још једна клица Христове љубави дошла је до мог срца.
Апостол Петар каже :„Ми смо на земљи странци, наша душа осећа носталгију за земљом прародитеља, Адама и Еве”. Није случајно да сам пошао у другу земљу и физички изгубио везу са породицом и пријатељима у Сирији, али духовно сам увек био са њима. То је био важан корак ка монашком животу. Значи, слободан од свега што ме веже за материјалне вредности и људе. Кад сам читао књигу „Посланице”, од старца Пајсија Светогорца, и књиге Светог Исака Сиријског и Светог Јована Лествичника, већ сам се осећао слободним и кренуо сам у манастир.
У Црној Гори, кажу, да живе три скита, Св. Димитрије код Даниловграда у долини Зете, где сте ви, игуман - Св. Спиридон, скит манастира Подмаине на Паштровића Гори, и скит манастира Михољска Превлака посвећен чуду св. архангела Михаила, изнад Боке Которске. Шта је то скит, и какав је режим живота и молитве у скиту?
Манастир Светог Димитрија није неки далеки, усамљени скит. У Црној Гори постоји, по мом мишљењу, само један скит у строгом смислу речи. То је скит манастира Острог, у Јован Долу, код Никшића.
Свети Симеон Столпник, у пустињи око града Верја, сада Алепо, у Сирији, кренуо је са првим монашким животом. Он је окупио много калуђера који су живели посебно, али ипак заједно, сабрани око Светог Симеона. Био је то први облик скита који чини малу монашку заједницу окупљену око једног старца. Такође, Свети Велики Пахомије сабрао је пуно монаха око себе и молио се како да буде устројен монашки живот и од анђела добио одговор како да буде организован прави монашки живот. Традиција скита очувала се још само у Светој Гори. Свети Василије Велики организовао је прву монашку заједницу у манастиру – познату као киновио.
У манастиру св. Димитрија је и ваш брат, отац Пахомије. Обојица сте се замонашили. Како ваши родитељи гледају на ваше монашке животе у Црној Гори?
Прво семе вере и љубави добили смо од наших родитеља и они се нису чудили, када смо обојица одабрали монашки живот. Молили су се да једно од нас четворо деце, или сви, будемо свештена лица. Посебно наш отац, стално је читао житија и Нови Завет. Волео је Светог пророка Илију и светог Јована Крститеља и понављао је како су светитељи имали једноставан монашки живот у пустињи, али су се стално молили и све што су тражили од Господа то су и добили. Они су били пример монашког живота, али мој побожни отац, како је већ био породичан човек, није могао да следи њихов пример, па се молио да то уради неко од његове деце. Када смо се, брат и ја, одлучили за монаштво, био је веома срећан, као и мајка.
Кад је озидан манастир св. Димитрија, и шта од грађевинских радова треба још да се уради?
Од постављања темеља има пуних петнаест година. Ја сам овде више од седам лета. Ово је млади манастир са црквом Светог Димитрија, гостопримницом, али не и конаком за госте. Спољна архитектура цркве је завршена, али изолација је лоше урађена, влажи, нема грејања, а потребно је променити и прозоре. Постоји иконостас, постављен пре три године, као и велике иконе на зидовима којима прикривамо влагу. Недастају пројекти за све – за цркву, конак, зелену зону, паркинг, грејање, струју, расвету. Мени лично, не фали ништа, али нема простора и могућности за развој монашког живота и заједнице, док се не реши све ово.
У којој мери верници посећују манастир св. Димитрија, будући да је мало изолован. Да ли помажу?
Народ нам долази, слава Богу. Наша светиња је поред новог пута ка манастиру Острог, пет километара далеко од Даниловграда, тако да свраћају бројни верници из Србије, Босне, Републике Српске. Служим сваке недеље и празника и све је више верника. Људи помажу. Приложи – колико ко може.
Колико је за данашњег савременог човека битна православна вера, будући да су хришћански православни народи под великим притиском и искушењем мрака глобализма?
Старац Пајсије Светогорац је рекао да само Православље има чистоту вере, за разлику од католичанства, да Европа нема, оно што имају Православци – Европа има само новац, а сада нема ни новац, осим, изазаване велике и опште кризе. Ми не требамо да хрлимо у ту Европу, већ они треба да долазе код нас, да прихватају, упијају, ово раскошно православно благо што га имамо. То драгоцено благо је наша истинска вера, Исус Христос. Без Христа, човек упада у депресију, очај, таму, меланхолију, стрес, мржњу, агресију. Покушава да допуни оно што му срцу недостаје. Али човек то не може да нађе без истинске вере. Стално тај западни човек има празне батерије, како понавља отац Пајсије, а само истинска – православна вера може да их напуни.
Како доживљавате српски народ и СПЦ? Како доживљавате Црну Гору?
Православна црква, било Антиохијска, или Српска, или Руска, Цариградска, чувала је и чува традицију свуда и научила је своје народе истој вери, традицији, само нам је језик различит. Дошао сам из Сирије, где се све службе обављају на арапском језику. Као монах живео сам на Светој Гори и у Грчкој, где се служи на грчком, а сада у Црној Гори су службе на српском језику, тако да не осећам велику разлику, осим, у вашем језику којег сам већ научио. И народ је љубазан у Црној Гори, има љубави и поштовања, тако да се не осећам као странац.
Шта је молитва у православном свету?
Молитва је улаз за царство небеско, али она сама није довољна; треба да иде у друштву са постом, љубављу према свима, да се придржавамо заповести Божјих, да се исповедамо и само са благословом и послушањем од духовног оца да се причестимо, да понављамо Оченаш и да осетимо његово значење – да тражимо од Бога кад се молимо да буде воља његова и да опростимо свима око нас. Да не улазимо у искушења. Бог дозвољава искушење, а не искушава. А кад дође искушење, ако смо пазили и били будни, Господ шаље анђеле и свеце да нас спасу.
Шта је праштање?
Ми смо дужни читав живот Богу, зато што нам је он дао све дарове. Шта можемо ми као људи да вратимо и поклонимо Богу? Господ не тражи од нас ништа материјално, већ тражи наше срце. Или, како је рекао Свети Јован Кронштански:„ Сине, дај ми твоје срце”. Праштање значи љубав према Богу и ближњима.
Сирија, иако мухамеданска земља, одувек је неговала добре односе мухамеданаца и православаца. То је реткост у исламском свету. Зашто се Сирија одликовала и одликује великом верском ширином?
Сирија је библијска, света земља, од Месопотамије до Јерусалима. Дала је све пророке, безброј светаца и мученика. Ислам је дошао много касније. Свети Јован Дамаскин који је живео на почетку стварања Ислама, и његов отац, имали су веома висок друштвени положај. Такав суживот Муслимана и Православаца наставио се вековима, све до недавно. У Сирији је 85 одсто муслимана, а остало су хришћани, али поштују једни друге до задњег рата, за којег нису криви Муслимани у Сирији, већ странци екстремисти и плаћеници. Дамаск је, да тако кажем, први главни град. Дамаск је пре свих био и остао престоница, пре 2.000 - 3.000 година.
У чему су слични Сиријци и Срби, а у чему се разликују?
Православна традиција је иста, али су обичаји и култура потпуно различити. Српски народ има Крсну славу, а сиријски слави имендан, и то веома скромно и једноставно. Иако је Црква оставила суботу као дан за задушнице, у Црној Гори народ има обичај да иде недељом на гробље и пуно пута, иако је упокојени крштен, не зову свештеника да одржи помен. Треба другачије, прво треба ићи на литургију и после тога на гробље, и најбоље је, ипак, да то буде субота, како би били слободни за литургију недељом. Каже Свети Јован Златоусти:„ Од стотину обичаја треба да чувамо само оне чисте”. Значи, да одбацимо све оне обичаје, који нису део традиције и црквеног учења. У томе је разлика између знања, полузнања и незнања. Лакше је кад човек не зна. Научиће! Најгоре је полузнање и много је тешко да такав човек послуша. Понавља он – ја сам Православац, али не чува оно што каже свештеник, владика и Свето Писмо. Свети апостол Павле каже – морамо пуно да разговарамо са људима и да имамо стрпљења да објаснимо шта треба и како треба.
У граду Малулу се и данас прича арамејски којим је говорио Исус Христос. Сирија чува и ту велику језичку и духовну драгоценост. У којој мери су у вишемесечним страшним нередима побуњеника против режима председника Сирије, оштећене православне светиње? Око 400 хиљада хришћана било је приморано да бежи из земље, више од хиљаду је убијено.
Историјски град Малула, нажалост, још није ослобођен од екстремиста. Али, није само Малула угрожена! У Сирији је уништено преко 160 цркава, старих и нових, и већ имамо око 1.000 новомученика хришћана, можда и више, који су страдали у сукобима, јер рат још траје у Сирији. Млади и стари, жене и деца, и сви свештеници, молимо се да се наметнути рат што пре заврши и да се врати мир у ову лепу и древну земљу.
Разговарала Биљана Живковић
