Када би ме питали у чему видим везу међу временима, испричао бих о томе како је у лето 1943. године јуришни батаљон сибирског корпуса кренуо у напад на главно упориште немачког Источног бедема. Аутоматичаре тог батаљона називали су оклопницима зато што су се борили у масивним челичним грудним оклопима који су подсећали на старинске оклопе. Већ хиљадама година се свако поколење дечака надахњује ликом несаломивог војника у шлему и оклопу.
Како је дошло до тога да наш народ који је изашао као победник из изузетно тешких ратова са спољним непријатељем, није газда у својој кући? Рус који обуче војну униформу и добије наредбу, чини чуда храбрости на бојном пољу, а у рођеном граду капитулира пред дрскошћу туђинца или грубошћу шефа – повлачи се, пре би да се не меша. Искалиће нагомилани бес на неком попут себе или, што је знатно горе, на жени и деци – на онима које у првом реду мора да заштити.
У ранија времена су у северозападним селима, у којима није било угњетавања земљопоседника, деловали одреди бораца – «дружине» које су биле понос и заштита сељачке општине. Оне су саме решавале сукобе са суседима и кажњавале злочинце, одређивале откупнину за нанете увреде и извршавале освету. Послератних 40-их година такве су дружине водиле праве локалне ратове против разбојничких банди уз примену ватреног оружја од кратежа па до тешких митраљеза.
Наша разједињеност и навика да се потпуно поуздамо у заштиту власти скупо нас је коштала. Руси Прибалтика, Средње Азије и Кавказа нису озбиљније покушавали да се одбране чак ни када је у питању био њихов или животи њихових породица. А ми овде? Одрекли смо се браће своје и сестара, пристали да их сматрамо држављанима туђих земаља, робовима туђих народа? Само једну смо имали непокорену «крајину» – Приднестровље. Хоћемо ли се сами заштитити када држава то не буде могла?
А све мисли наших «политичара-патриота» врте се око државе. Обраћају се државним чиновницима са свакојаким захтевима и иницијативама (као, нека газда пресуди!) и чуде се кад ове баш заболе за то. Онда се радосно препуштају опозиционарској озлојеђености маштајући да једнога дана дођу на власт и сами све уреде по својим замислима. Притом им редар-полицајац с корбачем спада у најомиљеније ликове. А зар је то оно што нам је потребно?
Чуо сам да су Чечени који су почетком 90-их година ратовали у Абхазији прошли обуку у војним камповима ГРУ (обавештајна служба). Тада су паметњаковићи у Кремљу помислили да су пронашли храбре плаћенике који ће жртвовати своје животе за руске интересе у ратним жариштима. Као и увек, преварили су се у рачуну... А сада други паметњаковићи снабдевају Дагестанце тешким наоружањем, између осталог бацачима граната «за заштиту од екстремиста». Притом их од саме помисли на могућност руске самоодбране хвата паника.
Милицију не узнемирује то што Кавкасци у нашим градовима поседују оружје с глатким цевима – они су мушкарци, код њих је то уобичајено, а наше патроле сумњичаво гледају на Русе с гасним пиштољима и «скакавцима» – шта ће ти то? Нажалост, презир и неповерење руководства према сопственом народу код нас представља давну традицију. Тако су се џигити (вешти јахачи код кавкаских народа) брђани почетком ХХ века гордо називали «коњаницима», док су руски војници називани знатно мање романтично – «нижи чинови».
Они горе навикли су да на нас гледају као на потрошни материјал. Безосећајне слуге «диктатуре закона» на исту казну осуђују и момка који се обрачунао с онима који су му силовали сестру, и муџахедина који је дигао стамбене зграде у ваздух и побио стотине људи. Терористи имају своје адвокате, а ко ће помоћи обичном човеку запалом у невољу? Предања Јужних Словена уздижу имена јунака-хајдука који су се богаташима и странцима светили за народне патње.
Некада давно безбожни великаши и бездушни чиновници учинили су обичан народ својим кметовима-робљем, одвојивши га полицијско-бирократским зидом од Царева-заштитника. Николај II је предузимао титанске напоре да народ извуче из пијанства, пружао помоћ у стварању православних друштава трезвењака, а царски чиновници су те напоре поништавали пошто се државна благајна пунила продајом алкохолних пића. Најбољи међу нашим Царевима платили су животом своју љубав према народу.
Бог је створио народ и он припада једино Богу. Ако се васпостави народ – уздићи ће се и држава. Никако обрнуто. Сада се у нашој земљи одигравају страшне ствари које би требало да су за нас важније од свих граница на свету. Из оскудног буџета финансирамо програм убијања сопствене деце. Данас у Русији на један порођај долазе два абортуса, и сваке године 4 милиона нерођене деце умире у незамисливим мукама, живо черечено ножем у мајчиној утроби.
Наши преци се у гробовима окрећу. Број деце коју смо погубили у мајчиној утроби за само неколико десетина година премашио је губитке руског народа у свим ратовима заједно. Питамо се – зашто све те невоље и напасти? Али, та Господ је у сва времена истребљивао племена која су чинила гнусобе и препуштао њихове земље туђинској власти. Бесмислено је да се препороду нада онај ко другима не дозвољава да се рађају. Нестаћемо ако се не променимо.
Сада су потребни прави људи а не планови за преустројавање. Страначки програми нас неће спасти. Политизација (као и економизација) свести чини мишљење апстрактним, води изопачивању уверења. Запетљали смо се у појмовима и терминима којима се може по вољи играти, одучили се од тога да у ужурбаном шаренилу разликујемо бело и црно. Зато нам толико задовољство пружа читање предања о давним временима – у њима су макар све ствари назване правим именима.
Свиђају ми се древни јунаци – Тарас Буљба и Виљем Волес. Они сада у већој мери спадају у уметност него у стварну историју, али су ипак обојица живљи од својих прототипа приказаних на страницама уџбеника. Обојица беху хришћански ратници и браниоци народа. Једноставно су волели онај свет у коме су живели, и мрзели оно туђе што је било претња том свету. Њихова је мржња била чиста као мржња онога ко брани своју децу од убица и силеџија.
Некада је сваки мушкарац био ратник и бранилац. Без оружја није излазио из дворишта – оружје је постало обележје по коме се слободан човек разликује од роба. Мушкарчева брига о својој спољашњости није потицала из жеље да се некоме допадне, већ из тежње да изгледа грозније и упечатљивије. Да одбрани једнога устајао је читав род. У општинама чија је застава био крст, а ограда – слобода, васпитавани су људи који одбацују и тиранију и кметство.
Изборни систем ми изгледа као велика обмана, али не бих желео да нас сасвим лише гласачког права. Самодршци у Русији нису се бојали народног самоуправљања, али је чиновничка врхушка и тада као и сада избегавала истинску владавину народа. А можда смо и сами спремни да јој препустимо своја права? Већ сам виђао људе који маштају о кметству. Уморио их је стални страх од сутрашњег дана и хтели би да се о њима побрине добри газда.
Наравно да је исправније да се сами побринемо за себе и своје ближње. Истински смисао патриотизма је у бризи за ближње. Реч патриота (преведено са грчког: «земљак») на словенском гласи родољуб, а у складу с тим и патриотизам је родољубље. Да, откривање рођачких спона данас за нас представља питање опстанка, и онда се присећамо наших општинских изворишта: земљаштва, кумовства, другарства, братства.
«Политичарима-патриотама» је једноставније и исплативије да се обраћају «бирачком телу» у целини, позивајући народ на буђење и уједињавање. Али, данас свако има своје схватање љубави према Отаџбини. Видео сам групице људи опречних убеђења које су кренуле у борбу са «рушиоцима земље», али не верујем да, на пример, хришћанин и неопаганин могу имати заједничку победу. Светитељ Николај Српски је браниоце народа поучавао: «Најбоље ће државу сачувати онај који чува своју душу».
Природни односи увек имају карактер породице. У ратничким дружинама наших предака постојао је обичај да током славља рог пива или медовине кружи – то је сведочило да су сви окупљени за гозбеним столом једнаки и један другоме дугују верност. У козачком друштву где су атамана (вођа) звали «баћка» (баћа) а садруге – браћом, највише се ценило побратимство, обележавано разменом крстова који су се увек носили око врата.
«Братчина» је назив дружина новгородских «ушкујника» (шајкаша), руских викинга XIV-XV века који су пловили на лађама с изрезбареним медвеђим главама на прамцу и који су огњем и мачем прошли огромним простором од норвешког Халогаланда до бесерменског Астрахана. До пре сто година одржало се старинско слободарско устројство рибарских задруга северних губернија које су своја друштва гордо називале дружинама, а изабране вође – атаманима.
Основу обједињавања чини узајамна привлачност уз духовну блискост. Ако се људи боре са непријатељима за своје светиње, они временом међусобно постају браћа. Наше светиње су наша деца и наше цркве. Уморна савременост враћа нас вечним вредностима. Раштркани, морамо тражити и проналазити рођаке по духу, стварати неформалне заједнице, скупине засноване на узајамној подршци. Такве заједнице бих условно назвао клановима.
Могуће је да сама реч клан звучи уобичајеније у планинама Шкотске с њеним момцима огрнутим карираним пледовима, али звуци гајди су нашим срцима ближи од онога што се сада издаје за руску културу. Туђа старина нас подсећа на сопствена изворишта, и наше словенске песме које понекад називају плачем имају више заједничког с келтским мотивима него са мелодијама «частушки» (поскочица). Живахни маршеви неће позвати у бој боље од тужне мелодије рођене крај домаћег огњишта.
Клан се природно појављује тамо где се одвија борба за сам живот. Православна Црна Гора је у XVI веку, окружена непријатељима, повратила из двовековног заборава војну демократију и племенско уређење. Рођачке дружине постале су основ тог система, а свака је чинила црквену парохију. Свештеници беху народне вође и старешине, а понекад чак и војводе. Црногорци су се према њима односили као према упућеним људима и добрим саветницима у свакој ствари.
Дружина је била ослонац и у мирнодопском животу, и у рату. У Црној Гори и дан-данас свако зна ком племену припада, а свако племе има сопствене и јединствене традиције. Племенске скупштине се и сада одржавају. Као и у Србији где сваки род вековима свечано слави свог небеског покровитеља на чији дан је у давна времена тај род покрштен – тако и ту редовно годишње слављење Крсне Славе служи као символ јединства и обележје сродности.
Истинско родољубље уистину почиње од малих ствари. Не смемо заборављати да Руска држава своје огромне размере дугује људима који су вредности општине неоспорно стављали изнад бирократског колективизма. Мислим да ће се многи сложити са мном ако кажем да у дворишним играма дечурлије има нечег партизанског (четничког), што значи и родољубивог – у сваком случају, та се дечурлија бори за сваку кућу и сваку улицу. И они су као и увек у праву.
