Легенда руског рока, лидер групе „Алиса“ Константин Кинчев испричао је „Гласу Русије“ о сепаратизму у савременом свету, предосећају „експлозије“ и обједињавајућој улози рок-музике за словенске народе.
Група „Алиса“ постоји 30 година, а и даље је хедлајнер музичких фестивала, с огромном армијом „алисомана“ и свежим албумима готово сваке године.
Кинчев је почињао средином 80-их година, у наше најплодније доба, ако имамо у виду број снажних личности на сцени које су сагледавале улогу свог поколења и трагале за променама. Константин Кинчев се 1992. године из Јерусалима вратио другачији. Како је сам рекао на вечери коју је пре коју годину одганизовао Патријаршијски центар за рад са омладином при Свето-Даниловском манастиру, схватио је да су сва претходна трагања била узалудна: „Испоставило се да је истина ту, крај мене, да је увек са мном. По повратку у Русију крстио сам се“.
Последњих десетак година важно место у стваралаштву „Алисе“ заузимају теме православља и словенства. Кинчев и његови музичари одржали су концерт на Тргу Републике у Београду под слоганом „Косово је део Србије“.
Почетком јануара многи су у Рунету објавили честитке поводом рођендана Републике Српске. Као музички поклон повремено се појављивала ваша песма „Непокорни“ у којој се говори о борби балканских народа против „терора Калифата“. Шта вас је својевремено навело на обраћање балканској теми? Шта вас је навело да одете у Београд те кризне 2008. године? И можете ли, говорећи о једностраном проглашавању независности Косова, да наведете неке паралеле са руском историјом?
- Пре свега, није ми се, благо речено, свиђало то што САД бомбардују Србију. У то време се и појавила та песма. То је био мој гест солидарности са напаћеним српским народом. По крви сам ипак Бугарин, зато ми је тема Балкана одувек била блиска. Отцепљење Косова било је снажан ударац и на моје срце, те и дан-данас саосећам са Србима.
Тада сам у Београду свирао са стрепњом, с осећањем великог значаја тог догађаја: појавио сам се на тргу, и Срби су ме прихватили.
Штавише, из Русије је тада стигао пун авион наших обожавалаца који су се на концерту братимили са српским пријатељима. Тешко ми је да наведем неке паралеле са руском историјом, али мислим да је Косово за Србе исто што и Куликово поље за Русију.
Ми, за разлику од Срба, нисмо морали да доживимо ништа слично.
- Богу хвала. Али, све је на ивици. Сепаратизам је врло снажан, и неће бити нимало лако одржати земљу у оквиру постојећих граница.
У истој песми „Непокорни“ Срби се спомињу упоредо са Бугарима, а као што је познато, иступили су у једном фронту током Првог балканског рата, поставши непријатељи у Другом. Сада је, наравно, друго време, али су односи између словенских земаља често далеки од идеалних.
- А зашто се такве ствари дешавају у суседним земљама, имам у виду Белорусију и Украјину? Чини ми се да смо један народ, али свеједно имамо међусобне замерке. Једни кажу: ви се погрешно понашате. Други узвраћају: не, ви. Ипак решавају чиновници, политичари, а они заборављају да нису они држава, већ је то народ. И промовишу своје геополитичке идеје које се, захваљујући пропаганди, усељавају у душе народа. Чини ми се да све те замерке настају управо на тај начин.
Коментаришући тренутно последњу плочу „Саботажа“, рекли сте да осећај „експлозије“ представља доминанту читавог албума, а ви сте репетитор времена. Прошло је пет година, преко 100 земаља признало је Косово. Имате ли можда осећај да косовска тема још није затворена, да и ту може доћи до „експлозије“?
- Да, исправно сте описали моје осећаје. У једној песми рекао сам како „могу предвидети, али не могу прорећи“, те с том паролом и остајем. Осећај постоји, али ко сам ја да говорим унапред. Између „предвидети“ и „прорећи“ постоји колосална разлика, покушајте да је схватите. По мени, све је сада у читавом свету несигурно. На пример, не мислим да је Европска унија нарочито витална организација.
Али Србија хрли тамо...
- Значи да су сада тамо такви политичари.
Наш читалац и слушалац Никола Танасић био је 2008. године на београдском концерту „Алисе“, његова група свира кавер-верзије, између осталог и ваших песама. Ево његових питања за вас: како спојити самобитни словенски дух са рок-музиком која, као што је познато, потиче са Запада? И какву улогу би рок-музика могла да игра у јачању словенског православног јединства?
- Мислим да се сјединити може само кроз реч. Ми смо толико блиски народи да можемо међусобно да се разумемо, зато што су нам корени исти. А што се тиче улоге у јачању, чини ми се да рок-музика може да игра само периферну улогу. Како ја то видим, нашу главну доминанту представља једноверје. Бојажљиво се надам да игра главну улогу и у савременом друштву. Не могу говорити у име читавог друштва. Али бих хтео да у то верујем.
Ваше жеље нашим читаоцима, слушаоцима, свим Србима.
- Држ`те се и борите се за своју самобитност, што и руском народу желим.
Тимур Блохин
