На први поглед рекло би се да на овакву тему нема тога важног да се изнесе, представи, објасни па и осветли. Међутим, како је стање морала у нашој држави и друштву у приличној кризи, па самим тим и част као кичма и окосница морала, и како живимо у времену вишедеценијског и интензивног напада на све што је српско и свето, и како је један од посебних облика напада на наше културно наслеђе пре свега језик и писмо, односно ћирилицу, то смо као Срби обавезни да у таквим околностима, изазовима и опасностима, делујемо што организованије, систематичније, мудрије, активније и упорније, и културно, просветно и научно утемељеније.
Као увод, ваља напоменути да се раније али и данас, код неписмених особа, у случајевима потребе њиховог потписа од стране истих стављао крст. Он је представљао ту личност у смислу „ЈА - сам тај“, „ТО - потврђујем“, а „ЧАШЋУ - одговарам“. Из овог једноставног примера се види да је крст у основи смибол марала части. Да је то тако, онда се морамо подсетити да крст као религијски симбол вере у хришћанству, представља уједно и универзални симбол части по духу ове вере. Уосталом, кад се крстимо, ми се осењујемо симблично часним крстом са жељом да живимо у части хришћанских врлина.[1]
Иако је част изузетно важна и у свету уопште поштована као незаменљива традиционална, друштвена, морална и духовна, односно културно-историјска вредност са социолошко-психолошког аспекта, у савременом свету потрошачког менталитета егоистичког духа и поремећених етичких вредности бројним пороцима и кичем сваке врсте, она је потиснута на маргине моралних норми и распинута у стерилне и обезличене појмове и термине демократских слобода распојасаног типа.
Уз све кризе у које смо запали, част у Српству још увек има снажне темеље, потребу и трајање. Ми смо народ који ту карактерну особину проноси као дух свог предања, мита и завета. Чувамо је одржавамо, и у најкритичнијим временима васкрсавамо упркос свим недаћама којима смо вековима не случајно изложени.
Наиме, када поставимо питање откуд толико непријатељства па и мржње против нашег народа? онда одговор ваља тражити и налазити у следећим чињеницама.
И поред свих ослободилачких тежњи, борби, буна, устанака, ратова, расељаваља и геноцида које смо кроз историју проживљавали, ми смо остали и даље најбројнији и највећи народ на Балканском полуоству.
Срби су народ утемељен у култу славе, миту и традицији, а оплемењен нашом православном вером како нас је Свети Сава определио и усмерио.
За разлику од например Словенаца, Хрвата или Шиптара, ми смо државотворни и слободарски народ, и у том смислу бунтован према сваком освајачу или поробљивачу наших земаља и вековних огњишта, односно Отаџбине.
Као такви, односно самосвојни, државотворни, слободарски, бунтовни, достојни и часни, одувек смо били непријатељ и радикална сметња интересима великих сила и религија према овим балканским просторима. Оне су што кроз освајачке ратове, уцене, репресије и преверавања, плански одрођавале делове нашег народа окрећући га против матице свог корена, крви, постојања, језика и писма.
Стране силе су у њима формирали и подстицали екстремну конвертитску свест. Њом се немилосрдно обрачунавало са свим оним што је подсећа на корене у себи и око себе. Развијајући уз то патолошку мржњу и бешчашће, усмераване су и оправдаване све активности слугеранства, одрођавања, зла, терора, пљачке и геноцида не бирајући начине и средства, највише ради остварења страних планова, интереса и циљева, а делом и егоистичних интереса однарођене масе.
Да подсетимо, да је током 19. и 20. века преко 10,5 милиона Срба углавном претњама, уценама и насиљем преведено у друге нације и вере. То су Аустроугарска покатоличавањем, а Турска исламизацијом интензивно чиниле за своје интересе на штету наравно нашег народа. У наведеном периоду у геноциду страдало око 7 милиона Срба рачунајући ту и број новорођених да геноцида није било.[2] Само током 20. века изгубили смо скоро 50% своје билошке масе, односно око 4 милиона Срба.
У вишедеценијским интензивним нападима на све што је српско (који ће се у овој години појачавати у смислу окривљивања Срба за изазивање Првог светског рата и Сарајевски атентат), сведоци смо све систематичнијих потискивања и насртаја на чирилицу. Те атаке као да предводе и отворено демонстрирају амбијенти и догађаји чекићања ћириличних натписа у Вуковару и мржњом не само према овом писму, већ директно према Србима у том граду и целокупном српском народу у Хрватској.
Но, вратимо се ћириличном писму. У њему је, ако се тако може казати, на неки начин најважније и карактеристично мало штампано слово „ћ“. Оно је из више разлога специфично.
Прво, то је једино слово које симболично личи на нашу православну цркву. Улаз је са Запада. Олтар је на Истоку. Изнад улазног дела, односно горе је Крст. Тај крст можемо разумевати као основни симбол вере, али и универзални симбол части.
Друго, највећи број наших презимена се завршава на карактеристично „ић“. Морамо имати у виду да су презимена важнија од имена. Тим завршетком се указјује на припадност нашој православној вери, роду и нацији, подсећајући на одговорност у побожности, родољубљу и завету Отаџбини, али и обавезе морала личне, полне и породичне части. Наравно, да се овим не желе умањити наведена осећања оних Срба чија се презимена не завршавају на споменуто „ић“.
Уз претходно, напоменимо да се велики број презимена код Хрвата и Муслимана завршавају на овај начин, што неоспорно указује да су им ранији рођаци, односно поколења били Срби. У име свих таквих примера, споменимо капетана Хусеина Градашћевића који је као командант са једним одредом војске Срба исламске вере 1831. године из Босне продро у Србију и победио је турску војску и на Косову. Тада је певана следећа песма:
„Ми идемо на Косово равно,
Где нам стари славу изгубише,
Стару нашу славу прађедовску.
И ми ћемо на Косову пољу,
Ил′ изгубит вјеру и јунаштво,
Или ћемо, ако Алах даде,
Душманина свога побједити,
И у Босну вратити се славно.“[3]
Однарођени припадници су имена мењали у складу са својим жељама, али су презимена остала као јасни сведоци истог рода, крви, обичаја, језика и писма, па и крсне славе.
Како у латиничном писму мало слово„ć“ уопште не личи на цркву, нити оно има у себи сегмент у типу неког крста као што га има на пример латинично слово „Đ“, то је подсећање на предачку веру и породичну крсну славу кроз презимена потпуно искључено. Отуда и један од важних разлога одбијања ћириличног писма и става према њему.
У односу на латинично, чирилично слово „ћ“ залази дубље у заједничку историју, предање, писменост, обичаје, родољубље и огњиште, односно у ширем смислу род (јер из рода настаје народ) и Отаџбину као израза заједничке духовне свести, борби и стремљења за очување материјалних вредности и добара на просторима живљења својих предака.
Отуда се код наших сународњака Хрвата и Муслимана, на пример често употребљава термин домовина који има више регионални, односно територијални основ и дом где се живи али не потреба за дубљи историјски темељ. Отаџбина почива на земљи отаца, тражи кућу, огњиште, предање, мит и јасан, односно дубок културно-историјски темељ. Сликовито речено, Индијанцима Северне Америке је она Отаџбина, а свим досељеницима Енглезима, Немцима, Грцима итд. је домовина (тамо живе и тамо им је лепо), али не и отаџбина. Отаџбина за Немце је Немачка и тако редом.
Треће, сам назив нашег писма „ћирилица“ првим словом указује на веру којом је она у Српству закршћена и завештана као наше основно и савршено писмо.
Четврто, ово слово обележава посебно вредност части у појмовима и писаним речима као што су „кућиште“, „кућа“, „кћи“, „домаћин“, „домаћица“, „браћа“, „срећа“; дакле оно што је опредељујуће и важно за породицу, њену крвну везу, односе, поштовање и место живљења.
За унутрашњу част куће је најодговорнија домаћица, за целокупну част куће у ширем окружењу, односе у њој и њену одбрану је одговоран домаћин. Удајом, част из куће носи и у другу кућу уноси кћи. Част у слози куће и крсној слави породице носе и преносе браћа. Живот у таквој породици обилује лепотом и срећом.
У вези са симболиком части значајно је навести два у нас карактеристичне начина поздрављања. Први је љубљење у образ три пута. Користимо га у случајевима када некоме нешто честитамо и пожелимо, или се нисмо дуже времена видели па тако изражавамо обострано задовољство. У хришћанском смислу ови пољупци су дати у име Оца, Сина и Светог Духа. Међутим, како је образ средиште части (зато шамар има пре свега моралну осуду него што наноси бол), то постоји и оно друго значење које каже: Када се дуже времена Срби нису видели, љубе се у образ три пута. Онај трећи пољубац је најзначајнији. Срби се љубе у образ три пута: у име живота, у име смрти и у име части.
Други је поздрав поздрав са три прста десне руке. Уколико хоћемо да крст представимо прстима једне руке онда то чинимо са три раширена прста при чему је основа шаке његов четврти део односно темељ. Три састављена прста не представљају нити личе на крст. Наиме, када дигнемо десну руку са раширена три прста, онда као да из наших презимена истакнемо управо слово „ћ“ као јасан израз нашег корена и вере, традиције и морала, језика и писма, слободе и родољубља, истине и правде, достојанства и завета, и славе и части,. То је и поздрав Обилића, Југовића и Орловића духа, односно Видовданског духа[4] из комплексног косовског феномена.
Ако би симболику три раширена прста везали за неке садржаје предачке вере, онда се мора прво истаћи следеће. Веома често се за наше прехришћанске претке (који су имали вишебожачка веровања иако ту постоје различита мишљења), каже да су пагани односно да су имали паганска веровања што је у нашој цркви означавано као јерес. Кроз пагане се изражавао један потцењивачки однос према прецима, њиховим веровањима, митовима и култовима. Међутим, треба имати у виду да од предака иде предање, иде правда, иде и слава као најјачи прехришћански религијски култ а које хришћанство једино код Срба није успело да избрише. Оно га је христијанизовало по мери своје вере и народне религије како је назива наш најпознатији митолог Веселин Чајкановић.[5] Поред тога, кроз појам пагани они се представљају као једна полу дивља и насилничка народна скупина која је дошла на балканске просторе преко Карпата у седмом веку, и у вези са тим учења да ми нисмо на балканским просторима аутохтони народ већ неки досељеници. То није тачно и све већи број научника ово питање расветљавају и постављају у реалне, односно чињенично доказане оквире. Прихватањем теорије о насељавању Срба на просторе Панонске низије и Балканског полуоствра, плански се избија из темеља наше културе историјско право на земљу предака, односно отаца, као и елиминисање везе са винчанским писмом, познатијим као Србица настало на овим просторима пре око 4-5 000 година пре хришћанства[6], што са аспекта корена писмености Срба има изванредан значај.
После ове неопходне дигресије, вратимо се на симболику броја три из предачких веровања која се може препознавати на више начина. Например, упућује се поштовање тројства које се огледало у три света: Свет ПРАВ (горњи свет- свет богова, од њих иде Правда), свет ЈАВ (свет видљиви, реалан, односно свет људи) и Свет НАВ (невидљиви, нематеријални свет, односно свет мртвих). Подразумевао је и свет Пантеона српских богова Дајбога, Вида и Перуна. Подразумева и три посвећености Бога Вида у светлости, обиљу и јунаштву, односно рату. Подразумева и смисао лепоте живота, односно РАЈА.
Наиме, наш народ је живот доживљавао као РАЈ на земљи[7], живот достојан Човека. На том духу и почива суштински појам РАЈА за наш народ. Кад је народ у некој маси па се на свој начин весели и разговара, онда се каже да се чује гРАЈА. Сведоци смо честог питања из ког си кРАЈА? Или идем у свој КРАЈ – што у основи занчи ка РАЈУ. Отуда и КРАЈине, односно рубни простори наше државе. Иде и појам смиРАЈ у смислу окончања живота. Тај РАЈ лепоте живота наших предака је исказиван како каже о објашњава госпођа Вида Видосава Томић, и са три прста: палцем се представљала МИСАО да она буде чиста; кажипрстом РЕЧ да буде истинита, односно часна, и средњим прстом ДЕЛО да буде честито и благородно. Све наведено кроз овај српски поздрав који постаје препознатљив српски бренд, спаја и представља јасну симболику слова „ћ“, крста, броја три и духа части.
То што су и неки Хрвати, односно усташе из Другог светског рата се заклињали са подигнута раширена три прста десне руке, само показује да су им недавни преци били Срби. Они су то свесно па и несвесно из ината чинили, а када је схваћено да је то поздрав од Срба предака, никад га више нису користили.
Код нас је тај поздрав остао, и последењих деценија се знатније и поносније јавља и истиче. То се посебно видело у нашим оружаним саставима и народу у ратовима од 1991. године, па на бројним јавним и спортским манифестацијама. Као такав овај наш поздрав представља јасан и препознатљив српски бренд, и не треба га оспоравати, мада и таквих оцена и критика има.
Као најприхватаљивији суд о њему, а ради уверљивости и неоспорне поуке између осталог треба погледати слику Паје Јовановића „Таковски устанак“.[8] Иако је она уметничко дело рађено у типу историјске композиције, на њој се веома јасно виде у Срба два препознатљива поздрава. Први, са три састављена прста као слободарски и хришћански где је народ са алаткама а свештеник са часним крстом. Позади је црква брвнара. Али и други поздрав, са три раширена прста које дижу наоружани устаници. Иза њих је храст свето дрво бога Перуна из старе вере (бога грома, правде и реда и поретка ствари). Тако је кроз овај поздрав неоспорно представљен предачки, јуначки, победоносни, односно Видовдански култ и дух части.
Уколико би поставили питање који је то назначајнији дан у години и историји српског народа, онда од Видовдана ми немамо значајнији, поштованјији у и свести и духу нације већи и моћнији дан. Обједињује сву лепоту предачке вере, култа и мита, и слободарског витешког и ратничког духа са снагом нашег православља. Највише га осећамо кроз Косовски бој 1389. године и комппелксан Косовски феномен у ширем, односно Косовски завет у хришћанском смислу.
Како се битка догодила на Видовдан, дан једног од врховних богова предачке вере, бога Вида, и на дан који је са најдужим дневним делом дана у години (најсветлоснијим даном), то се не само Косовски бој, већ и комплексан Косовски феномен може веома поучно и са етичке стране посматрати и анализирати кроз симболику светлости. Посебно је значајно песничко схватање видовог култа које износи наш песник Лаза Костић. Код нас је, по песнику, то прехришћанска херојска светлост, која је, примивши хришћанско причешће, посвећена полегла на камен и тако се сјединила и вечну и непобедиву светлост кремена. Као таква, она представља извор непобедиве светлосне хероике која надахњује Србе у борби против сваког непријатеља.[9]
Дакле, кроз Видовдан, односно Косовски бој и комплексан Косовски феномен, дати су јасни сукоби духовне и моралне светлости и таме оличене и борби: добра и зла, одбране и окупације, слободе и ропства, домаће (хришћанске) и стране (исламске) вере, љубави и мржње, правде и насиља, хуманизма и егоизма, племенитости и користољубља, невиности и силовања, достојанства и терора, поштења и пљачке, и живота и смрти; односно симболично части и башчашћа.
Светлост која нам се директно јавља кроз Видовдан, представља и јесте частан живот. Она му кроз рађање, развој и напредак омогућује: достојно трајање, пуну истину, жељену слободу, моралну правду, благородна дела, витешку душу, велико срце, свестрану лепоту и у часним темељима најлепши смисао.
Видовдан је дан части, славе и поноса у Српству. Он даје јединствене еталоне части по свим њеним садржајима. Та кодна част Видовдана, односно комплексног косовског феномена, кроз вековни слоган борбе „За Крст Часни и Слободу Златну“, односно симболику часног крста, као да је уграђена и у крст на малом слову „ћ“ нашег писма.
Према томе, као што је Видовдан наш најважнији и најмоћнији празник, тако је у нашој ћирилици најзначајније, односно наистакнутије мало слово „ћ“ симболишући не само наше писмо у називу, и нашу цркву и веру, већ и част као највећи постулат човековог земаљског живота како га Српство у вертикали свог предања, етике и мита осећа.
У том смислу можемо с правом и поносом повезати и разумевати дух части нашег народа, с једне; а потом, карактеристична поздрављања, наше лепо и најсавршеније писмо, и у њему ипак посебно и моћно мало штампано слово „ћ“, с друге стране.
О Савиндану 2014. године Др Раде С.Н. Рајић
„Огњиште Српско“
[1]Николај Велимировић каже: „Пре Христа крст је био нечастан, и само су га нечасни носили. Али, од како је томе нечасном знамењу дао част Он, од кога је свака част на небу и на земљи, додирнивши га телом Својим и окрвавиши га Крвљу својом, од тада је то знамење највеће знамење части у оба света.“
[2]Разговор са Др Томиславом Богавцем „Затирање и последњег свдока“, Лист „Војска“ 30.03.1995, с. 32.
[3]1831. године један одред војске Срба мухамеданске вере из Босне под командом капетана Хусеин бег Градашћевића, продро у Србију и победио је турску војску и на Косову. Без обзира што су присталице капетана Градашћевића биле привржене исламској религији и противиле се султановим реформама о проширењу права хришћанима, њихов покрет је имао српско обележје – борбу против окупатора из Азије, ослобођење Босне и Херцеговине и присаједињење Србији.
Ту српску свест препознао је код муслиманских устаника и немачки историчар Леополд Ранке. У књизи Србија и Турска у деветнаестом веку, Ранке ће, на стр. 114, навести да су Срби мухамеданци певали наведену песму.
[4][4]Обилић ће убити Мурата на дан Бога Вида, херојског родоначелника српског народа и свих српских јунака. Југ Богдан, јасно означава прво Југ као страну света на којој је Сунце сваког дана у подне; а друго, име Богдан означава Видов дан јер Он гине са синовима баш на Видовдан, када се славио Вид, доносно Бог тога дана.
[5]Веселин Чајкановић у вези стим каже:“Хришћанствонијеприроднафазауразвојународнерелигије, негојеусупротностисњом. Створенонастраниивећутврђенокаодржавнарелигијапремапотребамановонасталогфеудалногдруштванаразвалинамаримскеимперије, ононалазипрвеиправепристалицемеђусрпскимфеудалцима, којигапримајукаорелигијусвојекласеинамећусвојимподаницимакаосигурностсвојевладавине.Вeћ подозрив према њима због наглог увођења феудализма, народ је утолико мање расположен да прими непознату и несхватљиву веру која му од њих долази. Надживевши с тих разлога српску феудалну државу, паганство добија маха у вековима турског господства, кад је српски народ угрожен не само од исламске турске него и од католичких држава: Венеције, Аустрије и Мађарске, и кад враћање старој вери и старим облицима живота значи тражење безбедности у континуитету ради очувања идентитета. У то време ни црква — и сама у тескоби, и са необразованим калуђерима и свештеницима — не може много више него да ставља печат хришћанства и православља на многа паганска веровања као знак распознавања према исламу и католичанству, на шта народ узвраћа извесним већим отварањем или мањим неповерењем према њеном учењу. Тако се, у посебним историјским околностима, коначно уобличава „српска вера".(Опширније: Мит и религија у Срба.)
[6]Године 1988. у Милану је документовано образложен систем Винчанског писма које је добило име по најбогатијем налазишту. Тако је Винчанско писмо као словно писмо настало од 5300 до 3200 године пре Христа, ушло је у енциклопедије и постало предмет изучавања на универзитетским катедрама Европе. На ту тему је ТВ Нови Сад снимила серију у 4 епизоде, 1989. године. (Опширније: Проф. др Радивоје Пешић, Завера порицања, Предавања и записи, 1985-1992., Београд,1996. Поднаслов: Продор у таму праисторије, систем винчанског писма.)
[7]О лепоти живота Крајишких Срба у њиховим кућним задругама диван запис је оставио крајишки официр у аустро-угарској војсци Огњен Утјешиновић где стоји: „Ја сам као дете Крајишника доживљавао нашу кућну задругу, где нас је било деветнаесторо у три поколења, као рај на земљи. То је био најпотпунији и најсрећнији део мог живота. То се нарочито огледало у међусобној љубави, поштовању, помагању а нарочито у заштити и бризи за нас децу, старије и болесне.... (Опширније: Ђорђе Станић, Верници српства и отаџбине, ВИЗ и Удружење ратних добровољаца 1012 – 1918. њихових потомака и поштовалаца, Београд, 2003, с. 154 – 155.)
[8]Ова слика припада типу историјских композиција. Рађена је током 1898. године по захтеву краља Милана Обреновића. Налази се у Народном музеју у Београду.
[9] Косово душа српског народа, НО „Политика“, 1989, с. 71.